ХИСТЕРИЈА ОКО ХАШКОГ ТРИБУНАЛА: Стрижење прасића

229

Прошле недеље у МТБЈ десио се један веома посебан догађај. Председник МТБЈ Теодор Мерон примио је представнике низа босанских организација – Муниру Субашић и Мурата Тахировића из тзв. “Асоцијације мајки Сребренице” и “Организације жртава и сведока геноцида”. Посебност овог догађаја огледа се у томе, што су ти делатници, без обзира на њихово веома агресивно понашање, били примљени на тако високом нивоу. Њих је примио тужилац С. Брамерц, секретар Трибунала Џ. Хокинг, па чак и сам председник МТБЈ Теодор Мерон. Тако се у МТБЈ не примају чак ни шефови држава. Поставља се питање: шта је узрок за овакав царски пријем који је указан очигледним манипулаторима? Сам трибунал о овим сусретима није ништа званично саопштио, но, у медијима је овај сусрет нашироко приказан. Крајем јула, низ организација које се представљају као “представници жртава” оружаног сукоба у Босни и Херцеговини, је председнику МТБЈ Теодору Мерону упутило писмо у коме је затражена његова оставка. Узрок за овакав захтев је низ ослобађајућих одлука изнетих током процеса Р. Караџићу – уз то једногласно донетих (оправдање по правилу 98 bisу односу на тачку оптужнице која се тиче оптужби за “геноцид” у босанским општинама), као и у процесима против М. Перишића, Ј.Станишића и Ф. Симатовића. Повод је постало “процурело” писмо судије Хархофа који оптужује председника Мерона због притисака на судије, са циљем да их уклони од доношења Мерону “неопходних” пресуда. Тако су, на пример, “представници жртава” у свом писму навели да судско веће у предмету против Р. Караџића као бајаги није  могло да га оправда по процедури правила 98 bis, јер судско веће у предмету против С. Милошевића, такође по аналогној тачки оптужбе, тобоже њега није оправдало. Ова тврдња је прилично глупа, јер су на различитим процесима различити и сведоци. Ако би прихватили логику “представника жртава”, онда је довољно осудити једно лице у односу на одређену тачку оптужнице – и ствар је готова, може се аутоматски преносити са једне пресуде на другу. Осим тога, постоје примери када судије у једном те истом предмету доносе потпуно супротна решења. Рецимо, у предмету Симић и други двојица судија су донеле осуђујућу пресуду са дугим затворским роком, док је један судија изјавио да су оптужени невини. Иста ситуација поновила се у случају са З. Толимиром. Но “представници жртава” због нечега се не плаше да испадну глупи, очигледно сматрајући да они који су способни да мисле самостално – уопште не припадају њиховом аудиторијуму. А њихов циљ је да наставе да подстичу мржњу и да траже да се сви осуде, између осталог и невини – а посебно они на које су те “жртве” свалиле кривицу за своје сопствене злочине.

Без обзира на то што су “уплашени” подигнутом хистеријом, председник МТБЈ Теодор Мерон и четворо његових сарадника у апелационом већу једногласно укинули одлуку судског већа у предмету Р. Караџића, то није умањило гнев “представника жртава”. За време сусрета “представници жртава” директно су питали Мерона да ли ће поднети оставку, на шта је председник МТБЈ одговорио одречно. Јасно је да је Мерон знао у каквом духу ће протицати сусрет и да на њему он неће сазнати ништа ново. Поставља се питање: зашто су уопште били потребни ови сусрети? И то и једној и другој страни. Тачније “странама”. Што се тиче “представника жртава”, треба обратити пажњу на чињеницу да, за разлику од на пример Међународног кривичног суда, у МТБЈ нема званично признате стране која је названа “жртвом злочина”. На тај начин у контексту МТБЈ све организације које себе тако називају, немају никакав званичан статус. Ако проанализирамо процедуру признања ових или оних лица или група у својству “жртава злочина” у МКС можемо видети да је она доста сложена и лица која тврде да су они те жртве морају донети одговарајуће доказе како би их суд признао за валидне жртве. Тако, на пример, као жртва злочина не може бити признато лице, чак и уколико је током конфликта изгубило блиског човека, ако је он био, на пример командант батаљона или ратни злочинац. Кад је у питању МТБЈ имамо занимљиву ситуацију када неке групе не само да претендују на звање “главних” или чак “јединих” жртава рата у Босни и Херцеговини, него чак траже од суда доношење одређених пресуда – притом – не пружајући за то никакве доказе. За разлику од других друштвених организација, те групе траже доношење само оптужујућих пресуда. Ипак, најочигледније се огледа у томе да се са њима у Трибуналу опходе као са званичним лицима, што они наравно нису. Чиме објаснити овакву чудну љубав према тако очигледно агресивним организацијама? После сусрета са Мероном, Тахировић је изјавио да је “он стекао утисак да међу судијама Трибунала постоји очигледан конфликт и несагласност”, а Субашићка је додала да је она затражила од Мерона дозволу да се сретне са свим судијама. Такав сусрет Мерон “није одобрио”. Ипак се поставља питање: да ли он може дозволити или не дозволити сусрет судија са било ким, посебно после његовог сусрета са тим персонама? Тако се стиче неодољиво чврст утисак да се пред нама одиграва представа. И заиста, “представници жртава” су изјавили да ће упутити писмо свим судијама (њих 22) о томе како они сносе одговорност због срозавања угледа и кредибилитета МТБЈ. Као, наравно, уколико судије добију писмо са таквим садржајем, они ће се, наравно, одмах престројити и постати добри. У стварности неће бити тако – они ће постати још жешћи и злокобнији, јер је узрок хистерије “жртава” постало управо оправдавање Срба. Нагомилавање сличних тврдњи и отворено одсуство дневног реда за сусрете са свим руководиоцима МТБЈ – то је поуздан сигнал да је сусрет био потребан управо ради сусрета. Ако се сетимо да је разлог за хистерију постало писмо судије Хархофа, онда постаје јасно да је то само други чин већ одавно започете представе. Судија Хархоф се умногоме разликује од већине других судија, јер је он прешао у састав судија из апарата МТБЈ. То јест, пре него што је постао судија, он је много година радио у режимској установи, тако да одлично познаје правила за обезбеђивање безбедности информација, тим пре својих личних! Околности “цурења” писма Хархофа не само да указују него вапију да се дато цурење десило умишљено и све је учињено да у то нико не сумња. И тако, приликом анализирања ове представе, сва питања имају један веома прост одговор: трибунал игра улогу не баш увек праведне (у то нико и не сумња) него и независне институције, у којој постоји сукоб мишљења, у којој постоје различите позиције, итд, итд. Другим речима, да тамо није “ништа унапред одлучено”. А у ствари “хистерија “жртава злочина” исто као и “уплашеност” руководства МТБЈ само наивчинама може изгледати као реалност. “Жртве” играју у истој тој представи (можда нешто боље и од самог трибунала). Трећи чин овог спектакла већ није интересантно гледати: под притиском “међународне јавности” и “представника жртава” Хашки трибунал ће ревидирати све своје “неправилне”одлуке. У процесу против Станишића и Симатовића предстоји жалба, а у предмету Караџића већ је ревидирана одлука по правилу 98 bis. Тако да смо добили још једну буру у чаши воде. Или како недавно рече један угледни политичар (додуше другим поводом): “Није потребно да се прасићи стрижу – много цике, а мало вуне”!