Незадовољени још на Другом заседању АВНОЈ где су стекли облик територијалне „кифлице“, док су браварови кроатокомунистички планери делили српски етнички простор, напокон су хрватски мегаломани дочекали својих пет минута те 1995. године кад је NАТО авијација почела ваздушне ударе на српске снаге у БиХ, тако припремајући копнену агресију хрватске армије на ВРС, иако је њено политичко руководство пристало на мирно решавање ратног сукоба који Срби нису изазвали, али су се одлучно бранили од новог истребљења!
Тако ће средином септембра месеца 1995.године кренути здружена офанзива АБиХ и HV на снаге Другог крајишког корпуса, јер је напокон требало да набуја „хрватска кифлица“, али и да се спречи евентуално територијално повезивање изоловане муслиманске енклаве у Бихаћком џепу са централним делом МХ федерације, како би господари рата имали будући повод за нови оружани сукоб, наравно на српску штету, када они то процене и одлуче!
Иако је Пети корпус АБиХ силовито надирао, обилато опремљен муницијом и оружјем уз помоћ „ЕU хуманитараца“ који су злоупотребили статус UNHCR особља, ипак су хрватски бојовници први успели да заузму Дрвар, те и ту општину прикључе у Ливањски кантон, како се данас назива та територијална јединица МХ- федерације. Тако су се хрватски окупатори углавили као кост у грлу раздвојене муслиманске енклаве, заустављајући стварање муслиманског појаса у стратешки важним Купрешким вратима. Али, то освојено подручје се споро и ретко насељавало Хрватима, док су се за протекле три деценије у знатном броју вратили староседеоци Срби на своја вековна огњишта!
Систематски угњетавани и спречавани да икако стану на ноге, обнављајући разорену привреду како би обезбедили опстанак, и какво такво своје сигурно преживљавање.
Република Српска је ту, претекла је покушај окупирања свог западног дела, чак се и видно стабилизовала на свом делу територије коју народ назива Висока Крајива још од времена отоманске окупације. Ту где је далеке 1875.године кнез Петар Карађорђевић четовао под именом Петар Мркоњић, док брижна Европа није бахато доделила тадашњу отоманску провинцију БиХ на старање Аустроугарској, тобож намерној да уведе бројне реформе и доведе „благостање“ о ком понајбоље пише књижевник Петар Кочић у свом делу „Јазавац пред судом“!
Тако се након три деценије поново стекла ситуација да су крајинске општине Дрвар, Грахово и Петровац већински насељене (додуше ретко) српским становништвом, а да је изолована Бихаћка енклава постала својеврсна чекаоница нестрпљивих миграната из северне Африке и Азије који су радо прихватили позив mutti Аngele, која се ето нешто сада премишља, јер непослушни католички Интермаријум неће никако да прихвати свој планирани разрез тих муслиманских миграната како је то желео добри чика Сорош, а проводили управо они исти некадашњи чиновници UNHCR, али сада у име брижне ОUN!
Ти мигранти сада плаше српске повратнике у поменутим општинама, као могући етнички чистачи господара рата, којима су иначе уста пуна мирољубивих и брижних порука!
Хрватска „кифлица“ ипак је тако остала недовољно наквасала, те од ње неће бити квалитетног НАТО пецива, пошто је далматинско залеђе видно опустело. Они ретки српски повратници у Крајину су већински помрли, уосталом зато су се и вратили, да могу на својој земљи умрети, али претходно и борачким пензијама из НОБ помоћи деци и унучади, да се лашше снађу у Србији и Р Српској, где је знатан број и остао.
Хрватине, како се самохвале по кафићима и стадионима, нерадо досељавају у српску земљу, биће да се и даљу плаше српских четника те нерадо ноћу шетају, нарочито у забити!
Зато господари рата упорно потстрекавају сарајевске послушнике да потенцирају некакво „коначно решење целовитости“ непостојеће унитарне БиХ, иако је она Дејтонским споратумом јасно дефинисана као заједница два ентитета и три конститутивна народа!
Али, кога брида за тај папир, уосталом папир трпи свашта, али муслимани данас више нису некадашње „хрватско цвијеће“ иако су задржали обичај да секу српске главе, само сада за друге газде, па зато NАТО „пекаре“ и боли глава, а немају квалитетан апаурин да помогне!
Да су пажљивије исчитавали дела Иве Андрића неби се тако лагодно навозали на ласцивне предлоге ватиканских прозелита, који већ вековима сањају своју границу „два света“ на хладној Дрини, наравно само у њиховој визији, јер на обе обале те прекрасне реке живи исти народ, који слави свога Светог Саву а нехаје за њиховог римског папу!
