Свесно планирајући постепену трансформацију југословенске федерације у конфедерацију као прелазни облик ка осамостаљивању својих република у државе, успели су кроатокомунисти да натуре нови модел савеза уместо партије!
Тако се дотадашња КПЈ на конгресу у Загребу 1962.год претвара у Савез комуниста, тако заправо настају републичке партије као стварни носиоци власти у социјалистичкој федерацији, што је неодрживо док се потпуно не развласти савезна држава.
То постепено развлашћивање извршено је пажљиво планираним Брионским пленумом који је отворио пут ка наводној „демократизацији друштва“, доношењем уставних амандмана 68.год као припреме за устав из 1974.год који ће конфедерализовати савезну државу али и развластити републику Србију на њеној територији, претварањем њених дотадашњих покрајина у делове савезне државе!
Да би то постигли, носиоци претворбе унутар Савеза комуниста (група из редова кроатокомуниста и словеначких сепаратиста) свесно потичу да се у NIP VJESNIK (Novinsko izdavačko preduzeće Vjesnik) покрене кампања о „неодрживом“ положају хрватског књижевног језика 1967. год., иако су лингвистички стручњаци управо постигли договор у Новом Саду о употреби српско-хрватског, односно хрватско-српског језика као једног од службених језика у СФР Југославији!
Међутим, то ће покренути Друштво књижевника Хрватске и Матицу хрватску да изнова намерно започну кампању о лажном миту чувања „povijestnog hrvatskog državnog prava“ као темеља хрватске самосвојности, док су били у саставу угарске краљевине и касније у саставу Двојне монархије!
Истина, она стварна да је хрватско племство зарад личних повластица плански продало државу, строго је сакривана од народа који је кроз дугих осам векова био изложен бруталној мађаризацији!
Упорно лагање о некаквој персоналној унији са угарском краљевином а не истина о куповини коју је обавио угарски краљ Коломан (претварајући тако Хрватску и Славонију у круновину династије Арпадовић о чему аргументовано пишу данашњи мађарски историчари) изнова је оживело у хрватском друштву још оптерећеном страшним злочином геноцида почињеног у време трајања NDH над Србима, Жидовима и Ромима тај мит.
Истовремено је оживљена кампања клевете Срба за наводну „хегемонију“, истичући да је то изражено у култури, просвети и јавном животу као некакав наставак из времена краљевине, те је јавно тражено да се српски комунисти ограде од тих „деформација“!
RKC je врло опрезно и уздржано подржала ову кампању јер није веровала комунистима, нарочито због чињенице да је тада већину чланства у новоствореном SKH (Савез комуниста Хрватске) чинило српско становништво у Хрватској!
И сам Мирослав Крлежа као некакав неписани арбитар у култури, наводни левичар и творац партијске критике свих који испољавају буржоаске идеје, подржао је јавно својим потписом Декларацију о праву и положају књижевног хрватског језика, те је зарадио критику Јосипа Броза, али је несметано наставио договорени посао о кастрацији српске културе, историје, државности као неприкосновени директор Југословенске енциклопедије, за коју је управо Р Србија издвајала највећу суму новца све до 1991.године!
Кроатокомунисти су плански потакли антисрпску хистерију у заједничкој држави, рачунајући самоуверено да ће они успети да ставе под контролу хрватско друштво када се створи самостална хрватска држава, као некакву захвалност за остварење тог дугосањаног сна.
Наравно да су успут рачунали да ће њихови синови и ћери заузети руководну улогу, притом не рачунајући на RKC као владара из сенке који само извршава налоге Свете столице, која те појаве већ уклапа у свој програм рушења социјалистичког уређења у католичким државама Источне Европе.
Тако ће се један хрватски мит вешто уклопити у глобални наступ који је суштински антиправославни и антисловенски, надасве антируски, као вишевековни покушај енглеских кувара да им раскомадана Русија буде само мирођија у њиховој чорби!
