HRVATSKI KLEROFAŠIZAM — naručeni „lički ustanak“

320
Усташе. https://narod.hr/kultura/7-rujna-1932-velebitski-ustanak-cilj-je-bio-ukidanje-beogradske-diktature-i-razbijanje-jugoslavije

Након неуспелог атентата на краља Александра у Загребу 1931.године, наручио је Мусолини „хрватски народни устанак“ да скрене пажњу европске јавности са своје намере за агресију на Абесинију, како се тада звала Етиопија.

Некадашњи официри аустроугарске војске из руководства усташког покрета, проценили су да за то постоје услови у покрајини Лика, где су Хрвати углавном били франковци а сада су чланови странке HSS и мрзе Југославију. Током Великог рата бројни oд њих су ратовали у аустроугарској војсци на српском, руском и талијанском фронту, те имају борбено искусство.

Задар је тада био део Италије, и у самом граду је деловала група усташа као пријемни центар за емигранте из Југославије, те су имали своју сарадничку мрежу међу шверцерима у подвелебитским насељима, који су обављали послове и за талијанску обавештајну службу.

У граду Госпићу је деловала добро организована усташка група, која је извршавала налоге центра из Загреба. Зато је одлучено да се устанак подигне у неком од хрватских насеља  са личке стране Велебита и изабрано је насеље Брушане у ком је била жандармериска станица, и то пограничне жандармерије.

Павелић је тврдио да ће одмах избити устанак и у Македонији, где постоји и делује бројно јачи покрет ВМРО,који већ има искуство са побуном,те би тако снаге југословенске жандармерије биле развучене, а њихово деловање ослабљено.

Усташки центар у Госпићу је  придобио групу некадашњих официра аустроугарске војске који су живели у Лици да организују теренске припреме за прихват диверзантске групе која ће се из Задра пребацити на Велебит, и организовати напад на жандармериску станицу. Истовремено би већ раније припремљене десетине локалних Хрвата биле наоружаване оружјем које ће диверзанти собом допремили из Задра, да прошире побуну и отежају деловање жандармерије.

Чак је успостављена веза и са двојицом активних подофицира у гарнизону Госпић, који су добили задатак да онеспособе аутоматско оружје у складишту!

Завршни договор Павелића и организатора је ипак обављен у Аустрији у месту Шпитал, где је поглавник дао овећу своту новца да поткрепи устанике. Утаначено је да се устанак подигне у септембру још док није јако хладно на Велебиту, а и будући устаници су већински обавили пољске радове, те могу хранити своју војску!

Међутим, сам напад на жандармеријску станицу није успио јер су жандари пружили јак отпор, користећи и пушкомитраљезе о којима терористи нису били обавештени, те су се изненађени повукли у шуму, а патрола жандара је одмах кренула у град Госпић да обавести командира чете који је наредио да све станице упуте потерна одељења на Велебит, и почело је гоњење терориста у гудурама те планине. Формиран је казнени жандармеријски пук, а стигли су и стари четници Косте Пећанца, који имају богато искуство са вмроовцима, те су задарски терористи убрзо ипак шмугнули назад у талијанску сигурност, а организовани устаници су остављени да их лове жандари, те је ускоро више од стоосамдесет побуњеника било у затвору, укључујући и поједине организаторе.

Млади ANDRIJA ARTUKOVIĆ, само у гаћама је успео да побегне кроз башту куће где је становао, јер га је обавестио колега адвокат, иначе комуниста и противник  режима, иако је био Србин! Комунисти су отворено подржали усташки покушај и њихова новима ПРОЛЕТЕР је писала о томе, а у самом Госпићу је организована правна помоћ за ухапшене у којој је учестовала и канцеларија тога адвоката!

Суд за заштиту државе је устанике судио на дугогодишњу робију, али су помиловани одмах након формирања Banovine Hrvatske, јер је нови министар правде био из странке HSS!

Чим су прогласили NDH, организована је израда споменице „VELEBITSKI USTANAK“  и урађено је тачно двеста комада, тако да упорне лажи у браварово време о томе да је „великосрпски режим“ неосновано прогонио Хрвате, а само је шачица наводних устаника покушала да се побуни, не пије воду!

Неки од тих усташких устаника су на робији тобоже прогледали и постали чланови комунистичке партије, и то након споразума усташа и комуниста из 1935.године  у казниони Лепоглава о заједничком рушењу југословенске државе!

Неки од тих наводних комуниста су одмах по проглашењу NDH ступили у усташе, или у усташку власт, али су неки и остали чланови KP, те никад није разјашњено да ли су заправо по задатку усташког покрета постали „комунисти“, али су и они добили „BRUŠANKU“ како је у жаргону названа та усташка споменица, а неки су после победе над фашизмом добили и Партизанску споменицу, јер су били у руководству српског партизанског покрета у Лици, изразито се залажући за беспоштедну борбу са српским  устаницима из редова ЈВуО!

Чим је именован за министра унутрашњих послова NDH, Аndrija Artuković је наредио да се онај адвокат јавно обеси, те су комунисти упорно натурали причу да су усташе тако одмах почеле обрачун са члановима партије као својим љутим  противницима, и то баш у време када су усташки челници договорили да се KPH организује као KP NDH, али је напад нацистичке Немачке на СССР обесмислио тај споразум, иако је сарадња усташа и комуниста настављена!