Иако су претрпели тежак пораз на Радуши, руководство HRB је славило атентат на Велебиту као велики борбени успех, и одлучили су да опет изведу слично недело пошто је и сам Prpić био спреман да понови акцију.
Свестан чињенице да најбоље познаје велебитске стазе а локално становништво подржава у целости такав усташки тероризам, Prpić је почео активне припреме за нову посету Велебиту где има и сакривено оружје и експлозив, али и поуздане јатаке.
Има и поузданог саборца који је такође одлучио да га прати у нови „подвиг“, те почетком лета седамдесетчетврте освануше поново на Велебиту.
Само, ипак СДБ није спавала зимски сан и средином лета стиже из иностранства порука од поузданог сарадника да се Prpić опет шета велебитским стазама, те је одмах уведена акција појачаног патролирања милиције у реону северног Велебита, а оперативци СДБ су детаљно анализирали свако сазнање о новим лицима на Велебиту.
У станици милиције Карлобаг повећан је број припадника који су стигли са стране, а домаће становништво видљиво их је дочекало врло хладно, готово као нежељене окупаторе.
Prpić је одмах обавештен о овим новинама, и цело лето траје наоко невидљива игра скривања, те нема ништа од жељеног спектакла, туристичка сезона полако јењава, стигла је и рана јесен, те се доноси одлука да се полицијска акција обустави крајем октобра.
Изненадни рани снег на Велебиту навео је групу ловаца да крену да потраже дивље свиње. Они у једном усеку примете дим и одмах обавесте патролу милиције коју су сусрели. Иако већина милиционара није имала дуго оружје, ипак је вођа патроле повео групу да провери тај податак.
Милиционари су у усеку открили двојицу терориста како спремају доручак око импровизованог огњишта, те су заузели повољан положај да покушају да их ухвате живе како је гласио налог републичког руководства, које је желело да организује јавно суђење терористима, сматрајући да ће то деморалисати становништво да подржава терористе!
Позвани на предају, терористи су одмах зграбили оружје.
Вођа патроле смртно рањава пратиоца, док сам Prpić избегава другу двојицу и налеће на младог милиционара из антитерористичке јединице у Загребу који једини има аутомат, који је нажалост затајио!
Prpić га убија из пиштоља, да би потом активирао бомбу да је баци на пристигле милиционаре, али се притом оклизнуо на снегом покривеном камену и пао. Бомба му је испала из руке и експлодирала, окончавши му каријеру убице.
Иако потресени смрћу друга, милиционари утврђују да су терористи пекли палачинке, толико сигурни у своје неоткривање.
У оближњој пећини није нађено додатно оpужје нити експлозив што значи да је Prpić имао неколико скривница.
Међутим, нађене су намирнице у оригиналном паковању, што значи да је снабдеван од локалног становништва које их је купило у трговини у Карлобагу, те је опсежна истрага потом открила ко је био снабдевач терориста.
Сарадник из иностранства је реконструисао долазак терориста у Југославију и ко им је помогао да се из Ријеке пребаце на Велебит, али нажалост није до краја утврђено ко је из самих органа унутрашњих послова помагао терористима обавештавајући их о патролама и заседама које су даноноћно постављане!
Није откривено, како и на који начин су ти подаци благовремено стизали до терориста, који су ето и палачинке безбрижно пекли док су их милиционари јурили по тој планини која крије бројне тајне кроз векове.
Суђење јатацима и помагачима је било шупље као и сама истрага, а досуђене казне су убрзо замењене ослобађајућим пресудама, после усвајања новог устава из 1974.год!
Данас, када је Хрватска део удружене Европе и NАТО (иако са видљивим клерофашистичким премазом), велебитски терористи имају статус домољуба, бораца за независну државу!
