«ЈЕЗУИТСКО ПРОЛЕЋЕ» У ВАТИКАНУ (II)

273

Папа – језуита

Сензационални карактер новости о првом Јужноамериканцу на престолу био је умањен једном много важнијом чињеницом – да је први пут у историји цркве за папу изабран члан «Исусове заједнице» – најутицајније, најснажније, најактивније и врло добро структуриране католичке организације која  одговара за формирање свести управљачких  елита, које су у стању да ефикасно делују у условима новог глобалног поретка. 

Ред језуита, обзиром да је основан у јеку Реформације да би спасио власт папе, одликовао се тиме што је трима уобичајеним монашким заветима додао и заклетву безпоговорне послушности и верне службе Папи.  Издваја  га  најчвршћа могућа полувојна дисциплина, врло прецизиран  систем управљања и слепа послушност старешинама. Тако да није случајно што генералног старешину реда називају «генерал» или «црни папа» (по боји одоре). Најважнији захтев који се тражи од језуите је апсолутна послушност, јер управо то учи оснивач реда Игњатије Лојола у својим «Духовним вежбама»: језуита «треба да гледа на старијег као на самог Христа, он је дужан да се покори старијем као леш који се може обртати на све стране, као палица која се покорава сваком покрету, као лопта од воска која се обликује и растеже у свим правцима.» Та језуитска техника постизања потпуне потчињености личности највеће интересовање је изазвала код руководилаца нацистичке Немачке. По признању В.Шеленберга, руководиоца службе безбедности СС, Химлер је управо по принципима језуитског реда поставио организацију СС. Хитлер је у своје време говорио о Химлеру: «Ја у њему видим нашег Игнатија Лојолу». Језуитски ред је послужио и као база за формирање различитих тајних служби. 

Ред је свој рад у почетку сконцентрисао на три правца, која и данас одређују његов утицај: образовање, мисионарски посао и исповест. Према томе, језуити су постали познати, а и до сада се препознају,  као учитељи,  мисионари и духовници, а истовремено су и заступници агената Ватикана и тајних служби. За успех који постижу у свом мисионарском раду  заслужно је то, што су они направили јединствен, карактеристичан само за њих метод културне адаптације и мимикрије, који им омогућује да уђу у организације било које религиозне конфесије и да се прилагоде свим социјално-културним условима. Они су направили најеластичније методе за рад са Православним црквама. На том се пољу посебно прославио француски језуита Михаил д'Ербињи, који се налазио на челу Комисије Pro Russia, формираној 1925.године при Конгрегацији за Источну цркву, ради припреме послужитељских свештеничких кадрова, који би били погодни за совјетску Русију. При том се посебна пажња поклањала криптокатолицизму (тајном католицизму) према коме је као врховни поглавар требало да се издигне епископ који би се тајно заклео папи, односно који би тајно прешао у католичанство. Криптокатолицизам је згодан зато што није потребан формални раскид са Православном црквом. Он претпоставља тихо прихватање духовног лика у правом чину у крилу  католицизма, односно –  евхаристички контакт  и хијерархијску везу са римским епископом и настављање служења у Православној цркви како би они, који долазе у цркву, постепено стицали симпатије према Светој столици и католичком учењу.

Како би се постигла ефикасност  у њиховом раду језуитима се дозвољава да воде световни начин живота, да не натурају јавно своје припадање реду, да користе широке привилегије и одговарају за своје деловање само своме руководству, тако да лако улазе у масонске и друге окултне структуре.

Визит-карта реда је постао познати језуитски морал  који произилази из теологије прилагодљивости, која дозвољава да се произвољно тумаче основни религиозно-морални захтеви, да се чланови реда прилагођавају погледима на свет и навикама људи било ког доба и на било ком месту, као и правдање   било каквог неморалног поступка уколико он није главни циљ  ставом који је познат као «циљ оправдава средства». Управо у систему «моралног богословља»   језуита,  који су васпитали многа покољења представника европске католичке елите (и не само њих – да се присетимо познатих просветитеља), могу се наћи изворишта «двоструког морала» који је постао један од најбитнијих принципа западне дипломатије у светској политици и погодно оружје  за  борбу за интересе западних кругова . Зато је реч «језуита» у свести руског народа стекла преносно и врло негативно значење.  И ма колико су поједини поборници православно-католичког «дијалога» покушавали да превазиђу крајње негативне представе о језуитима које су временом настале међу православним верницима (а о томе су, конкретно, разговарали на  састанку у Москви у јулу 2010.године заменик поглавара Одељења за спољне односе Руске православне цркве игуман Филипа (Рјабих) и генерални старешина језуитског реда Адолф Николас)  они то никада неће успети.

Главна сфера делатности језуита је образовање, и у његовом развоју они су постигли изузетно висок ниво, а захваљујући њему они контролишу интелектуалне елите, државне чиновнике и највишег и средњег нивоа. Данас они издају преко 1100 журнала  које чита више од 40 милиона људи, руководе са 195 универзитета по читавом свету (1), међу којима су и Папски Григоријански универзитет у Риму, Сент-Луиски, Фордхемски и Џорџтаунски универзитет – у САД, (а овај последњи је једина дипломатска школа у САД) и др. То им дозвољава да своје људе постављају на кључна места у државним структурама не само Европе, већ и САД.  Довољно је да се присетимо да су језуитске приватне високе школе завршили бивши руководиоци агенције ЦИА – В.Кејси (Фордхемски универзитет), Д.Тенет (Џорџтаунски универзитет), Р.Гејтс (Џорџтаунски) и Л.Е.Пенета (Универзитет свете Кларе). Садашњи директор ЦИА Џон Бренан  је такође завршио Фордхемски универзитет. 

Јачање позиција језуитског реда и његовог «генерала» који су сматрани за најважнији инструмент у рукама Свете столице временом је језуитима омогућило  да добију аутономију и да почну да контролишу и саму Свету столицу и одлуке понтифика, да продиру у државне структуре многих земаља света и наднационалних организација у сенци, и да тако врше формирање јединствене светске религије под изговором да желе католичко учење да прилагоде реалијама живота. Да подсетимо, да је језуита кардинал Августин Беа који је био међу најближим саветницима папе и који је био на челу партије прогресиста, одиграо одлучујућу улогу у екуменском преврату на Другом Ватиканском сабору (1962 – 1965). Захваљујући личним везама и контактима тог утицајног масона и теолога-модернисте (био је на челу језуитског Међународног истраживачког центра, Папског Григоријанског универзитета) дошло је до зближавања Свете столице са јудејским организацијама (Светским јеврејским конгресом, Бнај Брит) који се завршио потпуним преиспитивањем хришћанског учења о јудеизму, и који је означио фактички прелазак на позиције јудео-хришћанства.

Специјалне радове који су били посвећени страни рада језуитског реда «у сенци» за време  Павла VI и Јована Павла II написали су бивши језуита Алберт Ривера и бивши епископ Жерар Буфар, који су 6 година одговарали за преписку папе са руководиоцима језуита, и који су друштво називали «правим духовним контролором» новог светског поретка, који ради на изградњи мрежне транснационалне владе. О томе говоре и истраживања аутора као што су Бил Хјуз («Разоткривени непријатељ и «Тајна терориста») и Ерик Џон Фелпс («Убице Ватикана). (2) Наравно, пажња треба да се обрати на то, да су ови радови написани са позиција заштите интереса протестаната, али  они врло добро приказују циљеве и методе језуитског реда који им омогућују да ефикасно извршавају и наруџбине такозване «светске закулисне власти».

Мисија новог Папе

Избор папе – језуите је доказао да претходни џиновски посао који је том  избору претходио, а који је био усмерен на смењивање Бенедикта XVI, уопште није био узалудан. Започете су промене, а њихова суштина је била у следећем. Ако су дотле најјачи католички редови који су обезбеђивали узајамну повезаност различитих представника светске класе на власти деловали из сенке, данас они излазе на ниво директног управљања Ватиканом, уз одговарајућу поделу функција, што ће  дозволити да се католичка црква на најефикаснији начин угради у систем новог глобалног поретка који се управо ствара. Ватиканске финансије су прешле у руке «малтежана» (они су на себе преузели «најпрљавији део посла» – «прање  финансија», а Света столица се нашла под директном контролом језуита који могу да се сконцентришу на «мисионарску» делатност. А главна интрига се и овде крије у нијансама.

«Генерал» «Исусове заједнице» (Адолф Николас) се потчињава директно понтифику. Али када је постао папа,  Бергољо је остао и припадник реда, тако да ће његово понашање одређивати његови стварни односи са руководством језуита који ће представљати у ствари његовог правог «помоћника».  У Фрањином лику дошло је до фактичког сливања власти реда  и цркве, тако да је самосталност  понтифика постала врло релативна, те се и нехотице поставља питање: а који ће папа у ствари да влада – «бели» или «црни»? Сам Николас је констатовао да карактеристичну особину реда  представља «посебно јединство» са римским папом, са којим језуите вежу «везе љубави и служења», а избор Бергоља «отвара Цркви етапу, пуну наде». (3)

Главне напоре ред усмерава на престројавање система управљања Светом столицом ради њеног склањања од утицаја старих унутарцрквених кланова, који нису у стању да реагују адекватно на ветрове светских промена. У плану језуита је реформисање римске курије, које ће се заснивати на децентрализацији власти, на интернационализацији руководства, које се све досада сматрало за «превише римско». Вероватно је да ће курија бити редукована, а њена структура поједностављена (и да ће бити формирано нешто слично Савету министара), што ће, опет, поједноставити приступ папи. Безусловно, то ће допринети да ојачају позиције и самосталност нижих католичких  организација  које су под контролом  језуита. Тим пре, што је у самом реду још 2011.године дошло до престројавања курије, што је довело до формирања три главна секретаријата, одговорна за учења,  правосуђе и сарадњу са другим службама, и секретаријата који одговара за одржавање посебних облика апостолске делатности језуита и образовање. 

А главни задатак новог руководства је убрзање «нове јевангелизације». Испод лепе формуле крије се стара садржина: суштина је у екуменској отворености и међурелигиозном дијалогу чији је циљ даље разблаживање хришћанске етике, као и хришћанске догме у «јединственој светској религији» под руководством римског папе који и сам постоји под контролом «великог брата».

На том је плану значајно колико је топло поздравио новог папу Светски јеврејски конгрес чији је председник изјавио да они Фрању знају, и да је он више пута посећивао међуконфесионалне састанке које су организовали Светски јеврејски конгрес  и јужноамеричко одељење тог конгреса. Он је такође подвукао да је нови папа увек спреман на дијалог,  да може да сагради мостове међу католичанством и другим религијама  и да ће, како се они надају, понтифик предузети мере у вези са оним црквеним послужитељима који негирају постојање холокауста, као и да ће учврстити везе између Ватикана и Израела. Други Јевреј – пријатељ папе, Барух Тенембнаум, је о њему говорио још срдачније. «То је човек врло једноставан, врло скроман и духован. Као нико други он је учествовао у свим међурелигијским сусретима. Има много пријатеља – рабина са којима је објављивао своје књиге. Посећивао је много синагога. Ја то говорим не зато што сам Јудеј, већ зато што је он човек који осећа дубоко поштовање према свима који имају право да буду различити.» (4) Боље од овога свакако нећеш рећи!

Не сме да се заборави да је суштина језуитизма у његовом фарисејству, у његовом прилагодљивом моралу који навикава вернике да под  видом извршења моралног закона у суштини тај закон крше и не сумњајући да то чине. Ако Православље тежи очувању «вечитог»  у нашем сујетном свету, језуитизам  то «вечито»  прилагођава  свету и пошто га изопачи, уграђује га у садашњицу. Како је писао Ј.Ф.Самарин, језуитски ред је направио велики «светски посао», тако што је закључио  «унију међу истином и лажи, добром и злом, Божјом правдом и људском неправдом».

У вези са тим опет је значајна беседа садашњег «црног папе» – језуите Шпанца Адолфа Николаса у студију сибирске католичке телевизије  «Кана» у коме је он говорио о суштини служења језуита савременом световном друштву. (5) Николас је годинама радио у Јапану, активан је поборник зближавања  различитих култура и посебну пажњу поклања Истоку. У свом иступању он чак није ни поменуо име Христа, али је зато подвукао потребу  «контекстуализације» и «инкултурације»  доношења добрих вести  који представљају његове главне облике, који потпомажу  дијалог са различитим културама. Јер се управо у том дијалогу налази «тражење пуноће истине» као што на то позива и папа римски. Говорио је Николас и о потреби да се вера доказује, али треба да се доказује да је «наш живот –свакодневна реалност», а «веровање» је «у могућности да се сачува пуноћа људског живота». И најзад, обзиром да главну улогу игра чињеница да смо ми у глобализованом, врло разноликом и узајамно повезаном свету, свету је,  по мишљењу Николаса, потребан такав систем управљања који ће бити ефикасан баш данас. 

Треба да се каже да је тако еластична позиција језуита компликовала њихове односе са Бенедиктом XVI који је више волео да се ослања на конезервативну конгрегацију «Христови легионари» и «Опус деи». Језуити су остајали у другом плану. Чак се зна да су били направљени «црни спискови» са  250 језуитских теолога којима је било забрањено да на одређеним  универзитетима предају. (6)  И тек су пад ауторитета «Христових легионара» (као последица скандала о коме смо говорили) и све јача затвореност конгрегације  «Опус деи» допринели извесној обнови позиција «Христове заједнице», што је постало очито када је 2006.године директор Радио Ватикана, језуита Фредерико Ломбарди, постављен за директора прес-службе  Свете столице. Али како су то признали неки језуити, све једно – они се «нису осећали као швајцарски гардисти» и нису били склони да своју традиционалну заклетву верности папи сматрају за синоним слепог потчињавања.

Избором Фрање ред се није само реванширао, већ је једноставно – победио. Нови папа, прилагодљиви језуита, је идеална личност за обављање екуменске мисије. 

Своју «отвореност» за дијалог са свима, нови папа је јасно показао у току свечаности поводом своје инаугурације. Он се стално присећао наслеђа Другог ватиканског сабора, више пута је цитирао модернистичког папу Јована XXIII, хвалио одлуке понтификационих савета који су тежили да продубе међурелигијски дијалог. Како се изразио Фредерико Ломбарди – ради се о «потврђивању напретка дијалога у свим правцима, како у вези са другим Црквама (хришћанским – прим.аутора), тако  и са Јудејима, муслиманима и свим мушкарцима и женама који живе у потрази за добром, лепотом и истином» (7). Међу папиним гостима су били представници различитих јудејских организација, муслиманских заједница (италијанске, бугарске и српске), и будиста (позната је финансијска подршка језуита тибетанским ламама). 

Међутим, посебна пажња је поклоњена Православним црквама. Није тек тако први пут у историји хришћанства  инаугурацији папе присуствовао познати екумениста – Констатинопољски патриарх Вартоломеј (то се није десило не само после, већ ни пре 1054.), који је седео десно од понтифика и у истој фотељи, у каквој је седео понтифик.  Није тек тако папа толико времена поклонио разговору са руководиоцем одељења за спољне односе Руске православне цркве, митрополитом Иларионом, који сматра да главне препреке за сусрет папе и патријарха Руске православне цркве леже у нерешеним проблемима са украјинским унијатима.  И опет – није тек тако нови папа још док је био архиепископ Буенос Ајреса био и ординариј источних католика, конкретно – оних који нису имали своју хијерархију а, пошто је врло добро знао источни обред, имао и одличне односе са Шевчуком,  руководиоцем Украјинске гркокатоличке цркве. (8)   

Обзиром да је главна сфера, уз чију помоћ је најлакше да се католици приближе православцима, помоћ сиромашним и унесрећеним, код новог папе се главна пажња посвећује његовој једноставности. Али тај нови стил понашања  понтифика, којим се медији толико одушевљавају и који тако потсећа на Горбачова – «перестројшчика», са његовом лажном скромношћу и демократичношћу, незваничношћу, па чак и лажним братимљењем (да се присетимо бар његовог последњег телефонског позива «старом пријатељу», Николасу, пошто је «прескочио» свог секретара), све то је саставни део језуитске методологије, која претпоставља њихово максимално «потапање» у околну социјалну средину. Силницима света овог је условима општег приближавања социјалне експлозије сада врло потребан «сиромашни папа»  који ће да успављује  моралну будност верника. Главни задатак језуита – обезбеђење да власт транснационалне класе поседника још више јача –  помоћу формирања илузија о томе да се она на чудесан начин препородила у спаситеља човечанства. И док папа буде оснивао «сиромашну цркву», богаташи ће завршавати пљачку народa  како би установили своју тоталну превласт над светом. 

Фрања у Светој столици – то у ствари и јесте она помињана до сада «мека снага» – soft power – на начин језуита. 

(1) http://www.gazeta.ru/social/2013/03/14/5057333.shtml
(2) http://revelation2013.canalblog.com/archives/2012/12/12/25830595.html
(3) http://ru.radiovaticana.va/news/  
(4) http://www.catholique-sedevacantiste.com/categorie-10478482.html
(5) https://www.youtube.com/watch?v=YFWLKazIvsM
(6) http://www.elmostrador.cl/noticias/pais/2013/03/14/la-venganza-de-los-jesuitas/
(7) http://www.la-croix.com/Religion/Actualite/Le-pape-Francois-maintient-le-cap-de-l-aecumenisme-_NG_-2013-03-20-923008
(8) http://podrobnosti.ua/society/2013/03/14/893408.html