Желите ли да победите непријатеља, морате га одлучно напасти, по могућности оружјем којег се највише плаши. Многи се зато питају: чега се то запад највише плаши? Они који су заиста и упознали западне хијене знају одговор. Оружје које уноси неизмеран страх у сваку пору запада зове се истина. То је оружје које као светосавци поседујемо а које уноси неизрецив немир у њихов лажни свет.
Зато су се одувек плашили оних који су писали, бележили, овековечили, документовали истину. Гледао је запад да таква документа, слике, папире, књиге, фотографије по сваку цену уништи. Није сигурно случајно уништавање српске духовне и историјске баштине у свим ратовима, поготову оне писане. Уништавали су истину, мењали историју затирали духовност сви наши непријатељи. Oно што нису стизали непријатељи покушавали су да заврше наши западни „савезници“. Нема више ваљда тако лаковерних који стварно мисле да је случајност уништавање српских библиотека, черупање српских архива у оба светска рата.
Сва та затирања нису успела поништити историју, избрисати сећање. На основу тих сећања и истине настајали су нови документи, слике, папири … Истина је помогла да се на њој рађају, расту и постају нови светосавци. Та истинска победа правде рађала је код непријатеља осећај беса и немоћи. Нова немоћ и бес наводили су их на закључак да је у борби са Србима једино решење да покушају да изазову наше потпуно уништење. Да затру сваки доказ нашег постојања.
Отуда увек када нису знали како да се изборе са истином смишљали су неку нову превару. Једна од последњих таквих је и некаква слобода медија. Сада у тој „слободи“ свако може да лаже колико хоће без икаквих санкција. Прави циљ те медијске преваре јесте што већа количина лажи до потпуног нестајања истине. Онда када негде истина и успе да им процури, она у том мору зла буде само неприметна кап. Надају се да ће тако истина једноставно неприметно ишчезнути, нестати. Видљиво је да је њихов прави учитељ Јозеф Гебелс. Када је идеја нацистичке немачке доживеле крах, он је извршио самоубиство али су на западу изгледа наставили да живе његови принципи.
„Да би била прихваћена, пропаганда мора пробудити интерес публике и мора се извршавати кроз медије који привлаче пажњу.“
Јозеф Гебелс
Пропаганда је само мање коришћен назив за лаж, па ваљда самим тим звучи прихватљивије. Не можемо очекивати да запад изврши самоубиство сам од себе, ни Гебелс није то учинио из чистог мира. Он је то урадио онда кад је био суочен са поразом, са истином да правда увек на крају побеђује. Запад се исто тако мора суочити са истином. Заборављају да ће, колико год да крију истину, она ипак пронаћи пут. Колико год да јој дају мало простора у својој западној пропаганди, она ће бити препозната од оних правих, а онда ће са њом морати и они да се суоче. Нажалост, изгледа да на тај моменат морамо још да сачекамо.
Док ми чекамо тај моменат зло се не смирује већ смишља своје нове „механизме одбране“. Један од видова брањења неодбрањивог су им и свакодневна смишљања нових закона. Оних где је све могуће лако доказати, све сем најважнијег – истине. По тој њиховој правди и закону одговара се за све и свашта. Саобраћајни прекршаји, рецимо, тако постају ноћна мора за грађане. Немогућност да платите комуналије због кашњења ионако бедне пензије изазваће заплену ваше имовине (мада се и ту служе бесрамним лажима па неки „фактори“ убеђују да је пензија већа него икад). Тај злочиначки чин, где вам отимају нешто што сте поштеним и мукотрпним радом стекли због тога што вам није исплаћено оно што сте издвајали док сте радили и што вам је држава дужна, заменом теза представљају као правни акт којим штите државу. Тако је, примењујући западне норме, жртва постала срамни преступник, а преварант жртва.
Лаж је увелико заменила истину, неморал част и чојство, а похлепност принципе. Зато ако данас издате, покрадете, продате државу, уништите оно што је вековима пре вас стварано, не морате да бринете. Бићете само још један поштовалац принципа бескрупулозног запада а они ће се потрудити да вас због тога награде заштитом. Онда када вас неко ипак због те неморалности прозове појавиће се активисти неке од толико њима омиљених невладиних организација и кренуће у заштиту ваших „људских права“. Па наравно, ко је и смео да помисли да вам одузме право на издају, кад је то управо оно што западу одговара.
Функционише им тај злокобни механизам за сада али истина, колико год да се труде, не може нестати. Колико год да људи постану зли, продају или остану без душе, увек се наново рађају они који нису спремни то да прихвате. А њих не плаши зло ни њена бројност, већ се зло много више плаши њих и истине.
ИСТИНА
Истина је ко јунак
Држи се ко стена.
И кад на њу зине хала
И кад мислиш да је пала
Победа је њена.
Јован Јовановић Змај
Како се плаше писане речи тако се плаше и фотографије. Зато су ваљда и смислили толико међу њима вољени Фотошоп. А чему он и коме заиста служи? Коме је потребно да му слика показује оно што није и како није? Наравно, опет западним хијенама: њима је потребан тај лажни приказ да би себе приказали онаквим какви би желели а не могу бити. Тако им и тај Фотошоп помаже да заварају наивне, да у гомили слика обичан човек не успе да препозна оне праве. Тако истина и поред тога што је овековечена успева да остане скривена од очију јавности.
Хвала зато онима који су непоколебљиво и незаустављиво бележили, писали, овековечавали историју. Управо радили оно од чега Срби никад нису бежали. Хвала за све оно што показује реалну слику, јер је се светосавци не плаше. Зашто би се плашили истине кад су одувек били на њеној страни. Оне који би волели да је нема разочараће као и увек чињеница да је она непобедива.
Ко зна какву би нам историјску улогу доделили „драги“ западни савезници, како би по њима изгледао Први и Други балкански рат, Први светски рат, повлачење преко Албаније, Срби на Крфу и пробој Солунског фронта да нема неоспориве фотографије. Неизмерно хвала зато онима који су попут санитетлије Шумадијске дивизије, Милоја П. Игрутиновића сачували истину.(1) Хиљаде његових фотографија су неспоран доказ историје.
Да Милоје није педантно бележио сваки моменат историјске српске голготе у борби за истину, правду и слободу, велики њен део би данас од нас остао сакривен. Можда би тако у беспућима подно Кајмакчалана заувек остала скривена спомен плоча. Вероватно би остављена и препуштена зубу времена мермерна плоча на Милетиној коси, исклесана невештом руком војника Прве чете Другог батаљона Четвртог пука заувек скрила своје дирљиве стихове. Стихове истине који говоре о једном од најтежих и најважнијих момената српске историје.
„Минуће године, векови ће проћи, али теби „чесмице“ неће нико доћи.
Ал’ доћи ће сени палих другова, да својим жубором,
урликом вукова, треском громова, одјеком лугова,
певају славу српских пукова.“
14.02.1917
Данас када гледате фотографије не знате да ли је то што видите истина. Да ли су избеглице приказане на њој заиста то, чије су и да ли су праве сузе, ко се и коме смеје, да ли су ослободиоци стварно неки нови модерни хероји или су то ипак само фотошопиране западне убице… Некад је фотографија била само истина, онај стварни моменат историје коју је неко далековидан успео да овековечи. Тада смо са сигурношћу могли да верујемо или да кажемо да се оно што видимо стварно и догодило, како год то изгледало лепо или ружно, драго нам или не, сметало нам или пријало…
Док је фотографија била оно што је требало и треба да буде српски народ је на њој увек био приказан баш онакав какав јесте, баш онакав какав нас чини поносним. Како да неко не буде поносан кад припада народу који је бранећи истину страдао под налетима аустроугарских, немачких, бугарских војника. Народ који је за веру, истину, правду и слободу дао две трећине својих мушких глава. Народ чија су гробља расута од Дрине преко Косова, Македоније, Албаније, Грчке, као неми сведоци вере, борбе, херојства и славе.
Сетимо се зато оних фотографија, оних библијских сцена српског народа са слика које запад није успео да уништи или измени. Гледајмо са поносом фотографије нашег Милоја Игрутиновића. Не смемо заборавити колико су оне истините и да су оне данас доказ западних лажи, и они прави сведоци истине о Србима. Истине која недвосмислено показује неправду која се вековима чини светосавском народу. И данас је то исти народ, али савремена фотографија није оно што је била. Некад је она представљала истину а данас Фотошоп.
Латини су говорили: Divide et impera – Завади па владај. Морамо приметити да су у томе западне змије успешне. Водили су се они примером римског конзула и генерала Аула Габније који је баш том методом успео да завади и подели јевреје и тиме потпуно пацификује Јудеју (2). Или су можда читали нешто новију литературу па су пример пронашли у књизи „Владалац“ Николе Макијавелиа, где он заговара тезу „циљ одређује средство“ (3). Ако се држе те тезе, јасно нам је да су у њиховом свету чији је циљ зло – све лажи дозвољене.
Како год било, рукопис морамо препознати, не смемо им дозволити да нас својом пропагандом и лажима заваде. Преварама су нас оцрнили, затим бомбардовали. Зар толико брзо заборављамо да ћемо им опет дозволити нове српске жртве? Није срамота пасти, свима се то догађа, срамно би било после тога не устати. Ко сме да нам забрани да на своје штитове истакнемо истину? Нећемо ваљда дозволити да нас и даље ваљају у својој каљузи, чекајући да нас у њој и удаве?
„Ћутање је теже од лажи, јер чак и највећа лаж подразумева ма и најмању меру истине, а ћутање чак и њу игнорише.“
Борислав Пекић
Они који то прихватају, нека им је са срећом. Срби имају своју историју, своје књиге, слике, ону праву истину која не може да избледи док год се рађају нови светосавци. Нећемо им дозволити то задовољство да наше потомке униште лажима. Наставићемо да им се супростављамо, бележимо, пишемо, сликамо док их истином и не победимо.
„Сваки је тренутак истина, само што понеки има лажног човека.“
Мирослав Мика Антић
Дошао је тренутак истине, нећемо дозволити да будемо лажни Срби. Сатана се одувек плашио крста. За западну сатану најопаснији крст је – истина. Она је у нашим рукама, она мора бити и на нашим штитовима и мачевима. Зато не можемо и немамо права да ћутимо. Ћутање би било знак предаје. Ћутањем хранимо лаж и истину убијамо. Проговоримо, истином их победимо.
(1) http://www.politika.rs/scc/clanak/366198/Ratni-fotograf-Miloje-Igrutinovic
(2) Јеврејски рат ( књига I, 169-170), Јосип Флавије
(3) Владалац (II Principe) – Никола Макијавели (3.мај 1469 – 21.јун 1527)
