Извесно је да је, до пробоја 16. и 17. јула 1995. године код Незука и до изласка на територију под муслиманском контролом, страдало у борби доста припадника 28. дивизије А БиХ. Један део те колоне је страдао и у сусретним међусобним борбама појединачних група, о чему постоје сведочења припадника 28. дивизије А БиХ. Дакле, није се радило о цивилној колони, како се то у пропаганди и медијској кампањи често истицало, већ о првенствено војној колони која је разбијала и убијала све што се нашло на њеном путу.
Највеће заробљавање припадника 28. дивизије десило се на комуникацији Коњевић Поље – Братунац, а један део и у рејону Нове Касабе. Масовна заробљавања су се десила 12. и 13. јула. Ратни заробљеници су одвожени у Братунац, одакле су усмеравани ка Зворнику. Очекивано је било да се ради о усмеравању ка Бијељини где се налазио прихватни центар и затвор за смештај заробљеника који су требали да иду у размену. Нажалост, део заробљеника ликвидиран је на локацијама у ширем рејону Зворника. Није тачно утврђен број ликвидираних заробљеника нити је у структури укупних муслиманских губитака одвојен онај део који је страдао у борбама од оних који су убијени као заробљеници, у стрељањима. У медијске пропагандне и политичке сврхе користе се различити подаци али се сви погинули наводе као да су стрељани.
Поштујући све жртве ради истине потребно је доћи до објективних информација о броју погинулих и броју стрељаних војника 28.дивизије А БиХ. Само истина може бити основа помирења и суживота два ентитета у БиХ. Лажне информације и на њима утврђене пресуде могу само бити извор даљег неповерења у будућности.
Исељавање цивилног становништва из Сребренице на територију под контролом А БиХ није било насилно и то није била одлука ГШ ВРС, већ избор становништва и одлука УНПРОФОР-а. ВРС је све чинила да се заштити цивилно становништво и да му се помогне да се организовано превезе до територија под контролом муслиманских снага. Овакав закључак се стиче на основу више чињеница, а посебно: захтев Председништва општине Сребреница од 09.07.1995. године и став команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а исказан према генералу Младићу изнесен на састанку у Братунцу 11.07.1995. године.
Тек је након састанка са представницима УНПРОФОР-а, где је изнет предлог да становништво треба иселити на безбедну територију, покренута активност за прикупљање превозних средстава неопходних за транспорт цивила. Пре тог догађаја нема никаквих информација о постојању икакве намере, нити плана за исељавање цивилног становништва из Сребренице. Код становништва је сигурно постојао страх од присуства ВРС, јер су у претходним годинама почињени многи злочини над Србима у Подрињу за које су Муслимани у Сребреници чули – а у многима и учествовали – и бојали су се освете. Један већи део обичног народа у Сребреници није одобравао такве злочине над Србима, на подручју Братунца и Кравице, али није могао нити смео да се супротставља појединим криминалним и разулареним бандама и њиховим вођама.
Због претходних злочина које су починили над српским народом и јединицама ВРС у Подрињу, један део припадника, команданата, командира и бораца 28. дивизија А БиХ није хтео да положи оружје и донео је одлуку да се пробије из окружења, преко зоне одговорности Дринског корпуса. Та непромишљена одлука вероватно је сугерисана и од центара моћи који су изазивали и провоцирали напад снага ВРС сталним чињењем злочина, у окружењу енклаве. Масовна заробљавања припадника 28. дивизије десила су се 12. и 13.07.1995. године. Када и ко је донео одлуку да се неки заробљеници ликвидирају уместо да се размене, како се то говорило и очекивало, то је тешко утврдити, јер за то још нису нађени материјални докази.
Након почињених злочина над неким заробљеним припадницима 28. дивизије А БиХ, муслиманско руководство у Сарајеву тежило је да у међународној јавности искомпромитује одбрамбени карактер и циљеве борбе српског народа. Чак и данас представници многих политичких странака из редова Муслимана своју стратегију унитаризације БиХ и укидања Републике Српске и њених надлежности заснивају на „геноцидном карактеру борбе српског народа“, покушавајући на тај начин да у свету Републику Српску прикажу као „геноцидну творевину“. Такав приступ јесте политичка злоупотреба злочина који је изазван и осмишљен ради медијске припреме тзв. међународне заједнице и јавности да прихвати последице предузимања операција Хрватске војске, АРБиХ и ХВО, уз ваздухопловну, обавештајну и логистичку подршку НАТО, у којима је извршено етничко чишћење и злочини на простору Републике Српске Крајине у Хрватској, као и у западном делу Републике Српске у БиХ, када је убијено око 2.300 војника и цивила и прогнано из својих домова преко 250.000 људи. Ти злочини нису се чули нити видели у међународној јавности јер је операција у Сребреници била у суштини параван за наставак геноцида над српским народом у Хрватској и БиХ који је започет у усташкој ХДХ, а настављен у завршним операцијама у грађанском рату 1995. године.
Генерал Ратко Младић, као командант ГШ ВРС није командовао снагама у операцији „Криваја ’95“, али је учествовао у фази припреме и извршења. Својим непосредним присуством настојао је да се заштити цивилно становништво и да помогне да се испоштује његова воља. Такође, као искусан командант, покушавао је да приволи припаднике 28. дивизије А БиХ да положе оружје и гарантовао им је безбедност како би се спречила непотребна страдања. Очигледно је да то делу команде 28. дивизије, 2.К ГШ А БиХ није одговарало. ЗАШТО….? Неразумне и нецелисходне одлуке комадног кадра 28. дивизије А БиХ нису последица њихове аутономности деловања, него погрешних инструкција које су добијали од 2. К и ГШ А БиХ. Такве погрешне инструкције су израз намере и злоупотребе страдања у функцији остварења политичких циљева борбе муслиманског народа у БиХ, ради придобијања симпатија и политичке подршке утицајних држава међународне заједнице. Стога, иако се, на пример, данас зна истина о злочину на Маркалама, да га је испланирала и починила специјална јединица БиХ, нико у свету о њој не говори, иако су многи команданти ВРС осуђени у Хагу због тог злочина.
Официри информативне службе ВРС забележили су видео камером разговор генерала Младића са представницима 28. дивизије А БиХ и власти у Сребреници.
Релевантни цитат из транскрипта гласи овако:
МЛАДИЋ: Ја Вас молим да запишете… Под број један требате да положите оружје… и свима који положе оружје… гарантујем живот… Имате моју реч… као човека и генерала да ћу искористити свој утицај… и да помогнем недужном муслиманском становништву које није циљ дејства Војске Републике Српске… Циљ нашег дејства нису ни хуманитарне организације снаге УНПРОФОР-а… иако су снаге НАТО пакта по захтеву УНПРОФОР-а као и снаге УНПРОФОР-а данас тукле наше не само положаје Војске Републике Српске него и цивилно становништво… Да би мог’о да одлучим и као човек и као командант… требам да добијем јасан став… представника вашег народа, да ли желите да опстанете, останете или нестанете… и спреман сам сутра примити делегацију… одговорних људи… муслиманске стране… у десет сати на овоме месту… са којима могу разговарати о спасу избављења вашега народа… из енклаве, бивше енклаве Сребреница. До десет сати наредићу сутра обуставу операција….
И даље:
МЛАДИЋ: Према борцима који, вашим борцима који положе оружје… поступаћемо у духу међународних конвенција… и свакоме гарантујемо живот… чак и онима који су починили злочине према нашем народу… Да ли сте ме разумели?… Несибе… и у вашим је рукама судбина вашега народа… не само на овом простору… Завршио сам. Слободни сте. Чекам вас у десет сати сутра. Испратите их.
МАНЏИЋ: Да вам кажем господине генерале. Ја вам кажем искрено да сам случајни представник… ако ја не одговарам, нема проблема.
МЛАДИЋ: То је ваш проблем, доведите људе који могу обезбедити предају оружја, и спасити ваш народ од уништења.
Следећи цитати из транскрипта трећег састанка садрже детаље датих изјава, које у суштини презентују однос генерала Младића према цивилном становништву и припадницима 28. дивизије А БиХ:
МЛАДИЋ: Ја желим да вам помогнем… Али тражим апсолутну сарадњу… цивилног становништва, јер је ваша војска поражена… нема потребе да гину ваши, ни ваш муж, ни ваша браћа, ни ваше комшије… довољно је да кажете шта желите. И синоћ сам рекао господину – можете опстати или нестати… За ваш опстанак тражим: да сви ваши мушкарци који су под оружјем напали, да су злочине правили, а и јесу многи, против нашег народа, предају оружје Војски Републике Српске… након предаје оружја можете… бирати, да останете на територији.. или ако вам то одговара, да идете тамо где желите. Колико год вас изрази жељу, поштоваће се жеља свакога појединачнога становника.
И даље:
МЛАДИЋ: Ви можете, ако је спремно, преостали део ваше војске да се разоружа и да се преда оружје мојим официрима уз присуство официра из УНПРОФОР-а… Да бирате да останете или ако желите да одете… Ако желите да одете, изразите вашу жељу на четири стране света… Након предаје оружја, куд каже било који појединац, отићи ће. Зато је потребно да се обезбеди само гориво, ја ћу обезбедити возила. Гориво не можете обезбедити ви… можете га платити ако имате чим …. ако не можете да га платите, онда УНПРОФОР да дотера једно четири-пет цистерни возила да се попуњавају камиони, јер је то велики број популације, и требало би се то… решити. У вашем избору да одете … на шта ја не утичем …мени не смета, невини и недужни ми не сметају, можете бирати….
Са војне тачке гледишта, такав развој ситуације након заузимања Сребренице најмање је требао ВРС, у тој завршној фази грађанског рата. У свом интервјуу Алија Изетбеговић истиче све погубне последице злочина у Сребреници по циљеве борбе српског народа у БиХ. „Да ли је трагедија Сребренице утицала на даљњи ток рата у БиХ, с обзиром на то да су одмах иза тога Караџић и Младић оптужени за ратне злочине? Мислим да је имала снажан утицај. Као што је познато, 30. августа 1995. године, непуна два мјесеца након Сребренице, услиједила је снажна ваздушна интервенција НАТО-а на српске положаје. Непосредан повод је била граната на сарајевску тржницу Маркале, али мислим да је прави разлог била Сребреница. Знам посигурно да се у америчком Конгресу уочи одлуке о интервенцији чула изјава „Што је доста, доста је.“ Оно што се у овој изјави не чује, а што је очито садржано, је Сребреница. Сребреница је непосредно утицала и на хашку оптужницу против Караџића и Младића.“ И ово је доказ да злочин у Сребреници није требао политичком нити војном руководству Републике Српске.
Тежиште деловања ГШ ВРС у периоду након 20. јула 1995. године било је на организовању и припреми снага за супротстављање агресији Хрватске Војске на Републику Српску у садејству са муслиманским снагама А БиХ и ХВО у зони одговорности 1. и 2. Крајишког корпуса ВРС. Такав развој ситуације није омогућавао генаралу Младићу нити ГШ ВРС да преиспитује истинитост информација о последицама операције „Криваја 95“. Није онда јасно како се за трагичне последице злочина окривљује само војни врх ВРС и генерал Ратко Младић.
Одлуку о исељавању становништва донело је муслиманско политичко и војно руководство, вероватно у сарадњи са централним властима у Сарајеву и са снагама УН. ВРС је подржала реализацију донете одлуке о пресељењу цивилног становништва, извршила је договорено, уз пратеће инциденте који се у таквим околностима тешко могу избећи. Оправданост ове операције је неспорна када се има у виду да је механизам УН донео одлуку да затражи дозволу и помоћ ВРС у евакуацији становништва, која је предвиђена и домаћим ратним законодавством.
У том смислу треба имати на уму више пута поновљене тврдње шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, да је Изетбеговић био спреман на страдање до 5.000 становника Сребенице, да би се изазвала војна интервенција НАТО. „Опортунистичка убиства“ у Поточарима не могу се оквалификовати као планирано провођење ликвидација, него као предвидива последица самог поступка масовног сусрета припадника две народне војске у којима су појединци били жељни освете, чак су се међусобно и познавали. Није одржива теза да је издвајање било планирано и изведено ради ликвидације, јер нема доказа да је у то време ико одлучио, па чак и знао да ће се ликвидације десити. Као врхунски професионалац и командант генерал Младић је вероватно био свестан да ће муслиманске снаге покушај пробоја преко гудура и врлети одвести у руке појединих група осветника и криминалних група, које су деловале мимо линије командовања, уз подршку појединих старешина Војске, Полиције и Службе безбедности, али и припадника страних служби. Такав њихов појединачан однос на тактичком нивоу командовања, након операције, није морално а ни оправдано довести у контекст надлежности генерала Ратка Младића. Свака одговорност у рату треба да буде индивидуална, лична.
У Сребреници скоро све време рата није постојала права војна дисциплина и одговорност. Нарушеност линије командовања посебно је дошла до изражаја у току пробоја колоне 28. дивизије А БиХ. Чак су постојале гласине да постоје спискови за ликвидацију неистомишљеника и оних који нису по вољи екстремиста. У том смислу Мехољић не зна да ли су постојали спискови за ликвидацију сребреничких Муслимана који су превише знали, али је потврдио да је лично био упозорен „да се чува”. Ратни начелник Полицијске станице у Сребреници Хакија Мехољић потврдио је изјаве предратног председника Извршног одбора те општине Ибрана Мустафића да су многи Бошњаци страдали приликом повлачења из Сребренице према Тузли. Мехољић је, наиме, рекао да не зна да ли су постојали спискови за ликвидацију сребреничких Бошњака, који су према мишљењу тадашњих муслиманских структура превише знали, али је потврдио да је лично био упозорен „да се чува” јер се налази на листи за ликвидацију. Мехољић је агенцији Срна изјавио да му је приликом повлачења у колони пришао Хамдија Фејзић, актуелни потпредседник Скупштине општине Сребреница и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију. „Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је када је сазнао за ту опасност почео да „игра своју игру“. „Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, испричао је Мехољић. Он објашњава да није био члан Странке демократске акције (СДА), односно да је са њеним лидерима био у сукобу и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили спискове за ликвидацију. „Убрзо сам у Тузли „проговорио“ за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе. Као дугогодишњи полицајац знао сам да ме, када наведем имена оних који су одговорни и од којих ми је претила потенцијална опасност, не смеју ликвидирати, јер би се знало ко је то учинио, потврдили би тиме моје сумње и морали би да одговарају“, каже Мехољић. Он се присећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране. „У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присећа се Мехољић.
Мехољић потврђује да су многи настрадали у душевном растројству, али да се тачни подаци о томе никада неће сазнати због расула које је тада наступило. Људи су кретали на разне стране, по властитим проценама и плановима, групе Бошњака су лутале шумама, сусретале се и отварале ватру једне на друге, неки су се вешали, убијали, наилазили на минска поља. Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнео у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске. Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико месеци пре њеног пада, што је, како каже, био знак да је „Сребреница жртвована“.
Спомен подручје у Поточарима
Алија Изетбеговић је у сарадњи са Клинтоновом администрацијом и појединим обавештајним службама Запада пристао на “сценарио масовног злочина у Сребереници”, који би се прогласио за “геноцид” и искористио за војну интервенцију НАТО и остваривање политичких циљева екстремног муслиманског руководства у БиХ. И данас се на сличан начин и са застарелом мантром и медијском пропагандом ритуално и поново масовним сценама окупљања народа на годишњицу страдања припадника 28. дивизије А БиХ, медијски и политички злоупотребљава бол породица које су изгубиле своје најмилије у Сребреници и у току пробоја ка Тузли. Данас је јасно да цивилно становништво није насилно протерано, да није убијана нејач, жене, деца, стари, него искључиво војници 28. дивизије А БиХ и резервисти, односно војно способни мушкарци у колони.
У целом рату у БиХ и операцијама у којима је непосредно учествовао генерал Младић држао је до војничке части и поноса, штитећи цивилно становништво. Као војник инсистирао је у преговорима и у хотелу Фонтана да јединице 28. дивизије А БиХ предају оружје, верујући да ће на тај начин њени припадници бити безбедни и заштићени. Као врхунски професионалац и командант вероватно је био свестан да ће муслиманске снаге покушај пробоја, преко гудура и врлети, одвести у руке појединих група осветника и криминалних и других група, које су деловале мимо линије командовања. Свака одговорност у рату треба да буде индивидуална, лична, а не да се чак одговорност за злочине гледа изоловано и покушава приписати целом српском народу, као колективна кривица, како би се понизио и обесправио.
За Сребреницу и страдање Муслимана у Сребреници данас зна цео свет, а за страдање Срба у Подрињу (село Милошевићи, Стари Брод и Скелани) у Другом светском рату и за Братунац и Кравицу у грађанском рату у БиХ 1992 – 1995. године, ретко ко зна, иако је страдало неупоредиво више нејачи, деце, девојака, жена и старих и немоћних. Треба одати почаст свим жртвама, без обзира на национално порекло а не након комунизма поново заташкавати муслиманске злочине над Србима. Уважавајући историјске чињенице, може се закључити да је грађански рат у БиХ био братоубилачки рат унутар српског народа православне и исламске вероисповести. Мржњу и злочин донела је и инструментализовала усташка власт тзв. НДХ а таква матрица деловања муслиманске политичке власти у грађанском рату у БиХ настављена је на исти начин као у Другом светском рату.
Срби и Муслимани треба да опросте једни другима и зауставе спиралу злочина. То је обавеза и дуг према потомству. Кренуло се лошим путем јер се од Срба исламске вероисповести (Муслимана), под утицајем спољних ментора направила нова нација, Бошњаци, која се у политичком и војном смислу гура у наручје хрватских националних интереса у сукобе са својом браћом Србима, слично како су радили и за време фашистичке творевине НДХ. Срби су свесни тога и тај пројекат више неће моћи да прође.
Муслимани треба да схвате да им је будућност са својом православном браћом Србима, јер су и сами део тог народа.
ЛИТЕРАТУРА
1. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр, str.5
2. Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.
3. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр.42
4. Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36
5. Нови стандард, 27. фебруар 2013. године
6. Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010.године
7. Момир Крсмановић, Трагови мртве браће, 2005.године
8. http://en.wikipedia.org/wiki/Srebrenica_massacre
