До 2011. миграциони токови које су испровоцирали ратови и конфликти на Блиском Истоку и у Африци, постојали су релативно одвојено. Део избеглица из земаља, захваћених кризама, заустављао се на граничним територијама. На пример, већина Палестинаца који су бежали од арапско-израелског конфликта се нашла у избегличким логорима у Либану, Јордану, делимично и у Египту. Авганистанци су за 13 година окупације земаља западне коалиције освојили путеве миграције ка Пакистану, и само је њихов мањи део стизао до Европе. Иранци и Ирачани су одлазили углавном у Велику Британију, где се смештала њихова утицајна дијаспора, становници земаља Магреба су се селили у своју бившу колонијалну метрополу – Француску. Сви ти токови су се сливали и кретали по својим маршрутама. Европа се засељавала националностима различитих боја али није било проблема за који би се могло рећи да је општеевропски. Уобичајена слика растурених токова миграната је почела да личи на „сеобу народа“ после агресије НАТО-а на Либију 2011.године. Покренула се читава Северна Африка која је у снажним млазевима „избацивала“ Либијце, Алжирце, Тунижане преко Средоземног мора у Италију. Већ првих месеци хаоса у Либији на италијанско острво Лампедузу су стигле десетине хиљада њих. Европа је предосетила да почиње нова епоха.
Исте године напорима САД инспирисан је рат сиријске опозиције против владе Башара Асада. Он је појавом „Исламске државе“ у Ираку и ширењем војне активности на Сирију добио нов замах. Борби ирачке владе и сиријске опозиције против ИД-а су се прикључили Турска и САД, и почео је рат свих против свих.
Резултат је био да су одмах после Северне Африке снажан талас избеглица који су кренули у Европу преко Турске и Грчке, дали Сирија и Ирак. Европа се нашла прикљештена. Стотине хиљада људи су побегле од ратовања , али се сада нису задржавале у пограничним државама. 2015. је укупан број избеглица само из Сирије изнео преко 4 милиона људи. Беже из својих кућа и становници Јемена где коалиција арапских монархија на челу са Саудијском Арабијом већ скоро пола године покушава да отера са власти устанике – хусите.
Међутим, географија миграционих токова се не ограничује Африком и Блиским Истоком. Скреће пажњу на себе и река избеглица са Косова. То је мала квази-држава која углавном живи захваљујући незаконитој трговини оружјем, дрогом, проституцијом, и која је тесно повезана са албанским криминалним структурама у Европи. Међутим, у њој није било кризних ситуација, и њихова појава у Европи за сада нема објашњења. У сваком случају косовари, који су себи већ направили плацдарм у криминалном свету свих највећих европских држава, добиће озбиљну попуну у кадровима. Очигледно је да ће прави разлог за ту сеобу тек да се испољи.
Коначан облик још није добио ни процес сеобе људи из ратом захваћене Украјине. Четири милиона их је већ напустило своје домове. Око два и по милиона од њих је у Русији, још око милион и по има статус лица, пресељених у друге области Украјине. Не сме да се искључи ни чињеница да уколико се војна и економска ситуација у тој земљи буде погоршавала, Европу чека доток и украјинских избеглица.
При пребројавању свих компоненти „велике сеобе народа“ њен основни узрок се потпуно јасно оцртава. То су ратови и агресије које су осмислили англосаксонци и они који их прате.
Судећи по динамици повећања сеобе избеглица које иду ка Европи, процес је у почетном стадијуму и усмерен је према Немачкој. Тамо политику према мигрантима још нису уобличили, али намера немачких власти да кризу ублаже тако што ће прихватити велики број избеглица је само привремена. Стварност ће брзо сама да изврши исправке.
Постоје два фактора који прете да ту реку људи претворе у проблем који ће и за Немачку постати нерешив.
Први фактор је војни. Вођу у борби против Исламске државе на Блиском Истоку преузео је шиитски Иран. У последњих годину дана састав интернационале која се бори против ИД се битно променио. У други план су отишли сиријски пријатељи и исмаилити, чврсто се држе само алавити. На предњем плану су одреди Хезбулаха, које контролишу Иранци. Успешно се боре делови иранског Ал-Кудса, ирачки и сиријски Курди. Командне позиције свуда заузимају Иранци, без њих би Дамаск већ био предат. То исто може да се каже и о ситуацији у Ираку где одлучујућу улогу у борби са ИД-ом игра проиранска шиитска милиција.
Без војног савеза са Ираном и Сиријом англосаксонци никада неће надјачати Исламску државу, али тај савез је за њих немогућ из идејно-политичких разлога. У садашњој диспозицији рат ће трајати неодређено дуго гурајући у Европу, а конкретно у Немачку, све нове и нове масе људи. Немци не треба да рачунају да ће река миграната ускоро да престане. Напротив она ће се повећавати, а питање – како је зауставити – тек ће тада да буде истински схваћено.
Други фактор се односи на састав миграната. Међу њима је велики број некада врло имућних становника Сирије и Ирака. У односу на исељенике из Авганистана и Африке мигранти из Ирака и Сирије чине посебну велику групу која заузима прилично самосталну позицију у односу на земље-реципијенте. Та група неће да живи у логорима, за њу је неприхватљиво ограничење права, снижење стандарда и тим пре културна дискриминација на свакодневном животном нивоу. Бориће се за потпуну једнакост са аутохтоним становништвом – Европљанима. При том многи међу њима сматрају да је Европа крива за њихове несреће и њено гостопримство схватају као обрачун због својих. То није површно осећање, оно је већ врло чврсто укорењено.
Већ сада они захтевају да се њиховој деци држе предавања о исламу, да им се омогуће комфоран смештај и социјална давања, да се тамо где живе локално становништво односи са поштовањем према нормама шеријата, и т.д. Притисак на економију и друштвено уређење ће у Немачкој да се појачава.
Криза има и другу страну: она у европским земљама (па и у Немачкој) постаје катализатор националистичких расположења, што ће обавезно да се излије у пораст антиамериканизма. Мада, изгледа, англосаксонци се за сада не плаше јачања те појаве. Њима није први пут да се срећу са њом, и они су знали увек да дисциплинују своје европске владе, користећи баук „совјетске претње“. Сада је у игру унет баук „руска претња“.
И ма како на Западу да објашњавају разлоге „сеобе народа“, има све више размишљања не само да су тај талас донели англосаксонци, већ и да његов притисак они регулишу у својим интересима, имајући у виду пре свега да се „пренасели“ Немачка.
Да се Немачка натера у кризу, да се ослаби, да изгуби лидерске позиције у Европи – зар не треба да баш тај задатак реши непрегледна река избеглица? Јер потенцијал суверене политике Немачке је велик и када дође нови канцелар може и да се оствари. Англосаксонци нису заборавили да је Герхард Шредер протестовао против рата у Ираку. А и они схватају да Ангела Меркел приводи крају свој последњи мандат. Слаба Немачка у периоду смене главне особе у земљи би им баш одговарала.
Англосаксонци делују по шеми на коју су навикли: нема везе шта ће свет да прича, важно је само до каквих ће се резултата доћи. Баш као што их нису узнемириле последице прислушкивања њихових атлантских савезника, они се сада не брину превише ни због тога што ће се открити њихова технологија усмеравања избеглица ка Немачкој. Појавила су се интересантна истраживања која показују карактер коришћења мрежних ресурса који код избеглица стварају вештачку представу о Немачкој као о рајској земљи која их очекује са нестрпљењем.
Блогосфера је препуна похвалних изјава о пријему исељеника у Немачкој. По „гостопримству“ њу стављају на прво место (76,8%), за њом је Аустрија (12,4%), а ту тројку завршава Енглеска са 4,6%. Али, уколико се погледа ко ту слику прави, испоставиће се да су одзиви хвале Немачке стигли у свега 5,4% случајева. А већина одзива је према верним пријатељима Немачке – САД са 11,6% и Енглеске са 10,2%.
Значи – сами Немци са њихових 5,4% баш и не теже превише да их попуне хорде миграната. Зато остатак света на челу са САД и Енглеском упорно све који путују у Европу наговара да осете немачко гостопримство.
Истраживање о коме говоримо открива и уши које штрче из те агитационе кампање. На пример:
– the European Union advocacy director and director of Human Rights Watch’s Brussels Office since 1994. Brussels, Belgium.
– @JfxM,
– World Reporter @NewsweekEurope,
– Washington Post,
– Social and Cultural Impact, Texas.
Врло је вероватно да немачке власти знају одакле се јавља тај „чудесни корен“, али њихово понашање према томе је тешко објашњиво. Као хипнотисани, они понављају причу о „немачком дугу“ да се реши проблем избеглица. Само у вези са једном тачком – повратак косовара на Косово – у Немачкој су одлучили да заузму чврст став. Али, за сада су и то само намере. Не зна се како на то гледају англосаксонци.
Берлин ништа неће да говори ни о тесној вези узрока и последица кризе, и као резултат плаћа туђе рачуне. Нису Немци почели рат у Авганистану, нису они упали у Иран, нису они наоружавали сиријску опозицију. Али – они ћуте о томе да све то треба да плате кривци!
Они који познају Немце не могу да верују. Шта се то десило са Ангелом Меркел, која је увек умела да добро изброји сваки евро?
Берлин ништа не говори ни о потреби да се формира ефикасна војна коалиција за борбу против Исламске Државе. Професионална немачка дипломатија тачно зна да се без удруживања снага са Ираном и Сиријом проблем не може решити. Али немачки дипломати ћуте као рибе. Шта се догодило са Ангелом Меркел која је увек знала да истину каже у лице и својим партнерима, и својим опонентима.
Берлин ништа не говори ни о неопходности да се за равномеран размештај избеглица направи програм УН. Зар је могуће да се Ангела Меркел и ту плаши да ће изазвати незадовољство Вашингтона? Јер на програме ће се морати „попуштати“ и у том случају УН ће обавезно поставити питање о кривцима за кризу.
Увек јаки Немци, који знају колико је коштао суверенитет, данас су због попустљивости Ангеле Меркел постављени у позицију дежурног кривца, а она, као хипнотисана, издаје интересе сопствене земље. А што даље – то ће бити теже. Или се иза њеног понашања крије тајна коју свет не треба да сазна?
