У Словенији, на Бледу, у прелепом туристичком месту, у времену од 04.09. до 05.09.2017. одржан је Бледски стратешки форум (БСФ), који је иначе установљен још 2006. од стране Министарства спољних послова Словеније и Центра за европске перспективе, са „визијом заједничког наступа и деловања кључних доносиоца одлука из различитих области, подстичући отворене дебате о савременим политичким, безбедносним питањима и изазовима укупног развоја модерног друштва, изналажењa нових идеја и решења“.
У оквиру Бледског стратешког форума (БСФ) установљена су и још два програма: Биснис БСФ (Business BSF), који се бави сарадњом између јавног и приватног сектора и Бледски стратешки форум младих (Young BSF), који се бави визијама наредних генерација и новим младим лидерима. Такође на БСФ присутне су традиционалне расправе о конвенционалним темама и различитим димензијама међународних односа.
Овогодишњи 12. БСФ као конференција лидера Централне и Југоисточне Европе требало је да понуди неопходну платформу за дискује о интензивним регионалним и глобалним питањима. На форуму је било присутно преко 500 учесника, међу којима су били шефови држава и влада, министри, дипломате, људи из сфере бизниса, научни радници и представници медија из целог света. Форум је требало да пружи јединствену прилику за билатералне и мултилатералне сусрете већине регионалних и глобалних носиоца функција, као и могућности за развијање мреже сарадње између политичких лидера и бизнисмена.
Као основна полазишта у раду БСФ биле су оцене да се свет врло брзо мења, са глобализацијом и дигитализацијом значајно се повећава брзина живљења и људи постају ближи једни другима, условљавајући снажне изазове властитим перцепцијама политике, економије, безбедности друштва уопште. БСФ је своју пажњу усмерио на „Нову реалност“, како су назвали крупне промене у свету, која захтева нове одговоре на актуелна питања у данашњем глобализованом свету. У оквиру БСФ одржано је више панела и других расправа као што су биле: панел лидера држава или влада; посебан панел посвећен новој визији за нову реалност; разговор са Мирославом Лајчаком, председником Генералне скупштине УН и председавајућим 72. заседања скупштине УН; панел о медијима; глобално нуклеарно управљање – како даље; панел о води, безбедности и миру; дигиталној дипломатији у 21. веку (за и против „Tweet” у спољним пословима); ЕУ и свет који се мења; реалистичне наде; Јужни Медитеран; људска права у време промена; инвестирање у Словенији; Западни Балкан – проширење ЕУ, панел на коме су учествовали министри спољних послова Србије, БиХ, Македоније, Албаније и Црне Горе.
За нас, за Србију и земље у окружењу, које се најчешће називају „Западни Балкан“, посебно су занимљиве теме које се тичу перпсективе ЕУ и приступања Србије ЕУ. На БСФ се говорило о проблемима ЕУ који су некада били резервисани само као проблеми Балкана, и то у њиховој најекстремнијој форми, као балаканизација – фрагментација и међусобна супростављеност. Наиме, ЕУ се суочила са проблемима балканизације у властитим редовима, о чему сам већ писао на ФСК још у априлу ове године. У међувремену, ти проблеми у ЕУ су још више ескалирали. Како министар спољних послова у Влади Србије Ивица Дачић, рече, па ваљда ће Србија ући у ЕУ пре него што се ЕУ распадне. Можемо иронично рећи, велика утеха, и ако уђемо, ако ће се ЕУ распасти, што и сам министар каже, и опет смо ван и без ЕУ. Зато се на БСФ инсистирало на снажнијој интегрисаности ЕУ у вези са повећањем способности пријема нових чланица. Такође се говорило о снажнијој владавини права; сузбијању популистичких покрета и различитих екстремизама; порасту друштвених, економских и социјалних разлика – неједнакости раста, где 10% најсиромашнијих има 10 пута мања примања од 10% најбогатијих. Затим је било речи о порасту незапослености; безбедносним претњама-тероризму; последицама миграционих кретања и азилантској кризи. Климатске промене су биле такође тема расправе. Посебно је истакнут проблем како да ЕУ буде снажнија споља и изнутра, како би могла бити стратешки партнер САД и Русији, јер је то од виталног значаја за безбедност ЕУ.
Значајно место у расправама на БСФ заузимала је „нова реалност“, која се посматрала као сталне промене како на регионалном тако и на глобалном нивоу. Мало је било објективних и критичких анализа и ставова о тој тзв. „новој реалности“, јер је она последица већ учињеног на глобалном плану, и то баш од стране оних који свет обликују као „нову реалност“ која мора бити по мери најмоћнијих сила у свету. За „Западни Балкан“ је речено да има «европску перспективу» (Федерика Могерини). То је још једном поновљена фраза, без јасног садржаја, плана и визије.
Избор тема и акценти излагања на БСФ од стране појединих учесника, били су условљени њиховом државном, политичком и функционалном позицијом, идејама и циљевима које и за чији рачун те идеје заступају. Тако је за Словенију и њеног председника и премијера било посебно важно нагласити значај владавине права, која је и у вези са имплементацијом арбитражне одлуке Сталног арбитражног суда у Хагу, у вези границе између Словеније и Хрватске. За неке представнике ОЕБС-а важне су биле теме безбедности у Европи, коју наводно угрожава Русија и њен наводни експанзионизам на исток Европе и Балкан. Премијерка Србије Ана Брнабић је инсистирала на регионалној стабилности и дијалогу, реформама ради приближавања ЕУ, и на дијалогу са Приштином. Посебно се осврнула на дигитализацију и иновације као на посебну развојну шансу Србије у непосредној вези са развојем IТ сектора. IТ сектор је важан сам по себи за развој друштва, али као да у ово време добија посебан значај и да се расправама о IТ сектору и дигитализацији желе замаскирати неке друге важније или по друштво и стабилност земље опасније теме, које се делимично скривају и у „унутар-друштвеном дијалогу о КиМ“.
На БСФ био је присутан и неизбежни Хојт Ли, амерички дипломата који треба да (пре)уреди Балкан и односе између балканских земаља. Он је разговарао са премијерком Владе Србије и учествовао на панелу о „Западном Балкану“ и проширењу ЕУ. Није посве јасно које су све теме разговора биле са премијерком Србије, али се могло наслутити да ће САД имати активнију улогу у дијалогу између Београда и Приштине, који се води под покровитељством ЕУ. То значи да се неки процеси могу убрзати на штету Србије. САД нису убеђене да ЕУ може брзо и лако привести крају „бриселске разговоре“ на опште задовољство, пре свих албанске стране и њених ментора.
Колико год ЕУ сматрала да је повратила стабилност, снагу и углед међу грађанима, посебно младима, ипак остаје мноштво нерешених проблема, које индукују поред осталог и Брегзит и преговори са Великом Британијом, као и немогућност изналажења облика нове солидарности, потврђивања легитимности ЕУ, и успоставе складног баланса између националног и наднационалног у ЕУ.
Дуго времена се ЕУ бавила проблемима и уређивала односе у региону Балкана, не посвећујући довољно пажње унутрашњим односима, равноправном партнерству са САД. Делимично због притиска САД, а делимично због властитог унутрашњег (не)јединства нарушила је односе са Русијом, перципирајући Русију као главног противника и реметилачки фактор стабилности пре свега у Источној Европи и на Балкану. Зато позивање преосталих земаља Балкана које су у преговорима са ЕУ да испуне све приступне услове и што пре приступе ЕУ, неће бити гаранција њихове пуне стабилности, јер то сада није више ни сама ЕУ, оваква каква је.
ЕУ управо карактеришу следећи односи и процеси:
Односи између Мађарске и Пољске, које се опиру скоро свему што долази из Брисела, и већине чланица ЕУ, нису у духу основних поставки саме ЕУ; односи између нових и старих чланица нису стабилни, пре свега због непоштовања стандарда у области хране (у појединим земљама ЕУ конзумира се храна слабијег квалитета а веће цене него у старијим чланицама Уније); односи између Грчке и Немачке су повремено врло затегнути због финансијских проблема са којима се суочава Грчка; излазак Велике Британије (ВБ) из ЕУ је мукотрпан процес, који се одвија у врло заоштреној атмосфери између ЕК и неких чланица ЕУ са једне стране и ВБ са друге; о новом смеру кретања ЕУ одлучиваће углавном осовина Француска-Немачка, имаћемо ЕУ у више формата, каже француски председник Макрон; поједине чланице ЕУ (неке земље Вишеградске групе) не поштују мигрантске квоте које одређује ЕУ; присутни су гранични спорови између земаља чланица ЕУ (Словеније и Хрватске), Хрватска не жели да спроведе одлуку арбитражног суда у вези границе са Словенијом; све је израженији сукоб у ЕУ између националног и наднационалног, односно између влада земаља чланица и инстутуција ЕУ, као што су Европска комисија и Европски савет, које желе да преузиму све више власти и надлежности (заједнички буџет, и министар финансија, заједничка социјална политика, миграције итд.), ЕУ се бирократизује; кокетирање са нацизмом и фашизмом је присутно у неким чланицама ЕУ; однос према национализмима, етничким екстремизмима, и непоштовању мањинских права у појединим земљама чланицама ЕУ је различит, осуде непоштовања људских и мањинских права у неким чланицама су благе или никакве (пример односа Хрватске према српској националној мањини, где су присутне свакодневне претње и затрашивања Срба, а које остају без осуде); Немачка ће иницирати прекид процеса приступања Турске ЕУ, итд. ЕУ и њене вредности нажалост постепено бледе.
БСФ је послужио различитим учесницима да истакну властите, партикуларне проблем и интересе, уз узгредно истицање ширих глобалних проблема, држећи се начелних ставова, без да се понуде јасна решења, која иначе овакви форуми никада и не нуде и не могу их ни понудити. Од БСФ највише је профитирала Словенија, као и они светски и европски медијатори који се баве пре свега уређивањем односа на југоистоку Европе, као и односа између ЕУ и Русије и ЕУ и САД.
Што се тиче наше земље, БСФ је био „прилика“ да се са наше стране искаже ода према ЕУ, да чујемо још једном да постоји „визија светле будућности у ЕУ“ и да ми „немамо алтернативу осим пут ка ЕУ“, да уверимо саговорнике да ће Србија доприносити регионалној стабилности, спроводити бриселски споразум, безусловно наставити „дијалог са Приштином“, да ћемо узимати озбиљно у обзир „препоруке“ које нам скоро свакодневно стижу из ЕУ и САД у вези односа са Русијом. Како време буде одмицало тако ће се „унутрашњи дијалог о КиМ“ развијати у духу „препорука и смерница“ западних пријатеља, уз истовремено удаљавање од Русије и смањивање политичке, економске и војне сардње. Како је рекао Хојт Ли, доћи ће тренутак када ће, како му је објаснио један од његових саговорника (а сигурно је из Србије), тај саговорник пуштати једну од две гране за које се држи (једна грана је ЕУ и САД, а друга грана је Русија), онога трена када држање само за једну грану буде посве „oсигурaно“. Грана коју ће српска власт вероватно покушати да пусти, или ће бити принуђена да је пусти, јесте Русија.
