Ко те води куда те води

294

Народе мој много пута си патио, многе зиме и лета проводио под отвореним небом, милион пута гледао згаришта кућа својих. Престао си и да бројиш колико си пута кретао од нуле, колико пута си своју будућност настављао иако ти је само остао мирис дима и пепео са згаришта окружен свежим крстачама. Свака патња давала је нову димензију твојоjборби, јачала те је. После сваке морије подизао си се, бивао поноснији, стајао чвршће, знајући да чим се зло толико бори против тебе, пут је прави. Непријатељ твој бивао је увек затечен снагом и постојаношћу твојом. Онда када је изгледало да нестајеш да си напокон покорен пред очима твојих непријатеља дешавало се ново рађање. Нова победа истине и правде. После сваке такве победе, рекло би се и над самим собом, остављао си натражју свом да настава у лепшим и бољим животним околностима. Такве животне околности трајале су онолико колико је потомство твоје чувало темеље на коме је оно направљено. Материјал тих темеља увек је био истог састава: истина, правда, вера православна, власт поштена и достојна историјског момента спремна увек себе да жртвује за народ свој и мало зноја.

Чим памћења мало избледе дешавало се нешто неприхватљиво, уместо да је научено на примеру својих предака, учило се опет на најтежи начин, преко својих леђа, поново примером својим. Сваких педесетак година па и мање, нова генерација преживљава своју морију. Морију која је последица губитка памћења. Резултат тога се одмах види. Изгуби се истина, престане борба за правду, напушта се вера, доводи власт која је све само не поштена и достојна историјског тренутка, која јесте спремна на жртве али не своје него свог народа, не би ли уживали у још мало баханалија. Зној, не вреди ни помињати.

Историја нам је показала да чим се одвојимо од правог пута следи нова тужна и тешка лекција. Њен метод се можда мењао са променом и напретком цивилизације али је увек доносио исти резултат. Понављање те лекције изазивало је увек нове муке. Тада, под притиском несреће будили су се гени а у разуму јављала сећања негде затурена, крв наших предака би тада поново почела да струји. Струјање нас је враћало у стварност. Стварност нас враћала Светосављу, док нам је  пробуђена крв јасно говорила: «Србине сети се грба свог. Сети се шта ти оцила на њему кажу». Иако тек пробуђен, упутивши поглед на свој  грб Србин је  јасну поруку читао:          

„САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА“ .

Ових дана под притиском нове морије (кажу природне?), поред све несреће десило се оно најважније. Били смо сведоци да у нама још увек тече крв и струје гени наших предака. Били смо сведоци да за Србе има наде. Јесу Срби изгубили памћење. Догађа им се све што смо већ напоменули да тај губитак изазива. Али поново су успели да покажу да не постоји ништа што може победити српску слогу. Док тако пробуђени, заједно у муци слажемо џакове са песком бранећи се од надолазећих поплава, покушавајући у последњем моменту да смањимо катастрофу коју нам је она донела. Испод калемегданске тврђаве, гледајући на Саву и Дунав на усне ми долази песма Владислава Петковића ДИС-а:

 

Уздах са Дунава

На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна – све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."

 

Не разумем зашто морамо сваки пут да дођемо на ивицу физичког, економског и духовног опстанка да би се вратили у стварност. Онда када се пробуђени вратимо вредностима које нас једино и чине народом достојним православља, осетимо сву снагу и непобедивост. Да ли и данас треба прво да дођемо на ивицу физичког, економског и духовног опстанка. Треба ли само нит да нас одваја од уништења да би схватили да сами контролишемо своју судбину. Пробуди се Србине, имаш ли  бар неког свог. Неког ко ти може испричати нешто о оцу твом, о ђедовима твојим. Ако имаш, само га саслушај и видећеш како је решење пред тобом. Не дозволи да те воде политичари и да сматраш да само они знају, не прихватај да су бољи од тебе само зато што су на власти. Није случајно Хенри Адамс (историчар,  1838) рекао:

„Пријатељ на власти је изгубљен пријатељ!“

Свако од нас одлучује о судбини и личној и заједничкој. Сваки Србин који воли своју отаџбину је подједнако важан. Зато Србине посматрај реку, диви се њеној снази, размишљај колика је снага бујице, то си могао нажалост сада и да осетиш. Не заборави само да је то мноштво капљица на истом задатку. Баш онако како то говоре и оцила на грбу твом. Показао си колика је твоја снага, када се као те капљице и ти удружиш. Твоје заједништво учинило је да и реку и бујицу победиш. Зато знај да увек можеш сам својом судбином да управљаш и не скрећи више са пута спасења свог.