Корени и континуитет злочина и насиља над српским народом и Српском Православном Црквом у Црној Гори (2)

143

Након пуних 76 година сумњи и скривених прича преживјелих голготе Другог свјетског рата и њихових потомака репортери „Дана“ потврдили су постојање масовне гробнице у близини Никшића. По први пут од суровог злочина, који је у континуитету трајао више од годину, тајну јаме безданице у мјесту Дубраве изнад никшићког села Шуме екипа „Дана“ открила је фотографијама посмртних остатака страдалих.[1] Остаци костију, лобање и делови обуће и личних предмета сведоче о суровости и свирепости злочина, које су чинили комунисти над недужним народом.

Лист „Дан” у Црној Гори објавио је језиве фотографије из злогласне јаме. Очекује се реакција Тужилаштва и Полиције Црне Горе, како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних из власти није покренуо истражне радње.

Јама на локалитету Кулине, некако прикривена ниским растињем и затворена камењем, 76 година прикривала је злочине комуниста. Фоторепортер „Дана” Жељко Шапурић успео је да сними “…њену унутрашњост, а на дубини од око 31 метар и људске кости и остатке гардеробе од, како се претпоставља, страдалника. Жељу да завиримо у унутрашњост није омела камена громада испод које је био отвор ширине двадесетак центиметара, док је остатак улаза у јаму био прекривен огромном каменом плочом”.

Смрт у јами у Дубрави нашли су бројни, како се претпоставља више од 300 људи различите старосне доби са простора Видрована, Вира, Пиве и других крајева. Затвореници су спровођени под изговором да иду у Котор, а у ствари убијани су у овој јами, која је по томе добила име “Котор”. Нико од њих до Котора никада није стигао, већ им је пресуђивано изнад бездана у Дубрави. Цени се да је највише у њој побијено Срба мештана који нису подржавали комунисте. Сви су били под будним оком тадашњег партизанског штаба стационираног на Видровану. Јами никада нико од мештана или чланова породице страдалих није смио прићи јер је за време рата била добро чувана, покривена а по завршетку рата чувана је и даље јер је полиција бринула о јами, преко својих доушника, и о томе да ли је неко походи.

Дошло је време да се покупе посмртни остаци страдалника, изврши ексхумација и достојно сахране. Ратни злочини у надлежности су Специјалног тужилаштва које закон на то и обавезује. Скупштина Црне Горе је у октобру 2010. године донијела Закон о потврђивању Европске конвенције о непримјењивости застаре на злочине против човјечности и ратне злочине, који је указом предсједника државе Филипа Вујановића проглашен важећим.[2]

У новијим изворима појављују се подаци о стравичном страдању свештенства Српске православне цркве у Другом светском рату, на простору Црне Горе. Они се помало разликују у броју али све остале квалификације злочина су исте. Од 200 свештеника у Црној Гори, побијенио је њих 182, и то најчешће на свиреп начин, пошто су их претходно звјерски мучили, “… чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме.

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти био је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Чак је однешено и 16 његових одликовања.

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Сведоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“

Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и зверски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.

Жртве “свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда” су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто време, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побегне.

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.

За време напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи обред.

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

На Бадњи дан 1942. године, комунисти су убили и у реку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. То се дешавало истог дана када су усташе у горњем Борчу у селу Шиповица зверски мучиле и спалиле у млекару око тридест чељади породице Лера. Нико није преживео, убили су нејач, децу, трудне жене, одрасле и старце. Ни дан данас то место злочина није означено нити окађено. Тај исти дан убијено је 373 Срба код Колашина, од стране партизана, на сличан начин како су то чиниле усташе. Чак су партизани забранили да убијене сахрани њихова родбина.

Комунисти нису само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још један свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“. Занеми човек на тако монструозним поступцима и пита се шта их је терало на такво поступање?

 

У новије време објављено је више фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди Југословенске војске у отаџбини генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда.[3]

 

Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља ритуалним комунистичким злочинима него је систематски уништавана изнутра. Комунисти су уцењивали, претили и успевали да заврбују неке свештенике, који су стали уз црногорске сепаратисте – монтенегрине и комунисте.

Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе која је Удба основала 1945. године, а први предсједник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима.[4] Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење. Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобода народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Калезић, први предсједник владине Комисије за вјерска питања у Црној Гори.

Одмах после рата, зверски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Немцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је зверски мучен у которском затвору, где је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму. На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. године. Претходно је нељудски мучен, убациван у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.[5]

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем, који су хтели да избегну судбину великог броја своје браће, па су се повлачили са јединицама ЈВуО под командом Павла Ђуришића, преко Рашке области и Босне, ка Аустрији. Од 76 свештеника, само су неколицина преживели комунистички злочин, након енглеске предаје и издаје. Митрополит Јоаникије потекао је из братства Липовци у Цуцама, које припада братству Орловића. У самим Цуцама више нема презимена Липовац, већ су се разгранали на два рода и презимена – Ивановић и Илић.[6]

Након избора у звање митрополита Црногорско-приморске митрополије Јоаникије је изнео многе судбинске оцене о српском бићу и карактеру Црне Горе: Изабран сам за викарног епископа Ваше Светости, са називом будимљанског. Познато је да је будимљанску, поред других епископија, основао Свети Сава 1219. године, и да је као таква постојала до пред крај 17. вијека. Један део бивше њене територије данас је у саставу Црногорско-приморске митрополије. Носећи, пун достојанства, назив ове светосавске епископије означен ми је тиме и путоказ у раду на остварењу завјета Светога Саве. Живети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Светога Саве, значи трудити се и ићи за примјером великога нашега Светитеља и Првосвештеника, што моју дужност чини двоструком дужношћу. Ићи светосавским путем није лако; јер то значи узлазити на високо брдо, или боље рећи на горостасну планину, што изискује много снаге, велики напор. Молићу се српским светитељима, чије свете мошти почивају у тамошњим манастирима св. Арсенију, св. Василију Острошком и св. Петру Цетињском, да ме они својим молитвама помогну пред Господом Богом, да ми даде снаге да идем тим путем.

Моја је душа радосна што ћу, као викар Ваше Светости, радити на територији Богом спасаване и славне митрополије Црногорско-приморске, којом су управљали такви великани као што су Данило, Петар Први и Петар Други, и којом је годинама мудро управљао и управља Ваша Светост. Као син овога краја и еминентни познавалац онамошњих прилика, као архијереј великога искуства, Ваша Светост ће ми моћи лако давати потребна упутства и савјете и тиме ми у многоме олакшати тешку дужност. Служба у класичном крају “чојства и јунаштва”, гдје се кроз вијекове радосно гинуло “за крст часни и слободу златну”, тамо гдје, по Његошевим ријечима, “пред олтаром плакаше кандило” и гдје је “олтар прави на камен крвави”, тамо служити: служиће ми на част и на понос.

Радећи као епископ на томе утврђеном програму и правцу, молићу се увијек Господу Богу за дуг живот Његовог Величанства Краља Петра Другог, за славни дом Карађорђевића, за здравље Ваше Светости и свих наших отачаствених архијереја, свега свештенства и народа нашега, за славу и част наше свете Цркве и наше Отаџбине. Амин”.[7]

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за митрополита Црногорско-приморског са седиштем на Цетињу.

Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи од безбожника монтенегринских и комуниста. Са великом сигурношћу се може тврдити да је време у коме је живео и столовао митрополит Јоаникије било теже, страшније и крвавије од времена у коме је живио и столовао Свети Петар Цетињски. Мученик митрополит Јоаникије био је разапет судбином и страдањем српског народа у братоубилачком рату у Црној Гори. Тај карактер рата определио је његову судбину и коначно овоземаљско страдање.

Митрополит Јоаникије и свештеници су ухваћени од стране Прве југословенске армије, којом је командовао генерал Пеко Дапчевић, иначе, син ђакона Јована Дапчевића. Скоро сви свештеници су животе окончали у најтежим мукама, оставивши кости у масовним гробницама око Зиданог Моста, Тахарја и Кочевског Рога у Словенији а неки у Србији.

Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко време држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије“.

У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један очевидац догађаја овако је описао страдање митрополита Јоаникија: “Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу. Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Циле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита “причести” том крвљу.[8]

За митрополита Јоаникија се сигурно зна да су га убили партизани на Букуљи код Аранђеловца, али се ни данас не зна тачно место погубљења. То је било “правило комуниста” да се виђеним Србима, попут митрополита и генерала Драгољуба Михајловића затре сваки траг и да се не зна место смакнућа, нити место где су покопани. Та завера и тајна комунистичких злочина чува се до данас. По доступним изворима митрополит Јоаникије убијен је средином јуна (највероватније 17. или 18. јуна). Пре него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. Одговорни за убиство митрополита Јоаникија су тадашњи пуковник ОЗН-е Владимир Роловић и генерал Пеко Дапчевић. Владимир Роловић, као амбасадор убијен је на зверски начин од усташких емиграната у Стокхолму 15. прила 1971. године.

Једина кривица митрополита Јоаникија била је што је био Србин и антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић.

Друго сведочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу. У документу (који је заведен под “Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна – 1945. године у Цетињу) каже се:

“ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!”.

Доктор Александар Недок је у истом броју “Светигоре” објавио своје сведочанство о митрополитовом страдању. Он је записао сљедеће: “У “Светигори” број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вере Христове, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

“Моја осјећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови посљедњи дани у Аранђеловцу. Као дечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човјек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дечачким душама оставио заувек незаборавну успомену. Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна мјесеца 1945. године у Аранђеловцу, гдје сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије. Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали гдје је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не помињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцепан, вашљив и пун гнојавих рана. Послије неколико дана, када сам га поново видео, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити гдје је сахрањен.[9]

Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, а о отимању црквених имања има и доста података. Реч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.

Из Цетињског манастира власт је однела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Део намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника однет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине, као и манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.

За послератни однос комунистичке власти према Цркви, један од примера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наследио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим водећим црногорским комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом “… да је радио против режима”. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“ Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтео да сведочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и пребијали да су му се ноге одузеле. [10]

Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Била је удата за угледног господина и интелектуалца Мошу Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили комунисти и затворили у злогласни цетињски затвор гдје су је тукли и мучили.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, 2001. године, митрополит Јоаникије Липовац канонизован је за свештеномученика.[11]

Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори. На томе потпуно данас истрајава антисрпска власт Мила Ђукановића, потирући све што је српско – нацију, језик и веру.

Петар II Петровић Његош тестаментом је оставио аманет да у тој капели буде сахрањен, остављајући проклетство ако му жеља не буде испуњена. Али поједини бахати комунисти из Црне Горе нису се бојали ни проклетства. Капела, која се чак налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972. у складу са одлукама црногорске власти, на челу са Вељком Милатовићем. Одлуку да на Ловћену капела буде порушена ради изградње “маузолеја” донела је Влада НР Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње је децембра 1968. године донела одлуку о преузимању обавезе Владе из 1952, на шта се Митрополија црногорско-приморска жалила Уставном суду. Уставни суд Југославије се, међутим, прогласио ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору.

Не треба заборавити чињеницу да је поглавар Католичке цркве понудио новац за рушење Његошеве капеле на Ловћену и то је круцијални аргумент да су комунисти и Ватикан имали исти циљ – да се Црна Гора удаљи од српства и Српске православне цркве.

У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се са Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“. У истом том писму се истиче: „Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, може се рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову веру зашто је вољан и да уложи велика средства“.[12]

Папине препоруке постали су и остали постулати за политичко деловање комуниста и данашње “европске и демократске власти” у Црној Гори.

Српска православна црква у Црној Гори страда и данас, као и њени великодостојници и верници. То страдање је део континуитета од Другог светског рата, времена социјализма и након распада бивше СФРЈ.Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај Боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“.[13]

Митрополит Амфилохије је подсетио власт Црне Горе на “… један сличан пројекат из времена усташке Независне Државе Хрватске Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. Уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, створена је фашистичка Независна Црна Гора, на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, … на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама”, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе Душку Марковићу. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“, у Секулиној обради.

По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење.

Српска православна црква у Црној Гори је, како каже митрополит Амфилохије Радовић “.. једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији).”

Против митрополита Амфилохија се воде исконструисани и политизовани судски процеси, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће. Да није било те снаге, угледа, воље и Божије помоћи кроз деловање Митрополита Амфилохија у Црној Гори данас тешко да би говорили о Српској православној цркви и српском народу. Већ би режим Мила Ђукановића у спрези са тзв. Црногорском православном црквом и Ватиканом узурпирао имовину и учинио отклон од СПЦ.

Национализована црквена имовина ни до данас није враћена Цркви, како би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у беди поткупљивани да напусте своју праву Божију мисију и да продају душу ђаволу, како су неки постали расколници под притиском комуниста. Народ је за време социјализма био одагнан од Цркве, па су стотине храмова остали пусти а многа деца некрштена напустају веру прађедовску. Под утицајем монтенегринске политике одбацивања српског порекла народа и државе Црне Горе, настају непремостави проблеми вештачке различитости и сврставања те државе, мимо воље народа, на супротстављену а врло лако и непријатељску страну према Србији и Русији. То се никада није десило у историји Црне Горе као државе.

Црногорске власти воде кампању да више од педесетак службеника СПЦ у Црној Гори, који су држављани Србије, БиХ, Русије и Македоније морају напустити ту државу, под изговором да немају држављанство. Тако Милов режим безочно чини све да уништава основе Митрополије и врши “насиље над једином канонски признатом црквом” у тој земљи. Црна Гора представља себе као демократску правну државу са владавином права, а у ствари ради се о једном режиму отуђеном од народа, који промовише анационалне вредности, језик, веру и културу. Тај критеријум који важи за припаднике СПЦ не примењује се за припаднике било које друге верске заједнице у Црној Гори.

Заменик председника Нове српске демокрације Горан Даниловић зато пита: „Да ли је могуће да су свећеници СПЦ опаснији за националну сигурност од оних који проповиједају јединствену и независну територију Санџак, која припада и Србији и Црној Гори?“

Зато већина објективних аналитичара и медија истиче да се у Црној Гори повео рат против Српске православне цркве”, са циљем да се разбије и та интегративна нит између Србије и Црне Горе.[14]

Српска православна црква у Црној Гори покушавала је више деценија да залечи ране и последице од комунизма, док на сцену није ступила ригидна вишегодишња диктатура Мила Ђукановића којом се покушвају затрти сви трагови српског карактера Црне Горе од њеног настанка па до данас. Поред удаљавања од Србије и српског народа друга стратешка одредница Милове политике јесте усмерена на негирање руске помоћи борби српског народа у Црној Гори кроз историју за њену државност. На тај начин Милов режим се сувише сервилно сврстава на страну непријатеља кроз признавање лажне државе Косово и демаркацију тзв. државне границе са НАТО државом Косово. Оно што је болно и што народ осећа јесте да такво поступање Црне Горе није ни на који начин санкционисано нити јавно прекорено од власти Србије, као да се не ради о њеној граници.

То је та комунистичка Црна Гора која од 1941. године па до данашњих дана терорише све што је српско па и Српску православну цркву. Много је данас негативних појава у Црној Гори које добијају све већи интензитет у погледу уништавања и сатирања српског карактера народа, језика и вере. “У земљи Страдији све је могуће па и поистоветити језик са државом, ћирилицу прогнати из јавног живота, изоставити име Херцеговине и назив источнохерцеговачки дијалекат заменити којекаквим смишљеним и лингвистички непрецизним и неадекватним називима и пренебрегнути чињеницу да је Вук за основицу језика узео управо источнохерцеговачки дијалекат…”, закључила је Газдић.[15]

Монтенегрински карактер Црне Горе је све израженији а права српског народа су све више угрожена. Намера власти у Црној Гори јесте усмерена ка доношењу закона и прописа на основу којих би се одузела имовина Српске православне цркве. Међутим, власт није сигурна у то да ли ће бити у стању да контролише отпор народа и директно супротстављање, које може увести Црну Гору у унутрашње сукобе са несагледивим последицима. Поједини партијски функционери преко медија настоје да дискредитују Српску православну цркву и њене водеће црквене великодостојнике како су “криминилизовани и како злоупотребљавају огромна финансијска средства, која се скупе првенствено у Манастиру Острог.”

Нема среће Црној Гори док се не врати свом српском карактеру, свом фундаменту, док се не уреди и духовно обнови у складу са мислима владике Његоша и док се капела не врати на врх Ловћена, у складу са његовом последњом животном жељом. Његошева душа се мучи у казамату и ланцима које су успоставили комунисти подизањем монтенегринског, комунистичког “Мештровићевог маузолеја” – вечитог духовног и националног затвора за Србе у Црној Гори.

 

 

[1]http://jadovno.com/otkrivena-masovna-grobnica-kod-niksica-ubijeno-300-civila-i-baceno-u-jamu/#.WqD23ejwZPY

[2]http://jadovno.com/otkrivena-masovna-grobnica-kod-niksica-ubijeno-300-civila-i-baceno-u-jamu/#.WqD23ejwZPY

[3] http://www.sedmica.me/crnogorska-golgota-kako-su-komunisti-razapinjali-svestenike/

[4] http://www.sedmica.me/crnogorska-golgota-kako-su-komunisti-razapinjali-svestenike/

[5]http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[6]http://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

[7] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[8] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[9] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[10] https://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-pisao-markovicu-golgota-crkve-u-crnoj-gori/

[11] http://www.spc.rs/sr/sveti_svestenomucenik_joanikije_crnogorski

[12] https://www.in4s.net/svetogrdje-kako-je-srusena-njegoseva-kapela-na-lovcenu-video/

[13] https://www.in4s.net/mitropolit-amfilohije-pisao-markovicu-golgota-crkve-u-crnoj-gori/

[14]http://www.dw.com/hr/nepodobni-sve%C4%87enici-srpske-pravoslavne-crkve/a-15493515

[15] http://www.spc.rs/sr/trg_od_tshirilice_put_srpskog_jezika_pisma

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач