Корисна исправка, сувишно учитавање

263

Захваљујем се проф. Слободану Самарџићу на корисној исправци. Заиста нисам знао да ДСС својевремено није стао иза његове збиља одличне анализе.

То уосталом ни у самој анализи не пише, већ се у њој говори у име „чланова и симпатизера Демократске странке Србије“ (стр. 2). У мом тексту, који се иначе односи на сасвим другу тему (те није било места за већу прецизност о ауторима анализе), уредно сам дао линк на пуни текст анализе. Тако се сваки читалац ФСК могао уверити у ауторство и садржину исте – осим детаља да она својевремено није усвојена на Председништву ДСС.

Не знам колико је то „велика материјална грешка“ – али се због ње искрено извињавам читаоцима ФСК и проф. Самарџићу. Но она свакако није „намерна“ и „свесна”, како то сумња проф. Самарџић. Нисам посебно пратио фракцијске борбе у ДСС, о којима је проф. Самарџић, као учесник, свакако боље обавештен, те стога нисам ни знао за детаљ о одбијању Председништва ДСС да усвоји анализу Самарџића и Гвозденовића.

Још мање сам данас, како то колега инсистира, „активиста” ДСС-а или било које странке и коалиције. Вероватно ме је колега помешао са неким другим, због чега је и уследила таква необична оптужба.

Уз то, моје високо мишљење о анализи проф. Самарџића није скорашње, како колега необично учитава. На њу сам више пута у стручним круговима скретао пажњу, а једна од наших докторанткиња је управо под мојим менторством израдила и у престижном социолошком часопису, још 2014. године, објавила чланак у коме се анализа Самарџића и Гвозденовића подробно цитирала и разматрала.

Трудим се, као аналитичар нашег политичког живота, да будем објективан и зато сам увек захвалан на корекцијама и додатним информацијама – као и сада проф. Самарџићу. Жао ми је само када допуна или прецизирање неког мог текста бива праћено сувишним разматрањима о „правим“ мотивима због којих сам нешто написао, или пак пропустио да напишем.

Дипломирао је 1982. године и магистрирао 1988. године на Факултету политичких наука на тему Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје. Докторску дисертацију на тему Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава израдио је и одбранио на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду 1995. године, где предаје општу социологију, теорије моћи и савремене политичке теорије. Радио као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990–1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996–2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001., ванредни професор 2006., редовни професор 2011.).