Коза и купус

388

Од устанка против вишевековних османских окупатора 1804.године, имала је Србија разних владара за два века, од стварних државотораца до само вршилаца дужности, од вољених до презрених, од самоизниклих из народа до силом натурених.

Последњих четвт века, српски народ проживљава тежак период у ком се поништавају сви резултати његове оправдане дуготрајне борбе за национално ослобођење и уједињење свих Срба у заједничку државу,  са осталим народима јужних Словена (сем Бугара).

Распад “претече ЕУ” као тамнице народа, убрзао је Вилсон својим ставом о праву народа на самоопредељење, сахрањујући тако царевину која је Словене вековима  угњетавала.

Али, само је војничка победа српске војске у Великом рату  била темељ за настанак прве заједничке јужнословенске државе.

Величина српског народа огледала се у ставу да у будућу заједницу прими и своје ратне непријатеље, јер су њихови покварени представници успешно лагали о наводној жељи за уједињењем, само тако се спасавајући од талијанске окупације и великомађарских и великоаустријских претензија, у моменту бруталне раздиобе “претече ЕУ”!

Реални војник, умни војвода Мишић који је одмах размишљао о будућој одбрани тек створене државе, зато је саветовао монарху да задржи само оне територије које су му савезничке земље признале на основу Нишке декларације, још из 1914.године!

Војник је добро знао да су те територије одбрањене, само чврстим ставом и владе и врховне команде али најпре и одлучношћу српског војника у рову, да издржи све притиске и уцене тобожњих савезника, који су безобразно и покварено покушали да за своје интересе тргују српску земљу и српске жртве из два претходна рата, као и српске покрајине у “претечи ЕУ”, у часу када су сами немоћно  били заглибљени у блато Фландрије.

Студијско путовање по западним покрајинама новостворене државе, прослављени војсковођа је  користио да упозна не само територију која би имало да се војнички брани, већ пре свега да оцени и процени народе који тамо живе, као одлучујући фактор сваке армије у рату, коју чине људи и оружје, али сједињени идејом одбране свога од непријатеља!

Бираним речима, без сувишне кићености, известио је он врховног команданта да тамо нема елемената јединства са католицима, који не показују нимало искрене жеље за заједништвом и јачањем тек створене државе.

Одушевљено примљен и прихваћен у свим српским покрајинама у западним деловима новостворене државе, увидео је Мишић да су тамошњи Срби темељ јачања будуће заједнице и зато и предложио Александру да се на њих ослони, јер су најзад своји господари у својој земљи, а не само туђе топовско месо, као бечко у прошлим вековима.

Скоро увек, војници у миру нису радо схваћени саветници, и Мишићев савет није прихваћен а нова држава кренула је у деценијску блокаду парламентарног живота, јер су хрватски политичари отворено испољавали сепаратизам, све више се везујући за великомађарске и великоталијанске аспирације на делове територија који је њима наводно отет у међународним мировним преговорима, а где живи знатна већина Хрвата, јер тако је саветовао Ватикан као противник новостворене државне заједнице, у којој столује и живи СПЦ као аутохтона.

Подржавајући прогнане Русе белоемигранте и омогућавајући им живот достојан човека у новој Отаџбини, навукао је краљ Александар на земљу и српски народ мржњу Коминтерне, као терористичке групе поражених јер јој руководство чине удружени непријатељи српске војске у Великом рату!

Тако се створише услови за антисрпско делање у времену настанка нацизма и фашизма, што је  резултирало потоњом окупацијом и комадањем заједничке државе, али и геноцидом над Србима у НДХ, као директном последицом вишедеценијске харанге подржане из центара моћи РКЦ, јер су благословили тај злочин и насилно покатоличавање православних.

Планско сукобљавање два антифашистичка српска покрета који су упорно гурани у идеолошки сукоб и злоупотреба југословенске владе у избеглиштву, да се преда власт бравару као једином правом, карактеришу покварену острвску политику у Другом светском рату.

У завршници тога рата, судбину српског народа одлучивала су три Хрвата као искрени савезници острвског циника, који памти ласцивне причице у карташким салонима о милој мами и краљу српскоме Милану Обреновићу IV, што су му обележиле детињство!

Данас, када острвско-каубојски планери поново сањају нови Drang nach Osten (продор на Исток)  предвођен НАТО ударном песницом, што потврђује и успешан завршетак нове тенковске базе урађене на територији са које је протеран српски народ у злочиначкој операцији ОЛУЈА 1995. године, србијански казанџија упорно понавља мантру да Срби неће ратовати!

Не случајно, ту је претходно био тенковски полигон бивше ЈНА, називан “Мочила” по оближњем српском селу, јер је још бравар почео планско скраћивање српског етничког простора пресељавањем Срба, а неофашисти из деведесетих година прошлог века успешно проводили, под диригентском палицом НАТО  војног савеза!

Завршетак проширења и преуређења нове базе, у коју ће се предислоцирати тенкови “Абрамс” Прве коњичке дивизије америчке војске, наследнице традиције коњице са Дивљег запада, која се прославила злочинима над Индијанцима, није случајност већ намера, претећа за Републику Српску, која је тако додатно угрожена још једном тенковском базом уз већ доказану муџахединску пешадију Бихаћке регије, чији су преци били злочиначка кољачка фаланфа у два светска рата, потпуно очистивши Србе са те територије.

Док НАТО девојчица Колинда јавно говори у својој приступној беседи  о државама Србији и Војводини, mutti Angela упозорава на могуће нежељене догађаје на западном Балкану, новоизабрани хрватски министар спољњих послова наређује чиновницима да престану употребљавати израз регион, казанџија са статусом вршиоца дужности забринуто пита одлазећег каубојског усисивача:

– Јел прети икаква опасност Србима, ил се то тако само некима привиђа?!

Девојчица Колинда поручила је већ да се никако неће играти рата, ал ако треба подржати демократско одлучивање сувереног народа у комшилуку око трећег ентитета, ту смо да подржимо и то као демократски НАТО фактор, тачније ударна песница уз Прву коњичку!

Усисивач је умирио казанџију разумним речима, да он не види никакву опасност, иако и врапци на грани већ добро знају за ту злонамерну каубојску ћоравост, увек на штету Срба!

Истичући значај добронамерног савета драгог усисивача, коме већина Срба нескривено жели да види леђа, и казанџија се придружио булументи другосрбијанаца који громогласно наричу над “огромним материјалним издацима” за беспотребно савремено руско оружје, притом заборављајући да неће спокојно пећи ракију у селу своме миломе, ако му амерички наредници буду сталне муштерије за бесплатну конзумацију.

После “праћкара” Бориса лепога који су настали трансформацијом војске, изгледа да следе “цвећари” казанџијини, који ће посипати јорговане пред Абрамсе Прве коњичке, јер мир нема алтернативу а казанџија је и забринутој mutti Angeli  поручио да рата на брдовитом Балкану сигурно бити неће, барем ако се Срби питају!

Додуше, историја учи да се у два претходна светска сукоба Срби заиста нису питали о почетку, али су прескупо цену платили током игара великих, да би тако спокојно и без оружја чекали да се околни злотвори смилују да их поновно не тамане, а баш им се осладило!

Ипак, злотвори заборављају да су на Србе кретали увек под заштитом наводно великих и моћних, али и гаће на штапу увек однели, кад је Србија потребни алат за своју одбрану имала!

Нажалост, казанџија нема војводу Мишића да му без увијања сурову истину каже, а бајке о  специјалним јединицама и  специјалној опреми може да гледа у холивудским филмовима, јер очито не гледа реалне приказе рата са терористима у Сирији!

Док у своме селу милом пече ракију, време је да казанџија поново прочита ону српску басну о кози и купусу, ако ју је већ заборавио!