Крим, Србија и међународно право

324

Припајање Крима Руској Федерацији је уСрбији изазвало различите реакције. У народу се без сумње, појавило одређено задовољство због понижења и немоћиНАТО. Са друге стране, другосрбијанска интелектуално/политичка елита је пожурила да тај догађај протумачи као ''промену односа Русије према Косову''.[1]

Заиста, Декларација о независности Крима  се у премабули позива на саветодавно мишљење Међународног суда правде УН (МСП) о проглашењу независности такозваног Косова из 2010. године.[2] На основу те Декларациje, одржан је референдум 16. марта на Криму. Након тога,председник РФПутини представници Крима и Севастопоља потписали су у Москви Споразум о приступању Руској Федерацији 18. марта 2014. Том приликом, руски председник се, такође, позвао на саветодавно мишљење МСП.[3]

У том контексту, постављасепитање да лиjeРуска Федерација променила свој став о  независности Косова позивањем на саветодавно мишљење МСП?

Правно тумачење ипак показује да РФ није (чак ни де факто) признала независност Косова зато што се позвала на део саветодавног мишљења МСП.

Следеће  правне чињенице и тумачења то показују:

1)    Руски судија Скотников није гласао за саветодавно мишљење МСП од 22. јула 2010. године (10 судија је гласало за 4 против).

Скотников је нагласио у свом издвојеном мишљењу да је МСП негирао Резолуцију 1244 и тако преузео политичке функције СБ УН што је недопустиво у савременом међународном поретку.[4] На тај начин, МСП је у саветодавном мишљењу из 2010. нарушио баланс између СБ УН, Генералне скупштине и суда прописан Повељом УН – истакао је Скотников. Скотников је приметио да је већина судија  МСП  2010. тврдила  да Резолуција 1244 не гарантује да је КиМ део Србије (зато је наводно  независност била у складу са Резолуцијом 1244). То је несумњиво био  пример за  contradictio in adjecto или придавање неком појму својства које он не може имати (''хладна ватра'') јер када се прочита Резолуција 1244 јасно је да она три пута изричито прописује да је Косово део СРЈ.

2)    Представници РФ су и приликом усмене расправе пред МСП 2009. године у Хагу изнели да је проглашење независности Косова у супротности са међународним правом.

3)    У марту 2014. РФ и њен председник се нису (у вези са приступањем Крима РФ)  позвали на део саветодавног мишљења МСП који негира значај Резолуције 1244 СБ УН.

Напротив, РФ се позвала приликом приступања Крима само на део саветодавног мишљења које се бави општим принцима међународног права у вези са проглашавањем независност (Дакле, фокус је био на апстрактном принципу самооопредељења, а не на косовском конкретном случају). Тачније, у саветодавном мишљењу МСП се наводи да су од XVIII века многе државе, а посебно бивше колонијена тај начин  стекле независност. У том контексту председник РФ је у свом обраћању од 18. марта 2014 управо истакао сличност између Декларације о независности САД и Декларације независности Крима (и није ниједном негирао резолуцију 1244 СБ УН).

Та дистинкција је кључна у руском правном тумачењу саветодавног мишљења МСП, кримског случаја и разлици са Косовом. 

4)    На претходан закључак указује и чињеница да РФ након 2010 никада, као стална чланица СБ УН, није одустала од поштовања Резолуција СБ УН 1244 која гарантује српски сувернитет над Косовом и Метохијом.

5)    Такође, РФ никада није подржала инцијативе САД и ЕУ да се укине или занемари Резолуција СБ УН 1244. (Најбољи пример за такво поступање западних држава је Бриселски споразум из априла 2014. у којем нема ниједног помињања резолуције 1244).

       6) Коначно, и амбасадор РФ у Србији А. Чепурин је изнео 3.априла 2014. да су са аспекта међународног права Косово и Крим различити случајеви.[5]

 

             Разлике и сличности између Крима и Косова

у контексту међународног права  и признатог континуитетаРФ и Србије са  СССР и СРЈ

Постоји још неколико разлика између и сличности између Крима и Косова у контексту међународног права. У задњих 500и више година Косово никада није било самостална држава. Територија Косова и Метохије је припадала вековима, или српској средњевековној држави, или Турској царевини од 1455. или коначно новој српској држави и Југославији (Савезној Републици Југославији) од 1912. године.

Са друге стране, Крим је у задњих 500 и више година (дакле вековима) припадао или Руској Империји од 1785. године или Турској царевини од 1475, или коначно СССР од 1921. (а тек у кратком историјском периоду након 1991, од 20–так година, и самосталној Украјини)

Општепознато је у међународном праву да Руска Федерација има признати међународни континуитет са СССР.

Србија има континуитет са Савезном Републиком Југославијом након 2006. (после одвајања Црне Горе).

Дакле, у контексту појма континуитета као међународног статуса државе на који може претендовати само једна држава настала након територијалних промена, Крим несумњиво припада РФ (као држави која је преузела континуитет од СССР). Такође,  Косово и Метохија припадају Србији као држави која је преузела континуитет од Савезне Републике Југославије (у контексту права континуитета и нешто слободнијег тумачења, чак и данашња Турска Република, као држава која има признати континуитет са Турском царевином од 1918, има више права на Крим и Косово него што то имају нелегалне власти у Кијеву и Приштини).

 

Поређење референдума на Криму 2014. и проглашење независности

у нелегално изабраној скупштини Косово 2008.

 

Референдум на Криму од 16.марта 2014. је без иједног инцидента одржан на целој територији овог полуострва, па и на територији где живе Татари (аутор овог текста се у то и лично уверио). Према званичним резултатима  већина гласача (излазност је била 83,1%), њих 1.233.002 или 96,77% гласала је за отцепљење од Украјине и припајање Руско Федерацији (РФ).

На Косову никада није одржан референдум о отцепљењу.

Српско становништво са севера Косово није чак ни учествовало на изборима 2007. за такозвани парламент Косова (који је прогласио независност 2008. године) и избори никада нису ни одржани на територији севера Косова на којој је већинско српско становништво.

Тачније, на територији 4 општине на северу 2007. није убачен ниједан гласачки листић или биралишта нису ни отварана.

Једини референдум који је одржан је био онај на северу Косоваод 14. и 15. фебруара 2012. године (Гласачи су се изјашњавали о питању: „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?“ Тада се око 99 % изјаснило да не прихвата, а изласност је била око 75 %).

Поред тога, на изборима одржаним на Косову 2007. године је гласало само око 45% гласача.

 

Питање појма агресије у контексту поређења Крима и Косова

 

Најаважнији део појма агресије у међународном праву је оружана акција.[6] Русија 2014. није извршила агресију на Крим, јер руски војници нису испалили ниједан метак. Такође, на тој територији су се налазили у складу са међународним уговором (Харковски споразум).

НАТО је извршио оружану агресију на Косово и СРЈ 1999. без одлуке СБ УН и постојања било каквог међународног уговора који би дозволио 78 дана бомбардовања (уз кршење међународног хуманитарног права јер када се примени позната клаузула руског правника Фјодора Мартенса из времена Хашке конференције о миру, јасно је да је бомбардовање осиромашеним уранијом и касетним бомбама ратни злочин).

НАТО је такође помагао терористичку ОВК на сличан начин као што је помогао паравојску у Никарагви (што је утврђено управо познатом предсудом МСП у спору Никарагва против САД 1986.). Слао је терористима на КиМ (као и у Никарагви)финансијскуподршку, обучавао их је, снадбевао оружјем и обавештајним подацима

Коначно, уз присуство НАТО године 2004. спроведен је погром над Србима на Косову. Ништа слично се није десило на Криму.

 

Да ли револуционарна власт у Кијеву након 21. фебруара 2014. године

има континуитет са Украјином признатом 1991. године?

 

Према међународном праву, да би се једној држави могло дати признање она мора да поседује следеће атрибуте државности; територију, становништво и стабилну државну организацију, као и могућност да обезбеди извршење међународних уговорних обавеза.[7] Револуционарне власти у Кијеву након отцепљења Крима, великих демонстрација на југоистоку земље, побуне Десног сектора у марту 2014, и коначно  непоштовања договора од 21. фебруара 2014. који је закључен уз учешће представника ЕУ, не испуњавају ниједан од ових услова који захтева међународно право.

За признање саме владе у Кијеву која је на власт дошла путем револуције 21. фебруара 2014. се, у међународном праву, тражи само да поседује стабилну државну организацију и могућност да обезбеди извршење међународних уговорних обавеза. Власти у Кијеву не испуњавају ни та два услова за признање њихове владе.

Дакле, украјинска држава (и влада) након револуције од 21. фебруара 2014. не испуњавају ниједан услов за међународно признање.

Када се претходне чињенице и тумачења размотре у контексту међународног права јасно је да РФ није променила свој став према сувернитету Србије на КиМ. Такође, јасно је и да  према  међународном праву Крим припада РФ а  Косово и Метохија Србији.




[1]
 Види на пример текст Миљенка Дерете ''Кад прокључа хладни рат'' у ''Политици'' од 2. априла 2014.

[2] ''Мы, депутаты Верховного Совета Автономной Республики Крым и Севастопольского городского Совета, исходя из положений Устава Организации Объединенных Наций и целого ряда других международных документов, закрепляющих право народов на самоопределение, а также принимая во внимание подтверждение международным судом ООН в отношении Косово от 22 июля 2010''.

[3] Према званичном стенограму   http://kremlin.ru/transcripts/20603:  ''Кроме того, крымские власти опирались и на известный косовский прецедент, прецедент, который наши западные партнёры создали сами, что называется, своими собственными руками, в ситуации, абсолютно аналогичной крымской, признали отделение Косово от Сербии легитимным, доказывая всем, что никакого разрешения центральных властей страны для одностороннего объявления независимости не требуется. Международный Суд ООН на основе пункта 2 статьи 1 Устава Организации Объединённых Наций согласился с этим и в своём решении от 22 июля 2010''.

[4] Према званичном сајту МСП http://www.icj-cij.org/ судија Скотников је написао у свом издвојеном мишљењу у параграфу 9 да је МСП преузео функције СБ УН: ''When the Court makes a determination as to the compatibility of the UDI with resolution 1244 — a determination central to the régime established for Kosovo by the Security Council — without a request from the Council, it substitutes itself for the Security Council.''

[5] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-cepurin-moskva-zadovoljna-odnosom-beograda-prema-ukrajinskoj-krizi.html

[6] Кривокапић Б. ''Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа'' Службени гласник, Београд, 2010, стр, 30. или види такође дефиницију агресије у Аврамов С., Крећа М. ''Међународно јавно право'', Правни факултет, Београд, 2008, стр 602-606.

[7] Аврамов  С., Крећа М: ''Међународно јавно право'' Правни факултет, Београд, 2008. стр 87-94.

Дејан Мировић је српски политичар и правник. Рођен је 16. септембра 1972. године у Бару. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије је завршио у Београду. Магистрирао је из области међународног привредног права. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини. Био је потпредседник Српске радикалне странке и званично регистровани правни саветник Војислава Шешеља пред Хашким судом. До сада је објавио више књига: „Запад или Русија“, "Последице ЕУ интеграција", „Аргументи против Европске уније“ и „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“ (преведено на арапски језик). Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 9. октобра 2012. године, дисертацијом на тему примене права ЕУ у Србији . Од 2013. године је доцент на Правном факултету у Косовској Митровици, а у јануару 2018. године, изабран је за ванредног професора. Смењен је са места потпредседника Српске радикалне странке, након повратка др. Војислава Шешеља у мају 2015. године, због залагања за предизборну коалицију са другим опозиционим патриотским странкама. Поднео је оставку на место правног саветника, након ослобађајуће пресуде др. Војиславу Шешељу у марту 2016. године. 2016 [1]. 2017. године објавио књигу под називом "Русофобија код Срба 1878-2017". На Сајму књига у Београду, у 2017. години, била је међу најпродаванијим књигама.