Људска права и међународни кривични трибунали – случај Шешељ

412

I. Двадесет година рада МКСЈ – испуњавање међународних обавеза Србијe или кршење људских права српских држављана

1. У мају 2013. навршава се 20 година од оснивања Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ, Хашки трибунал), или Међународног трибунала за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године.[1] Од самог формирања МКСЈ, у српској јавности постоје озбиљна спорења о раду и легитимитету тог суда, тачније спорења о хијерархијском месту МКСЈ у односу на српски правни систем и устав. Посебно је та расправа интензивирана након промена од 5. октобра 2000. и изручења Слободана Милошевића МКСЈ 28. јуна 2001. године. Поборници изручења Милошевића МКСЈ, упркос непостојању законских основа за такав акт, тврдили су да је СРЈ (Србија) тим чином само испунила своје међународне обавезе које су, поред осталог, предвиђене Дејтонским споразумом из 1995. године, чији је потписник управо Слободан Милошевић. У том контексту, присталице безалтернативне сарадње са МКСЈ тврдиле су и да је МКСЈ суд УН, а СРЈ (Србија) члан те организације. Коначно, присталице безусловне сарадње са МКСЈ истицале су да је 2002. године донет и Закон о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године.[2] У члану 6. тог закона наводи се да је поступак за испуњавање захтева МКСЈ (изручења) „хитан”, а у члану 9. да органи МКСЈ имају право да саслушавају држављане СРЈ.

Такви аргументи апологета Хашког трибунала нису били без основа иако су изнети у острашћеном политичком дискурсу једног у суштини постреволуционарног времена. У Дејтонском споразуму, чија је једна од страна потписница била СРЈ, у члану 8. заиста се наводи да ће стране потписнице сарађивати „у истрази и кривичном гоњењу за ратне злочине и за друга кршења међународног хуманитарног права”. Такође, Југославија је била међу оснивачима УН и потписала је Повељу УН у Сан Франциску 1945. године. (Проф. др Смиља Аврамов и Миленко Крећа, на основу те чињенице и мишљења главног правног саветника УН поводом Резолуције 47/1 Генералне скупштине од септембра 1992, тврде да Савезној Републици Југославији, иако јој је у септембру 1992. године ускраћено право да учествује у раду Генералне скупштине УН, није доведен „у питање статус члана УН, односно државе уговорнице Повеље”.) Након 2000. године власт у Београду одрекла се континуитета са Југославијом, али је затражила (и добила) „поновни” пријем у УН.[3] Дакле, нема сумње да су Југославија и Србија биле чланице УН у време када је Трибунал основан.

С друге стране, и противници МКСЈ у Србији износили су своје аргументе. (Наравно, њихов глас се много слабије чуо у острашћеном дискурсу након 2000. године.) Они су износили да СБ УН није имао право да формира МКСЈ и указивали су на диспропорцију у броју оптужених и осуђених Срба и припадника других народа пред Хашких трибуналом.[4] Такође, након смрти Слободана Милошевића у Хагу (због очигледног непружања адекватне медицинске неге) поставило се питање поштовања људских права оптужених и осуђених Срба у МКСЈ, то јест да ли су међународне обавезе Србије изнад људских права њених држављана. Да ли су обавезе пред МКСЈ изнад права на живот, права на слободу и права на суђење у разумном року?

У контексту одговора на ова правна, али и морална питања, посебно је интересантан случај Војислава Шешеља (предмет бр. ИТ-03-67. према класификацији Трибунала). Случај Шешељ је јединствен по кршењу људских права. Од фебруара 2003. године, када се Шешељ добровољно предао МКСЈ, у његовом се случају континуирано, више од 10 година, крше бројна људска права. Најубедљивији доказ за ту тврдњу је, свакако, непрекидна дужина притвора и суђења у првостепеном поступку, незабележена у модерном европском правосуђу. Другим речима, Шешељ скоро 11 година непрекидно чека у притвору МКСЈ на првостепену пресуду у основном предмету бр. ИТ-03-67.[5] То је, без сумње, негативни рекорд у савременом међународном правосуђу. Такође, притвор и суђење од скоро 11 година у случају Шешељ супротни су одредбама Европске конвенције за заштиту људских и основних слобода, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Конвенције Заједнице независних држава о правима и основним слободама човека и Повеље о основним правима у Европској унији.

II. Одредбе Европске конвенције o људским правима, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Конвенције Заједнице независних држава и Повеље о основним правима у Европској унији које показују да се у случају Шешељ крше основна људска права

2. Одредбе из најпознатијих међународних правних извора јасно показују да МКСЈ брутално крши загарантована људска права у процесу против Шешеља. На пример, у Европској конвенцији за заштити људских права и основних слобода из 1950. (или Европској конвенцији o људским правима) посебна пажња посвећује се гарантовању права на суђење у разумном року. Тачније, у члану 6. став 1. наводи се следеће: „Свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној пријави против њега има право на праведну и јавну расправу у разумном року…“ (Треба истаћи да је на основу оваквих одредби Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода Европски суд за људска права донео пресуде у чувеним случајевима Zimmerman i Steiner против Швајцарске, или Eckle против Немачке.)[6] Такође, Европска конвенција о људским правима и у члану 5. став 3. гарантује право на суђење у разумном року, то јест да свако „има право да му се суди у разумном року”, као и да буде пуштен на слободу до суђења. (У складу са овим одредбама, Европски суд за људска права донео је и чувене пресуде Brogan и други против Уједињеног Краљевства, као и Aqulina против Малте.)[7]

3. Слично као и Европска конвенција о људским правима, и Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. у члану 14. став 3.(ц) гарантује да „свако лице које је оптужено за кривично дело има право (…) да му буде суђено без великог одлагања“. У том контексту, Комитет за људска права УН разматрао је бројне случајеве. На пример, у познатом случају Мајкл и Брајан Хил против Шпаније Комитет за људска права УН констатовао је да постоји „недозвољено одлагање“[8] јер је случај Мајкл и Брајан Хил трајао од њиховог хапшења у Шпанији 16. јула 1985. године до априла 1990. године, када је Уставни суд Шпаније одбацио њихову жалбу. Дакле, укључујући све степене у правосудном поступку, трајао је мање од 5 година.

4. И Америчка конвенција о људским правима гарантује право на суђење у разумном року у члану 8. Слично томе, и Афричка повеља о правима човека и народа у члану 7. став 2(д) гарантује исто право. Коначно, и Повеља о основним правима у Европској унији из 2007. гарантује право на суђење у разумном року. Тачније, у члану 47. наводи се да „свако има право на правично и јавно суђење у разумном року“.

5. И у Конвенцији Заједнице независних држава из 1995. године (Руска Федерација је ратификовала ову конвенцију 1998. године) гарантује се право на суђење у разумном року. У члану 6. став 1. наводи се „да свако има право при разматрању његовог случаја на праведан и јавни претрес у оквиру разумног рока“.

Дакле, од Африке до Америке, од ЕУ па до Руске Федерације, постоји загарантовано право на суђење у разумном року. Читав цивилизован и модеран свет данас признаје то важно и гарантовано људско право сваком оптуженом. Ипак, МКСЈ се у свом раду не обазире на ту чињеницу.

III. Трајање процеса у САД

6. Поређење са брзином суђења у САД такође показује да се грубо крше људска права у случају Шешељ: „У америчком праву захтев за брзим суђењем (Speedy trial) изводи се из VI уставног амандмана, који гарантује право оптуженог на брзо и јавно суђење. Поред тога, на федералном нивоу 1974. године донет је Закон о брзом суђењу (Federal Speedy trial Act), који је предвидео да подизање оптужбе (indictmenet) пред судом мора да уследи у року од тридесет дана након што је осумњичени лишен слободе, док поступак у којем се утврђује кривица оптуженог мора да буде одржан у року од седамдесет дана од подизања оптужбе или првог појављивања.“ [9]

7. Такође, на овакав неповољан закључак по МКСЈ наводи и још једно поређење са правосудном праксом у САД: „Током последње две деценије прошлог столећа, Врховни суд је разматрао и пресуђивао 150 спорова по судској години, док је последњих година тај број опао на знатно испод 100 спорова.“ [10]Дакле, у периоду од 1980. године до 2000. године Врховни суд САД пресудио је у око 3.000 спорова. У периоду од осам година, Врховни суд САД је пресудио у 1.200 спорова. С друге стране, МКСЈ није у стању да за више од десет година оконча првостепени поступак у предмету бр. ИТ-03-67.

IV. Трајање процеса пред Међународним судом правде

8. Међународни суд правде (МСП) најугледнији је и најутицајнији трибунал у савременом правном систему, који признају цивилизовани народи. Као наследник Сталног суда међународне правде и као суд чији је статут део Повеље УН, МСП решава изузетно компликоване процесе између држава (и даје саветодавна мишљења). МСП се посредно бави и заштитом људских права у случајевима када државе (за разлику од Србије) доследно штите своје држављане и њихова људска права. (У теорији је најпознатији случај Mavrommatis.)[11] Али без обзира на сложене процесе, МСП је у свом раду много експедитивнији од МКСЈ. Ту је чињеницу запазио и представник Руске Федерације у Савету безбедности УН. Говорећи на седници Савета безбедности УН 6. децембра 2010. године (на којој су председник МКСЈ судија Патрик Робинсон и главни тужилац Серж Брамерц подносили редован извештај), представник Руске Федерације Панкин упоредио је сложеност и трајање процеса пред Међународним судом правде са оним у предмету бр. ИТ-03-67. пред МКСЈ: „При свем уважавању МКСЈ, може се приметити да чак ни Међународни суд УН, који ради на најпроблематичнијим процесима који имају колосални политички резонанс и правно значење, не утемељује тако дугачке рокове у вођењу својих процеса.“ [12]

У том контексту, треба се подсетити и на сложеност случаја Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе пред Међународним судом правде. Међународни суд правде отворио је усмену расправу 27. фебруара 2006. године. Ту усмену расправу у случају Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе Међународни суд правде завршио је 9. маја 2006. године, или након нешто више од два месеца. Пресуда у случају Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе донета је 26. фебруара 2007, дакле око годину дана од отварања усмене расправе. Другим речима, тако компликован и тежак спор између држава у којем су разматране најтеже оптужбе као што је геноцид завршен је годину дана након отварања усмене расправе.[13] С друге стране, суђење једном једином човеку у МКСЈ, у предмету бр. ИТ-03-67, траје скоро 11 година.

V. Трајање и сложеност Нирнбершког процеса

9. Нирнбершки процес један је од основа савременог међународног кривичног права и међународних кривичних трибунала.[14] Размере и сложеност Нирнбершког процеса неупоредиве су са било којим суђењима пре или после тог историјског процеса. Оптужени у Нирнбершком процесу били су 12 година апсолутна војна и политичка власт у држави која је појединачно била најјача војна сила на свету у том периоду. Оптужени у Нирнбершком процесу командовали су војском која је освојила највећи део Европе и изазвала смрт неколико десетина милиона људи од предграђа Москве до јужних граница Француске. Тачније, оптужени у Нирнбершком процесу управљали су војском и привредом огромне државе која је за шест година рата произвела 109.000 авиона и 67.000 тенкова и која је 1945. године имала 7,5 милиона војника, а у шест година које су претходиле рату на наоружање потрошила 60 милијарди тадашњих немачких марака.

Оптужени у Нирнбершком процесу водили су милитаристичку и богату државу, коју скоро шест година нису могле да савладају све друге велике силе света удружене у коалицију против ње (Немачка је била у рату са 53 државе). Ипак, Нирнбершки процес је отпочео 20. новембра 1945. године, а окончан је 1. октобра 1946. године. Прецизније, окончан је у року краћем од једне године. С друге стране, у предмету бр. ИТ-03-67. пред МКСЈ, оптужени Војислав Шешељ је током периода који обухвата оптужница (1991-1993) био опозициони посланик без политичке или војне моћи. Тачније, оптужени је био опозициони политичар без реалне моћи, из једне мале и сиромашне земље која није војнички напала ниједну суседну земљу у периоду који обухвата оптужница.

VI. Издвојено мишљење судије Жан-Клода Антонетија као доказ да је у Шешељевом случају оборен негативан светски рекорд боравка у притвору

10. Председавајући Претресног већа III у случају Шешељ Жан-Клод Антонети издвојио је 22. октобра 2010. године мишљење поводом Одлуке по Захтеву тужилаштва да се прихвате доказни предмети у вези са Младићевим дневницима (Издвојено мишљење од 22. октобра 2010. године).[15] У Издвојеном мишљењу од 22. октобра 2010. председавајући Претресног већа III Жан-Клод Антонети (стр. 10-27. Одлуке по Захтеву тужилаштва да се прихвате доказни предмети у вези са Младићевим дневницима) износи своје ставове у вези са предметом бр. ИТ-03-67: „У овом случају, оптужени обара све рекорде боравка у притвору.“ Такође, у параграфу 79. на стр. 26 Издвојеног мишљења од 22. октобра 2010. године судија Жан-Клод Антонети тачно предвиђа: „У том контексту, чини се да ће суђење Шешељу постати најдужи поступак у историји у погледу притвора. Суђење је почело 7. новембра, али треба напоменути да је он у притвору од 24. фебруара 2003,што је светски рекорд.” Дакле, чак и судија који председава већу и суди у случају Шешељ пред МКСЈ признаје да је у том случају оборен негативни светски рекорд када се ради о дужини притвора.

VII. Трајање и сложености Макси процеса у Палерму

11. Покушавајући да оправдају дужину притвора и суђења у случају Шешељ, са правничке тачке гледишта скоро невероватну, апологете Хашког трибунала у Србији често су износиле тврдњу да је тај процес сложен и да су сведоци заплашени антихашким дискурсом који наводно постоји у српској јавности. Међутим, поређење са Макси процесом у Палерму убедљиво доказује да та тврдња (оправдање) о притисцима који ометају дужину суђења није заснована на убедљивим чињеницама. Макси процес показује да се и најкомпликованији и најризичнији процеси за сведоке и судије могу завршити у разумном року. Тачније, у Макси процесу у Палерму, који је почео 10. фебруара 1986, а завршио се 17. новембра 1987. године, било је оптужено 465, а осуђено 365 лица – припадника сицилијанске „Коза ностре“.[16] Ипак, сам процес трајао је мање од две године иако су га пратиле изузетне околности и велики безбедоносни ризици.

Суђење у Макси процесу одржано је у судници у бункеру, који је имао чак и противваздушну одбрану (изградња је коштала око 100 милиона тадашњих америчких долара). Такође, у великој опасности налазио се и главни сведок („покајник” или „пентито”) Томазо Бушета. То најбоље показује податак да су пре суђења убијена његова два сина, зет и други бројни чланови његове породице. Након јавног сведочења, Томазо Бушета је морао да добије други идентитет и премештен је у САД. У каквој су опасности биле судије, тужилаштво и остали сведоци у Макси процесу показују и следећи примери. За време трајања Макси процеса, један од вођа сицилијанске „Коза ностре“ (председник такозване „Комисије“) Микеле Греко, који је предводио организацију из Палерма, полуотворено је претио судијама. Камере су забележиле познато обраћање Грека судијама у судници у Палерму за време Макси процеса, када им је пожелео „вечни мир“. Да се није радило о неозбиљним претњама, говори и следећа чињеница. Управо је Микеле Греко осуђен за убиство истражног судије Киничија, који је пре судије Фалконеа припремао Макси процес.

Колика је била моћ „Коза ностре“ и колико је било тешко организовати Макси процес, показују и догађаји који су се одиграли након завршетка тог процеса. Након завршетка Макси процеса, убијене су главне архитекте овог правног обрачуна са мафијом судије Фалконе и Борселино. То је изведено на такав начин да је уздрмало целу Италију, од југа до севера.[17]

Ипак, судије у Макси процесу смогле су снаге и храбрости да заврше суђење у року мањем од две године. С друге стране, у случају Шешељ, који траје скоро 11 година, не постоје никакве опасности за судије, тужилаштво и сведоке (никад није упућена ниједна претња судијама, тужилаштву и сведоцима у случају Шешељ). Напротив, српска држава много више помаже тужилаштву МКСЈ него Шешељевој одбрани.

VIII. Трајање процеса пред Међународним кривичним судом за Руанду или анализа 40 предмета пред МКСР од 1996. године до 2010. године

12. Председник Међународног кривичног суда за Руанду (МКСР) судија Денис Бајрон упутио је Савету безбедности Уједињених нација 5. новембра 2010. године писмо-извештај о раду МКСР. У овом документу износе се статистички подаци о просечном трајању процеса пред МКСР. Када се ти подаци упореде с трајањем процеса у предмету бр. ИТ-03-67. пред МКСЈ, поново се долази до закључка да се флагрантно крше људска права у случају Шешељ. Табела изнета у Анексу I, А на стр. 20-22. писма-извештаја о раду МКСР од 5. новембра 2010. године потпуно је поражавајућа за МКСЈ. У табели се наводе упоредни статистички подаци за 40 појединачних предмета пред МКСР од 1996. до 2010. године.

У тој табели се конкретно наводе имена и презимена оптуженог или осуђеног, затим формална титула или позиција оптуженог или осуђеног, датум почетног појављивања пред судом, као и састав судског већа и датум пресуде у конкретном случају. Кад се анализирају подаци из ових 40 предмета које је МКСР разматрао у периоду од 1996. године до 2010. године, долази се до следећег закључка: не постоји ниједан појединачан предмет разматран пред МКСР од 1996. године до 2010. године који је трајао дуже од предмета бр. ИТ-03-67. пред МКСЈ.

13. До сличног закључка долази се и када се анализирају појединачни предмети пред МКСР у периоду од 1996. до 2010. године, у којима је донета другостепена пресуда. У том контексту, једини другостепени предмет (наведен у Анексу I, А на стр. 20-22. писма-извештаја о раду МКСР од 5. новембра 2010. године) који је трајао дуже од седам година пред МКСР јесте случај Tharcisse Muvunyi. Бивши официр Tharcisse Muvunyi (рођен 1953. године) ухапшен је у Великој Британији 5. фебруара 2000. године (оптужница се односила на период од априла до јуна 1994. године). Прво појављивање оптуженог пред судом било је 8. новембра 2000. године. Првостепена пресуда у случају Tharcisse Muvunyi донета 12. септембра 2006. године (и то од већа у којем је била и судија Флавија Латанци, која је члан већа у случају Шешељ). Жалбено веће је у случају Tharcisse Muvunyi донело своју пресуду 29. августа 2008. године. Дакле, МКСР је у року од седам година и 10 месеци донео другостепену пресуду у најдужем појединачном случају разматраном у периоду од 1996. до 2010 године. С друге стране, МКСЈ није у стању да у случају Шешељ, након скоро 11 година, донесе првостепену пресуду. Нема објективног и уверљивог оправдања за овакво кршење људских права у случају Шешељ. Ниједан правник неће поверовати у тврдњу да судије у Африци имају боље услове од оних у Европи.

14. Такође, у истом случају Tharcisse Muvunyi у пресуди Жалбеног већа од 29. августа 2008. године налаже се и делимична обнова поступка (што је неуобичајено и говори о сложености поступка). Зато се 11. фебруара 2011. године доноси и (трећа) пресуда којом се Tharcisse Muvunyi осуђује на 15 година затвора. Али и после обнове поступка, то је краће од случаја Шешељ.

IX Људска права или међународне обавезе према МКСЈ?

14. Из претходно наведене анализе двадесетогодишњег рада МКСЈ може се закључити да је овај суд грубо кршио права српских држављана и Срба. Суд се тако показао као наследник интелектуалног екстремизма Макса Штринера, немачког политичког теоретичара чије је познати став гласио овако: „Имати или немати права, није ми важно. Ако Ја имам само моћ, Ја сам господар и властан сам да могу, па ми није потребно никакво овлашћење нити оправдање.” [18]Ако међународне обавезе нису условљене људским правима, изгубиће се разлика о којој пише чувени правник Роналд Дворкин.[19] Постоји разлика између важећег закона и права револвераша. У случају Шешељ нарочито је видљиво то интелектуално и квазиправно насиље. Скоро 11 година непрекидног притвора без доношење првостепене пресуде није забележено у модерном правосуђу. На такав закључак указује и поређење с Нирнбершким процесом, Макси процесом, радом МКСР и МСП и стандардима у САД. Притвор од скоро 11 година претворио се у затворску казну, и то у оном смислу како је дефинише кривично право (као одмазду).[20] Али та одмазда нема и правни, него само волунтаристички основ, те је зато неприхватљива за било коју озбиљну власт.

У том контексту, грубо и дугогодишње кршење људских права српских држављана, што се посебно манифестује у случају Шешељ, налаже српским властима да преиспитају свој однос према МКСЈ. Никакве међународне обавезе Србије не могу бити изнад људских права њених држављана. (Уосталом, Србија је и бомбардована 1999. године да би се наводно заштитила људска права на Косову.) Међународне обавезе Србије, дакле, не могу бити засноване на кршењу људских права. То је контрадикција која противречи модерном развоју међународног права. Људска права добијају све већи значај у међународном праву још од усвајања Повеље УН 1945. Србија мора следити тај тренд ако жели да буде модерна држава, а не провизоријум који не штити своје држављане.

У том контексту, Србија мора имати у виду та негативна искуства и злоупотребе МКСЈ и у будућем односу према сталном Међународном кривичном суду. Не смеју се поновити исте грешке и пасивно-формалистички приступ као са МКСЈ. То је важно питање јер је Међународни кривични суд сталног карактера, за разлику од МКСЈ, и Србија је након ратификације Римског статута 2002. године обавезна да с тим судом сарађује.

Дакле, заштита људских права српских држављана не сме бити само пасивно-формалног карактера. Крајње је време да Србија предузме и конкретне и активне мере у контексту заштите људских права својих држављана. Тачније, Србија треба да тражи затварање МКСЈ због кршења људских права, а тај захтев треба усагласити с Руском Федерацијом.

Нажалост, управо је неактивност српске државе довела до уздржаности Руске Федерације приликом последњег гласања о продужетку рада МКСЈ. Наиме, заменик министра спољних послова Руске Федерације надлежан за европске државе Владимир Титов упутио је 30. маја 2011. године званичан допис-одговор бившем потпредседнику Думе Сергеју Бабурину на његово писмо од 20. априла 2011. године. У том документу руског министарства иностраних послова (№ 5383/4),[21] поводом Бабуриновог питања у вези са затварањем Хашког трибунала и руским ветом, заменик министра спољних послова Руске Федерације износи следеће: „Затварање Трибунала је могуће само на основу додатне резолуције СБ УН. При томе, сталне чланице СБ са правом вета из редова западних држава (САД, Велика Британија, Француска) категорички су против тренутног прекида рада МКСЈ. Кина заузима уздржано-неутралну позицију. Карактеристично је што Србија, такође, не демонстрира посебну активност у вези са скорим прекидањем делатности Трибунала.”

Другим речима, Србија у наредном периоду мора активније да штити људска права својих држављана. Прави начин за то јесте укидање МКСЈ уз помоћ Руске Федерације. У супротном, међународне организације попут ЕУ, међународни кривични трибунали попут МКСЈ, третираће српске држављане као особе ван закона, за које не важе загарантована људска права.

(Излагање на научном скупу "Међународни кривични трибунали између силе и права")

Литература:

Аврамов, С, Крећа, М, „Међународно јавно право”, Службени гласник, Београд, 2008.

Дитертр, Ж., „Изводи из најзначајнијих одлука Европског суда за људска права”, Службени гласник, Београд, 2006.

Хански, Р, Шајнин, М, „Најважнији случајеви пред Комитетом за људска права”, Београдски центар за људска права, 2007.

„Увод у право САД”, Институт за упоредно право, Београд, 2008.

„Србија пред Међународним судом правде”, књига 1-2, приредио Стојановић, Р, „Филип Вишњић”, Београд, 2007.

„Међународно кривично право”, зборник радова, приредио Лопичић, Ђ, Службени гласник, 2006.

Лекић, М, „Историја Италије”, књига 2, Вијести, Подгорица, 2011, стр. 119.

Дворкин, Р, „Суштина индивидуалних права”, Службени лист СРЈ, Београд, 2001.

Кулић, М, Чејовић, Б, „Кривично право”, Службени гласник, Београд, 2011.

Сајтови:

Званични сајт МКСЈ http://www.icty.org/

Званични сајт СБ УН /руска верзија http://www.un.org/ru/sc/


[1] Прва формулација употребљава се на сајту http://www.icty.org/, а друга у Закону о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године.

[2] Службени лист СРЈ, бр. 18/2002

[3] Аврамов, С, Крећа, М, „Међународно јавно право”, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 123

[4] Види податке са званичног сајта http://www.icty.org/

[5] Против Шешеља су, поред основног поступка, покренута и три поступка за непоштовање суда бр. ИТ-03-67.-Р77.2, бр. ИТ-03-67.-Р77.3 и бр. ИТ-03-67.-Р77.4. Шешељ је у својим жалбама доказивао да МКСЈ нема право да суди за непоштовање суда оптуженима за ратне злочине, јер је то изван мандата који је суду поверио СБ УН. Међутим, МКСЈ је одбио све те аргументоване жалбе. С друге стране, Француска је одбила да изручи Флоренс Артман, која је осуђена за непоштовање суда, позивајући се управо на аргумент да МКСЈ нема право да суди за непоштовање суда јер је то изван надлежности која му је поверена Резолуцијом 827 СБ УН из 1993, којом је Трибунал основан. На пример, у писму француске амбасаде у Холандији упућеном МКСЈ 17. новембра 2011, којим располаже одбрана у предмету бр. ИТ-03-67, наводи се такав став Француске и одбија се изручење Артманове: „The Embassy of France in The Netherlands presents its compliments to the Registry of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and, with respect to its memorandum dated 17 November 2011 relating to the Order of the Appeals Chamber of the Tribunal dated 16 November 2011 in the case of Florence Hartmann (Case No. IT-02-54-R77.5-A) and following orders from its Government, has the honour of notifying the Registry as follows. In the aforementioned order, pursuant to Rule 77 bis (c) and (e) of the Rules of Procedure and Evidence, the Appeals Chamber converted the fine of €7,000 that it imposed on Ms Florence Hartmann on 19 July 2011 to a term of imprisonment of seven days, and accompanied it with a warrant of arrest. Basing its decision in particular on Article 29 of the Statute of the Tribunal, the Appeals Chamber states that “The French Republic is hereby directed and authorised to search for, arrest, detain, and surrender promptly to the Tribunal Florence Hartmann”. Under Article 29 of the Statute of the Tribunal, “States shall co-operate with the International Tribunal in the investigation and prosecution of persons accused of committing serious violations of international humanitarian law. ₣…ğ States shall comply without undue delay with any request for assistance or an order issued by a Trial Chamber, including, but not limited to:… the arrest or detention of persons.” Article 1 of French Law No. 95-1 of 2 January 1995 stipulates that France shall cooperate in the implementation of Resolution 827 of the United Nations Security Council, which established the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, “with a view to prosecuting persons responsible for serious violations of international humanitarian law committed in the territory of the former Yugoslavia since 1991”. Paragraph 2 of the same Article specifies that “₣tğhe following provisions shall apply to all persons prosecuted for acts that, under Articles 2 to 5 of the Statute of the International Tribunal, constitute serious breaches of the Geneva Conventions of 12 August 1949, violations of the law or customs of war, genocide or crimes against humanity.” The obligation of states to cooperate regarding requests made by the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, set forth by Article 29 of the Statute of the Tribunal and implemented in France through Law No. 95-1 of 2 January 1995, is therefore limited to persons responsible for “serious violations of international humanitarian law committed in the territory of the former Yugoslavia since 1992”. Consequently, this obligation cannot be extended to the implementation of a sentence imposed for divulging information still classified as confidential. Therefore, in this case, France has no judicial foundation at its disposal that would permit it to act on the request for the arrest of Ms Florence Hartmann and her transfer to the Tribunal. This impossibility in no way precludes France's determination to continue to cooperate with the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia in the most active manner so as to enable it to accomplish its mission. The Embassy of France in The Netherlands avails itself of this<

Дејан Мировић је српски политичар и правник. Рођен је 16. септембра 1972. године у Бару. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије је завршио у Београду. Магистрирао је из области међународног привредног права. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини. Био је потпредседник Српске радикалне странке и званично регистровани правни саветник Војислава Шешеља пред Хашким судом. До сада је објавио више књига: „Запад или Русија“, "Последице ЕУ интеграција", „Аргументи против Европске уније“ и „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“ (преведено на арапски језик). Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 9. октобра 2012. године, дисертацијом на тему примене права ЕУ у Србији . Од 2013. године је доцент на Правном факултету у Косовској Митровици, а у јануару 2018. године, изабран је за ванредног професора. Смењен је са места потпредседника Српске радикалне странке, након повратка др. Војислава Шешеља у мају 2015. године, због залагања за предизборну коалицију са другим опозиционим патриотским странкама. Поднео је оставку на место правног саветника, након ослобађајуће пресуде др. Војиславу Шешељу у марту 2016. године. 2016 [1]. 2017. године објавио књигу под називом "Русофобија код Срба 1878-2017". На Сајму књига у Београду, у 2017. години, била је међу најпродаванијим књигама.