Часна реч, за мене не постоји привлачније штиво од тајанствене појаве у штампи докумената специјалних служби. Ето, некакво издање попут КРИК-а објави тајни извештај македонске контраобавештајне службе, предат уз услов анонимности, и ја већ осећам радост од предстојећег општења са великим стваралаштвом. Зато што засигурно знам да ћу се срести са жанром фантазије, која нас на чудесан начин увлачи у тајанствени свет специјалних служби. А врхунац тог жанра за мене су увек били извештаји водника Фландерке о хапшењу и ислеђивању опасног руског шпијуна Швејка из бесмртног романа Јарослава Хашека „Авантуре доброг војника Швејка“. Апотеоза ислеђивања била је епизода о наводном фотографисању стратешких објеката до стране Швејка: „Из сведочења ухапшеног потпуно јасно произилази да га је само чињеница да није имао уз себе фото-апарат, омела у намери да фотографише зграду железничке станице и уопште места која имају стратешки значај. Само захваљујући тој околности, код њега нису пронађени никакви снимци“.
Оцените на прави начин ову класику шпијунског детективског штива, јер је она бесмртна и понавља се већ сто година касније у различитим формама.
Изгледа да је пасмина људи које моћници бирају за специјалне службе, генетски веома издржљива и после читавог века после појаве романа ми видимо таквог водника који предаје штампи документе о „македонској обавештајној служби“. Такве документе не може написати трезна рука и очигледно су аутори у томе следили Хашековог водника. Но, трезан човек не може поверовати у то да сарадници контраобавештајне службе и четири сарадника Војне контраобавештајне службе муте воду у Македонији и покушавају да утичу на њену тежњу да приступи НАТО пакту. Другим речима, направити ту земљу у потпуности зависну од руске политике.
Овде је интересантан један пикантан моменат: директна радио веза са Москвом код руских шпијуна, по свему судећи не постоји. Због тога из неког разлога једном групом управља Београд, а другом – Софија. Очигледно, постоји курирска веза – курири на магарцима носе записе зашивене у кошуљама.
Побогу господо, уколико би се једном испоставило да је неколико руских обавештајаца могло да заустави тежњу македонске нације да уђе у НАТО пакт, да подигну протестно расположење и да земљу учине потпуно зависном од Москве, онда би их требало овековечити на историјским страницама.
Но, то су ситне замерке. Постоје и озбиљније ствари. На пример, у документима се говори да почасни конзули у македонским градовима Битољ и Охрид делују као руске обавештајне базе. У таквом случају се поставља питање: а шта вам смета добра господо да повучете почасне конзуле на одговорност и затворите шпијунско гнездо? Јер почасни конзули – то нису дипломате, и често нису чак ни држављани Русије. Зашто их ви трпите? Да није због тога што „фотоапарат није пронађен“?
Генерално, прилично је досадно описивати ову информативну операцију македонских обавештајаца под руководством ЦИЕ. Материјал не одговара очекивањима читалаца. Када читаоци покушају да под компромитујући материјал продају разговор амбасадора РФ у Македонији са чиновником МИП-а те земље, онда је то разочаравајуће. Шта је рекао амбасадор? Он је рекао да је Русија заинтересована за неутралан појас балканских држава. Зар је то лоше? Она мора бити заинтересована у сукобу два непријатељска табора?
И ко се од Македонаца и Црногораца може убедити да су народни немири у престоницама били испровоцирани од стране српских и руских специјалних служби? Као да нема других разлога.
У стварности се догађа нешто друго. Запад остварује покушај преформатирања националне свести словенских народа на Балкану. Као одговор томе нараста талас супротстављања том покушају, који се огледа у општој дестабилизацији околности. Да ли ће Запад претворити балканске Словене у пешадију НАТО пакта, показаће време. Но, очигледно да овде неће проћи без проблема.
Узгред, Хабзбурзима није успео такав експеримент са Чесима. О томе веома добро сведочи завршна епизода ислеђивања Швејка од стране водника Фландерке. Напивши се до даске после ислеђивања, Фландерка је имао са потчињеним капларом следећи разговор:
„… Када би Ви знали, господине водниче, какав сте Ви јуче говор одржали! Да смо сви ми – Чеси и Руси једне словенске крви, да ће Николај Николајевич следеће недеље бити у Пшерову, да Аустрија неће издржати и саветовали сте му да приликом даље истраге све порекне и да скаче са петог на десето, како би отезао време све док га не изруче козацима…“
Водник је погледао на каплара.
А ја се сећам – рекао је он – како сте Ви говорили да смо ми против руских кретени и чак уз бабицу узвикивали „Нек живи Русија“…
Велики писци се тиме и разликују од осталих, што могу да завире у будућност. Мени се чини да је Јарослав Хашек завирио.
слика https://profilib.com/chtenie/14769/yozef-lada-kartinki-pokhozhdeniy-bravogo-soldata-shveyka-9.php