Макроекономска ”помоћ” ЕУ Србији

308

У првој половини фебруара 2011. године Влада Републике Србије је упутила Народној скупштини Предлог закона о потврђивању Споразума о кредиту између Европске уније и Републике Србије и Народне банке Србије(Споразум о ЕУ кредиту). Народна скупштина ће Споразум о ЕУ кредиту разматрати у првој половини марта 2001.(кредит има вредност од 200 милиона евра). У уводним деловима Споразума о ЕУ кредиту се наводи да ЕУ представља Европска комисија (ЕК), а Републику Србију министар финасија, потпреседник Владе и гувернер Народне банке Србије (НБС). У преамбули се наводи и да је на захтев Србије Савет ЕУ пружио ”макрофинасијску помоћ ”Београду, у складу са ”постојећим програмом Међународног монетарног фонда’‘ (исплата је условљена позитивним мишљењем о имплементацији Stand-by аранжмана). Савет ЕУ је затим овластио ЕК да ”договори економске услове у вези кредита” (у складу са Меморандумом о разумевању потписаном између ЕК, Србије и НБС од 5 јула 2010 ). Тачније ЕК ”у име ЕУ” може да покрене ”емисије обвезница или било које друге одговарајуће финасијске трансакције” у висини главнице кредита. Дакле, ЕК набавља средства на финасијском тржишту и затим под каматама и уз наплату провизије прослеђује Републици Србији.

Или, као што је већ наведено, да би Република Србија добила тај кредит мора да испуњава захтеве ММФ. Те захтеве непрестано износе шеф мисије ММФ за Србију Алберт Јегер и представник ММФ у Београду Богдан Лисовик. На пример, Лисовик се залаже за продају најуспешнијег српског јавног предузећа и усмеравање пара од продаје ка иностраним повериоцима. Тачније, он отворено изјављује да би продаја ”Телекома” наводно ”помогла да се смањи јавни дуг”. (1) Такође,Лисовик је и против наводно ”неоправданих уступака синдикатима” (или против повећања плата просветним радницицима у тренутку када инфлација са око 10 % обезвређује њихове приходе) Лисовик је отворено и на страни западних банака у Србији јер подржава повећање реферетне каматне стопе од стране НБС иако ће таква мера довести до још скупљих камата. Представник ММФ-а јавно критикује Републику Србију зато што она наводно споро ‘”рестуктуира” (распродаје) велика јавна предузећа. (2) Слично томе, његов колега Алберт Јегер подржава најављено поскупљење струје од 13, 5 % и убеђује српску јавност у тврдњу по којој ће то поскупљење ”привремено и мало” утицати на инфлацију. Дакле, то су основни услови ММФ-а који у пракси прате наводну макорекономску помоћ ЕУ.

Такође, у члану 1 Споразум о ЕУ кредиту се наводи да се он одобрава у два дела по 100 милиона евра. Затим се у члану 2 истиче да је рок доспећа кредита 8 година.Ипак,у члану 3 Споразума о ЕУ кредиту се наводи да ЕК може да откаже ”целину кредита” због ”ванредних околности” на тржиштима капитала. Ипак, Република Србија нема право на ”никакво обештећење” ако се то деси. Такође, из члана 4 је јасно да ЕК зарађује као посредник на рачун Републике Србије и њених грађана јер има право на ”укупан износ провизије и трошкова везаних за односну финасијску трансакцију, као и за припрему и извршење финасијске трансакције”. Из члана 4 је јасно и да немачка Бундес банка зарађује на трансакцијама јер се средства преносе на рачун НБС у Франкфурту. У члану 4 Споразума о ЕУ кредиту се наводи да је Република Србија дужна да прибави и мишљење министра правде и ”независне адвокатске фирме која је прихватљива” за ЕК. Правно мишљење је потребно да би се Република Србија додатно обавезала ”да ће испуњавати своје обавезе”. Са друге стране, ЕК нема обавезу чак ни да наведе имена банака од којих ће узимати паре. Такође,у члану 6 се наводи и да ће ЕК додатно условљавати кредит ”на бази налаза своје провере да је економска политика” Републике Србије у складу са ”утврђеним условима ”. Слично томе, у члану 5, Република Србија се обавезује ”да неће захтевати репрограмирање кредита или било какво ослобађање дуга у погледу кредита”. Република Србија признаје у истом члану да “ЕК има исто законско право, имунитете и привилегије као што то имају међународне финасијске институције” (или ММФ).

Посебно је скандалозно што Споразума о ЕУ кредиту не садржи прецизну висисну каматне стопе. Тачније,у члану 6 се наводи да Република Србије ”плаћа каматну стопу” у складу са писменим обавештењем ЕК. Такође, ЕК може да предложи (фактички наметне) Републици Србији ”нове максималне каматне стопе у складу са претежним тржишним условима у датом тренутку”. Такође, према члану 8, ЕК има обавезу да само 15 дана раније пре исплате кредита обавести Републику Србију о ”каматној стопи и каматном периоду”! Дакле, не зна се висина камате.

У члану 6 се предвиђа и плаћање затезне камате. Затезна камата се одређује на два начина. Или у висини годишњег EURIBOR-а плус два одсто, или у висини камате која је договорена(наметнута) између ЕК и Републике Србије, (такође плус два одсто). У том контексту, треба подсетити да годишњи EURIBOR тренутно износи око 1,9% али и да је не тако давно, 2008. године, износио око 5 %! Такође, у члану 6 се јасно наводи и да је Република Србија дужна да плати не само затезну камату већ и ”све трошкове и издатке”.

У том лихварском контексту, ЕК се полуотворено противи и превременој исплати кредита јер у члану 7 се наводи да ”зајмодавац неће укључивати клазулу о превременој отплати у услове и одребе…осим ако зајмопримац изричито то захтева”. Ипак, већ у члану 9 се наводи да Република Србија дужна да надокнади све трошкове, издатке, провизије и губитак камате претрпљење услед превремене отплате”.

Такође, у члану 8 Споразума о ЕУ кредиту се наводи да Република Србија плаћа све административне и друге таксе, порезе и пратеће трошкове као и ”све трошкове и издатке” које је ”претрпела” ЕК у ”вези са припремама и извршењем ”исплате кредита, као и ”било које друге трошкове”. Тачније,Србија мора да плати трошкове за ”добијање правних мишљења, кредитне документације, трошкове рејтинга, путне трошкове”. Дакле, наводна макорекономска помоћ ЕУ у пракси укључује и плаћање путних трошкова чиновницима ЕК. У том контексту, у члану 10 се наводи да да ЕК има право да шаље у Србију своје представнике ”ради провере административних трошкова и финасијских токова” а Република Србија и НБС су са друге стране ”дужни да достваљају релевантене информације и документа”.

О каквом се неповољном кредиту ради показују и одредбе из члана 9. По тим одредбама ”из било којих разлога” или из ”разлога штетних по финасијске интересе ЕУ” или ако Република Србија не изврши своје обавезе по било којем другом кредиту ЕУ, ЕК може да ”прогласи неизмирени износ главнице кредита тренутно доспелим за плаћање, заједно са нагомиланом каматом”. Исто се дешава и ако Република Србија не плаћа било који ”свој инострани дуг” ЕК.

У члану 11 Споразума о кредиту ЕУ се наводе адресе и имена српских министара и гувернера НБС. Са друге стране, ЕК се није удостојила да наведе ни име руководиоца одељења Генералног директора за економске и финасијске послове. Исто се понавља и на крају Споразума о кредиту ЕУ јер у том делу споразума уопште не пише ко заступа ЕК (може се само нагађати да ли је то председник ЕК Барозо, комесар надлежан за финасије или за проширење, или можда нека други особа).

У члану се 12 се отворено наводи права сврха Споразума о кредиту ЕУ. То је ”регулисање услова под којима ће ЕУ ставиити на располагање зајмопримцу новчана средстава од одговорајућих финасијских транскација аранжираних од ЕУ у ту сврху”. Више него јасно и супротно од фразе о макроекономској помоћи.

У члану 13 се наводи да се Споразум о кредиту ЕУ тумачи у складу са ”енглеским законом”. Како је то прикладно ако се зна да је Србија (и огромна већина земаља ЕУ) припадају континеталној правној традицији, није јасно? Такође, како је то прикладно ако се зна да аки комунитер (или право ЕУ) садржи више елемената континеталног права од англосаксонског? Може се само нагађати да се ради о припреми за узимања кредита од ЕБРД (чији је седиште у Лондону) или од неке друге банке чије је седиште у том граду.

Потупну правну конфузију (и политичку штету) за интересе Републике Србије ствара и позивање у члану 12 Споразума о кредиту ЕУ на Уговор о функционисању ЕУ (Лисабонски уговор). Тачније, Лисабонски уговор садржи и штетне одредбе за Републику Србију и њене интересе, на пример, Лисабонски уговор у потпуности руше војну неутралност Србије јер обавезују државу чланицу ЕУ (у члану 42) да помаже свим средстима у случају оружаних сукоба у које су умешане друге чланице у ”складу са обавезама у оквиру Северноатланског савеза”. Дакле, као што је улазак у ЕУ повезан са условима ММФ он је повезан и са војним обавезама у оквиру НАТО. То је истина која се не може сакрити помоћу фраза о ЕУ.

Такође, треба истаћи и да је Лисабонски уговор штетан и за демократију у Србији. Лисабонски уговор предвиђа постепено укидање предсатвљања свих држава чланица у ЕК (смањује се број комесара за 1/3). Дакле, српски грађани неће имати годинама (због система ротације) комесара у ЕК (ако Србија уђе у ЕУ).

Слично томе, Споразум о кредиту ЕУ је штетан и за правосудни систем Републике Србије. У члану 13 Споразма о кредиту ЕУ се у правни систем Републике Србије уводи Суд правде ЕУ. Према члану 13 одлуке тог суда ће морати да извршавају српски судови, иако Србија није члан ЕУ. И све то упркос чињеници да најважнија земља ЕУ Немачка отворено своје право ставила изнад аки комунитера (још 1993. године немачки Уставни суд је донео пресуду у случају ”Мастрихт”у којој се наводи да је немачки Основни закон изнад аки комунитера).

Такође, у анексу 1 Споразма о кредиту ЕУ се поново наводи фраза о наводној ”макроеконосмкој помоћи ЕУ”. Али ни у анексу 1 нема јасне дефиницје висине каматне стопе. Слично решење се понавља и у анексу 2. Корисити се нетачна дефиниција о ”макроекономској помоћи ЕУ”. Да би скандал био још већи, истиче се да се ради о условном кредиту који не мора да буде реализован ако не буду повољне каматне стопе за ЕК. Тачније: ”Уколико ЕУ не буде у могућности да добије ове услове, она неће бити у било каквој обавези да исплати средства. У том случају Република Србија може да затражи ”од зајмодавца да предложи нове максималне каматне стопе”! Дакле, Србија ће моћи да сама затражи од ЕУ веће камате! У том скоро нереалном контексту, на крају анекса 2 се износи тракикомична фраза: ”Уверавамо вас да ће ЕУ свакако у својим преговорима са банкама улагати максималана настојања да обезбеди најповољније трошкове финасирања”. Да кредите ЕУ не плаћају грађани Србије можда би ово било смешно.

Ипак , без обзира на све претходно изнете чињенице власт у Србији (и добар део опозиције) се и даље непоколебљиво заклиње у ЕУ пут. Или, као што је то говорио Вацлав Клаус за своје острашћене опоненте у Чешкој: ”Заклињу се у свету Унију у свакој реченици”, учествујући у ”замишљеном такмичењу ко је реторички најбољи Европљанини”. (3)

(1) ”Блиц”1.3.2011.
(2) ”Политика”13.2.2011
(3) Клаус В.”Европа и ЕУ” Службени гласник, Београд, 2010, стр .114, 127.

Дејан Мировић је српски политичар и правник. Рођен је 16. септембра 1972. године у Бару. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије је завршио у Београду. Магистрирао је из области међународног привредног права. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини. Био је потпредседник Српске радикалне странке и званично регистровани правни саветник Војислава Шешеља пред Хашким судом. До сада је објавио више књига: „Запад или Русија“, "Последице ЕУ интеграција", „Аргументи против Европске уније“ и „Косово и Метохија – Палестина, систем криза“ (преведено на арапски језик). Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 9. октобра 2012. године, дисертацијом на тему примене права ЕУ у Србији . Од 2013. године је доцент на Правном факултету у Косовској Митровици, а у јануару 2018. године, изабран је за ванредног професора. Смењен је са места потпредседника Српске радикалне странке, након повратка др. Војислава Шешеља у мају 2015. године, због залагања за предизборну коалицију са другим опозиционим патриотским странкама. Поднео је оставку на место правног саветника, након ослобађајуће пресуде др. Војиславу Шешељу у марту 2016. године. 2016 [1]. 2017. године објавио књигу под називом "Русофобија код Срба 1878-2017". На Сајму књига у Београду, у 2017. години, била је међу најпродаванијим књигама.