Савремени свет није могуће схватити без тачне представе о субјектима који у њему дејствују и о њиховим задацима и циљевима. Све то не може у целини бити схваћено без одговарајуће терминологије. Понекад се овај или онај субјект или изјава не примећују (иако се они налазе наочиглед свима) само зато што им није дата одговарајућа дефиниција. У критичним ситуацијама тим предметима и појавама чија се суштина жели прикрити, дају се лажне дефиниције које одвлаче пажњу од схватања њихове суштине. Један од примера такве ситуације представљају међународни кривични трибунали.
За истинско схватање суштине међународних кривичних трибунала потребно је обратити пажњу на неправилну употребу термина “међународни”. Размотримо шта значи термин “међународни” и у каквом контексту се примењује.
У овом тренутку постоји спољна политика одређених држава и спољна политила државних савеза (организација). Тај ниво политике може се разматрати у својству остварења државних интереса изван државних граница: да ли је реч о интересима једне или неколико држава. Међутим, не могу се сва међудржавна удружења називати “међународним”, јер не одражавају све оне заједничке интересе држава које у њих улазе. Појавио се читав низ међудржавних савеза чија руководећа врхушка спроводи политику која не спроводи интересе ни једне државе-чланице, па чак ни њихове заједничке интересе. Током дугог временског периода није се схватала реална суштина такве организације као што је Европска Унија. Чак и у научној литератури, право по коме је створена ЕУ називано је “међународним”, али само регионалним. Појам регионалног међународног права потпуно је оправдан ради квалификације споразума закључених у оквирима Афричке уније или Латиноамеричког интеграционог економског савеза, али само не и за ЕУ. И тек се релативно недавно појавио термин који дефинише суштину права ЕУ као “наднационалног” (supranational) права. Увођење овог термина омогућава да се покаже како руководство међудржавног савеза може спроводити и (спроводи) одлуке које се разликују од интереса држава ( у том смислу и укупних) које улазе у такав савез. А чак и саме државе-чланице могу усвајати такве правне норме које имају преимућство над унутардржавним нормама које не одражавају националне интересе тих чланица. У таквим условима термин “наднационалног” права је прилично прецизан.
У овом тренутку сведоци смо појаве таквих субјеката на светској арени, који су по својој снази потпуно упоредиви са највећим државама и по својој снази превазилазе велики део светских земаља (транснационалне корпорације и елите). Интереси таквих субјеката често нису подударни (а често и директно противурече) интересима држава, у том смислу и оних код којих се ти субјекти налазе. Ти интереси се спроводе у живот без обзира на такве противуречности. Упркос свему ми те односе настављамо да зовемо “међународним” (то јест, “међудржавним” – international – где је нација – заправо «држава»). На тај начин, појава нових субјеката светске политике на датој историјској етапи показала се као недовољно јасна,између осталог и због одсуства одговарајуће терминологије или штавише, због коришћења погрешне терминологије. У вези с тим, термин “наднационално” право и односи није адекватан. Данас у светској политици постоји још један ниво. То је ниво глобалне политике. Глобалну политику ни у ком случају не можемо називати међународном, јер она није повезана са државама (nation как «држава»), него се супротставља државама. У вези са тим можемо предложити термин “ненационалног” права и политике, што истиче потпуно одсуство веза између овог нивоа са свим осталим, који су, иако у различитом степену, повезани са државама и њиховим интересима.
У вези с тим, називати међународним кривичне трибунале, са методолошке тачке гледишта је погрешно, иако је дати термин одавно успостављен. Он као да одражава њихову суштину, иако га у ствари брка са истинским међународним институцијама, то јест, оним институцијама које имају циљеве и задатке заједничке за заједнице држава.
МТБЈ, МКС и друге недржавне кривичне установе представљају инструменте за спровођење (од стране глобалних субјеката) глобалног нивоа политике. У овом тренутку видљива су два главна задатка такве политике. Као прво, потпуна контрола над политичким елитама држава (прихватање “правних” норми о јурисдикцији судова над шефовима држава и влада и свим другим државним делатницима). Као друго, то је стварање новог “међународног” права путем такозване судске израде правила. Реализација првог задатка је прилично очигледна, спровођење у живот другог задатка није толико очигледно, али се спроводи са ништа мањим успехом.
Међународни кривични суд представља орган глобалне политике и њеног деловања, које је заиста импресивно по својим размерама. Тако је објављивање налога за хапшење председника Судана омогућило поделу Републике Судан. Управо издавање таквог налога, али не и само хапшење, представљало је једину могућност да се натера власт Судана да “добровољно” спроведе рефрендум на југу земље и да призна његове, унапред очигледне резултате.
Уз помоћ налога за хапшење било је омогућено правно “покриће” војне операције НАТО пакта против Либије. Треба имати у виду да је НАТО такође институција глобалног управљања као и ЕУ. Рушење Либије притом није имало за циљ ликвидацију одређеног режима (што можда и може ући у националне интересе поједине државе), већ јавно кажњавање државе која се одважила да спроводи политику свог развоја. А то је већ циљ глобалног нивоа.
Последња одлука МКС о повлачењу оптужби према председнику Кеније Ухуру Кенијати не сме никога да доводи у заблуду. Та одлука представља резултат сукоба два нивоа светске политике – глобалне и међународне. Глобалисти су били принуђени да пођу на компромис са међународном организацијом – Афричком Унијом, која у јуну ове године планира разматрање изласка земаља Уније из МКС-а. Можемо бити сигурни да је то привремени компромис. То чак види и из текста одлуке о прекиду процеса против В. Кенијате. Параграф 9. судске одлуке гласи: “Повлачење оптужнице не значи да ће у овом предмету бити примењен принцип Ne bis in idem”. То јест, то значи да уколико тужилац одлучи да после извесног времена поново обнови процес против председника Кеније, он то може учинити без обзира на принцип “Нико не може поново бити позван на кривичну одговорност за један те исти злочин”. Зашто се тај принцип неће примењивати, суд није појаснио. Узгред, управо тако се и пише ново “међународно” право – оно се ствара као својеврсне максиме без било каквог образложења.
Глобални субјекти светске политике су несумњиво моћни. Без обзира на то, уједињена Африка је одлучила да им се одупре. Дуго времена се она сама неће моћи супротстављати. Зато оне државе и заиста међународне организације (то јест, оне које делују у интересу свих држава), треба да се солидаришу са државама Афричке Уније у борби са институцијама глобалне управе. То што ће се десити у јуну на самиту Афричке Уније – то није само ствар Африке, то је питање глобалног нивоа, које утиче на све и свакога.
