Међународни трибунали као оружје рата

248

У медијима се међународно право обично описује као средство међународне заједнице у борби против међународног криминала. Ова позиција одражава оно што је написано у статутима међународних судских институција.

Тако је на пример у Статуту МТБЈ написано да је Међународни суд надлежан да гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права почињене на територији бивше Југославије од 1991. године. А у Статуту Међународног кривичног суда написано је да је он основан ради истраге над лицима одговорним за најтеже међународне злочине…

Али пракса делатности органа система међународног кривичног правосуђа, тера нас да се замислимо колико су достигнути ти званично зацртани циљеви?

Одговор је очигледан. Међународни кривични суд за бившу Југославију није казнио, па чак није ни спроводио истрагу делатности оних који сносе највећу одговорност за злочине који су били почињени у време рата на југословенским просторима. Истина, утврђивање тога ко сноси одговорност за само избијање рата – није чак ни формално предвиђено у Статуту МТБЈ! Хашки трибунал не само да није достигао мир, него чак ни помирење. Напротив, делатност овог трибунала изазива још већу мржњу међу супротстављеним странама. Један од разлога лежи у чињеници да је суд на очигледан и демонстративан начин био пристрасан према једној страни у југословенском конфликту. Тачније – био је пристрасан против једне стране у конфликту – против српске стране. То се односи како на супротстављање Србима у самој Србији, тако и у односу према Србима на простору данашње Хрватске и Босне и Херцеговине. Покушаји МТБЈ да понекад донесу пресуду и против неке друге стране, више личе на лицемерје него на правосуђе: фарса са пресудом Готовини и каснијим ослобађањем, или двоструко оправдање Харадинаја без спровођења одбрамбеног дела процеса, представљају посебан софистицирани облик приказивања тих злочина које су починили ти човекомрзцавци.

Пошто смо утврдили да званично прокламовани циљеви нису и стварни, поставља се питање – а какви су истински циљеви међународних кривичних судова и трибунала?

Реални циљеви лако се утврђују на основу реалних дела.

Из анализе активности појединих судова и синтезе активности читавог система међународног кривичног правосуђа у целини, можемо донети следећи закључак: ови трибунали створени су као оружје рата које спроводе оне државе које контролишу органе међународног кривичног правосуђа.

Тужилац МТБЈ је 1999. године подигла оптужницу против Председника СРЈ Слободана Милошевића. Карактеристика овог акта је била чињеница да је оптужница подигнута без спровођења било какве претходне истраге. Ту истрагу није било могуће спровести ни на указаним територијама, ни у том временском периоду. Међутим, оптужница је подигнута захваљујући томе што је Тужилац МТБЈ био држављанин те исте државе која је учествовала у агресији (Канада – Луис Арбур). Поред тога, оптужница је одмах одобрена и од стране судија МТБЈ Д. Ханта из Аустралије, која је такође подржавала агресију. Д. Хант је утврдио оптужницу за два дана, иако је за то време било немогуће изучити наводних (како тврди Трибунал) “по обиму колосалних сведочанстава” кривице не само С. Милошевића него и још шест лица из састава ужег војног и политичког руководства.

Како се касније испоставило – за време процеса – та сведочанства која су била предочена у својству “доказа” кривице С. Милошевића, била су лажна. На пример, “доказ” о наводним “злочинима српских снага” у затвору “Дубрава”, како се испоставило – били су апсолутна превара. Притом је то била тако груба обмана, да је касније у предмету “Тужилац против Милутиновића и других” (у том истом предмету, али без Милошевића), Трибунал једноставно уклонио ту тачку из оптужнице. Али Луиз Арбур је тврдила да је тај злочин починио Милошевић. И судија Хант је за два дана утврдио да су све оптужбе “убедљиве”. Ове чињенице требало би да буду основа да се позову на одговорност и Арбур, и Хант, за свесно лажирање оптужнице! Међутим, све те чињенице говоре о главном – МТБЈ је без икаквих доказа подигао оптужницу против шефа државе која је подвргнута агресији и на тај начин објективно постао једно од оружја оружаног деловања. Да поновимо – ми се не служимо никаквим метафорама! МТБЈ представља орган за реално вођење рата. Штавише, разматрајући допринос МТБЈ у агресији НАТО пакта, треба признати да је МТБЈ као оружје рата био ефикаснији од бомбардовања. Бомбардовањем НАТО пакт није могао ни убити ни ухапсити С. Милошевића, а МТБЈ је то успео. И ухапсио и убио. То јест, МТБЈ је у потпуности испунио оне задатке које је руководство НАТО пакт поставило за време бомбардовања СРЈ 1999. године.[1]

Исто такво оружје рата био је и Међународни кривични суд (МКС). Током 2008. године МКС је подигао оптужницу против Председника Судана Омара ал-Башира као гаранцију његовог “пристанка” на отцепљење јужног дела земље од Судана. Операција “Јужни Судан” била је успешно спроведена 2011. године када је од осталог дела Републике Судана била отцепљена територија богата нафтом. У јуну 2011. године, када су земље НАТО пакта започеле агресију против Либије, МКС је подигао налог за хапшење либијског лидера Моамеда Гадафија – поново против шефа државе која је подвргнута агресији.

А сада –у априлу 2014. године, МКС је још једном потврдио да улога оружја рата за међународне кривичне институције није случајна и да је цео систем такозваног међународног кривичног правосуђа био постројен управо као агресивни и војни систем. Нове “власти” Украјине су 17. марта упутиле у МКС изјаву о признавању јурисдикције МКС. Руководство МКС је већ 25. априла усвојило ову изјаву и најавило почетак истраге у Украјини. Приликом признавања јурисдикције МКС од стране нових “власти” Украјине постоји и једна посебна одлика: она је ограничена на личност Председника Виктора Јануковича и чланова његове владе, као и временским оквиром од новембра 2013. године до 21. фебруара 2014. године – то јест, ово признање је направљено искључиво у циљу гоњења свргнуте легитимне власти у Украјини!

Без обзира на то што је МКС обавезан да пажљиво размотри законитост субјекта који му се обраћа, он је признао незакониту “власт” Украјине и започео истрагу. На тај начин он је поново наступио као инструмент међународног криминала!

Тако да је један од главних истинских циљева због којих су били створени међународни кривични судови и трибунали, било њихово коришћење у својству оружја међународних злочина Запада, поготово кад су у питању агресије и државни преврати. Важно је да ово схвате они који још увек тврде да је стварање система међународног кривичног правосуђа “у целини добра идеја”, једино што “понекад постиже мале неуспехе”. Овакав приступ представља резултат погрешног схватања саме суштине међународних судова и постаје опасан. Напротив – систем међународног кривичног правосуђа ради веома ефикасно – истина, у оквирима својих истинских циљева и задатака. Наш задатак је – привући пажњу саме међународне заједнице ка тим истинским циљевима и супротстављати им се на свим нивоима.

 




[1]
 Напомињемо да је «чудно» бомбардовање амбасаде Кине у Београду, по признању НАТО пакта, била једина операција којом нису руководили војници него ЦИА. САД су сматрале да се С. Милошевић у том тренутку налази у амбасади КНР и управо због тога су нанели тај удар, са војне тачке гледишта потпуно неоснован: задатак је била физичка ликвидација С.Милошеви
ћа.