Доктрина која важи за полицију – “једном полицајац, увек полицајац” – па и за све остале службе чији је рад донекле тајновит а несумњиво утицајан, свакако се може применити и на дипломатију. И то нарочиту на најагресивнију дипломатију у историји, америчку.
О постојаности доктрине “једном амерички дипломата, увек амерички дипломата” сведочи и случај Вилијема Монтгомерија, бившег амбасадора САД у Загребу и Београду, чија је књига “Кад овације утихну” (о припреми и позадини петооктобарског преврата у Србији) од недавно у продаји. Пензионисани Монтгомери уопште и не крије да је и даље дужан да полаже рачуне Стејт департменту, коме је послао свој рукопис пре него било коме другом, како би вашингтонска администрација из њега избацила све делове које сматра спорним, односно, потенцијално опасним по своје интересе. Дакле, свако ко чита Монтгомеријева сећања на то како је, крајем прошле деценије, организовао тадашњу српску опозицију и помагао њихове напоре да сруше режим Слободана Милошевића, морао би да води рачуна да у ствари чита само оно што је Вашингтон одобрио за читање:
– Изазов је свакако био то што сам ја у то време био припадник америчке администрације и био сам упознат с многим поверљивим информацијама за које америчка влада има пуно право да ми каже: “Опрости, али ово не можеш објавити, то је још увек тајна информација”. Тако су влада и службе читале мој рукопис и затражили да изоставим само неке делове који садрже информације које још и данас имају ознаку тајности – изјавио је Монтгомери загребачком часопису “Национал”, у интервјуу објављеном 27. октобра.
Ништа у овоме није ни спорно ни нелогично. Оно по чему ће Монтгомеријева књига, али и његова бројна јавна иступања у последње време, остати убележена као феномен, јесте начин на који бившег/вечитог америчког дипломату користи можда најнеозбиљнија дипломатија у новијој историји – српска.
За савремену српску дипломатију се већ дуже време основано сумња да је усмерена ка нечему што уопште не би смело да буде у сфери њеног интересовања: ка домаћој, српској јавности. Као и многе друге делатности актуелног режима у Београду, тако и дипломатске активности више служе да би се гласачком телу наметнуо утисак да српска власт ради оно што је обећала да ће да ради, него да би се декларисани циљеви и остварили. Наводна принципијелна борба против једнострано проглашене независности Косова и Метохије доживела је, са скорашњом “компромисном” резолуцијом у Уједињеним нацијама, још један у низу суноврата (вероватно и најозбиљнији суноврат, с обзиром на то да је попуштање српских власти пред притиском Европске уније изазвало разумљиво огорчење српских савезника), после којег је званичну политику Београда “И Косово и Европа” јако тешко посматрати као ишта друго, осим као фарсу намењену обмањивању лаковерног народа.
Народ Србије је, међутим, текуће јесени показао да је изгледа све мање подложан обмањивању, што је ситуација у којој Монтгомеријев значај за режим Бориса Тадића немерљиво расте. Многи аналитичари су, наиме, подвукли очигледну чињеницу да су у београдским немирима од 10. октобра изостали они који су петог октобра 2000. били изашли на улице, они које је уредник “Новог стандарда” Жељко Цвијановић сликовито, али и довољно прецизно, назвао старијом браћом данашњих демонстраната. “Старија браћа” су 10. октобра остала у својим домовима добрим делом због накнадне разочараности Петим октобром, а ту разочараност ће Монтгомеријева сећања само појачати.
Вероватно веродостојно, Монтгомери данас сведочи о стотинама милиона долара којима је, у име САД, пре десет година финансирао покрет против Милошевића, о инструкцијама које је тадашњој опозицији давао из Будимпеште, о томе како је окупљао и организовао лидере опозиције…Његова сведочења добијају велики публицитет у најутицајнијим српским медијима, несумњиво наклоњеним владајућем режиму. Разлог толиком публицитету је жеља да се “старија браћа” задрже у домовима, тако што би им се наново,пластичније него икада, објаснило да су Петог октобра били изманипулисани.Грађанину који већ годинама проклиње властодршце којима је својим револуционарним заносом својевремено помогао да преузму државу, оваква сведочења само ће још више умањити неки нови револуционарни занос. Док слушају како су пре десет година несвесно одиграли улогу “пијуна” које су по свом нахођењу усмеравали “краљеви” (Монтгомери, Ђинђић, Легија), “старија браћа” неминовно губе било какву жељу да поново стану на “шаховску таблу”, односно да изађу на улицу.
Режим Бориса Тадића се већ недељама сурово обрачунава са свима који су 10. октобра показали спремност да му се жестоко супротстављају. Толика суровост – незванично, помиње се да је број ухапшених увелико премашио хиљаду, као и да третман према њима сасвим одговара “језивом одговору државе” који је Слободан Хомен обнародовао – указује на то да је режим, у ствари, једва изашао на крај са “млађом браћом”. Последње што властодршци желе, јесте да се ускоро на улицама суоче и са “старијом браћом”, која сада немају никакву финансијску и логистичку подршку из Вашингтона, па би утолико могла да буду мање предвидива и мање склона контролисању.
Зато се у напрасно популаризованим сведочењима Вилијема Монтгомерија, који можда и нема намеру да икако помаже садашњем београдском режиму већ само жели да опише догађања која су обележила његову дипломатску каријеру, прећуткује најважније: вашингтонски долари нису пре десет година измислили незадовољство народа! Они су помогли да се то незадовољство усмери, али је оно постојало и без њих и морало је негде да избије.
Незадовољство постоји и сада. Настави ли београдски режим да се односи према њему овако како се односи, незадовољство ће наставити да расте.Могуће и до размера које ће премашити оно незадовољство од пре десет година. И зато му, можда, овог пута неће бити потребни долари, Будимпешта и страни амбасадори, како би своју силину усмерило ка однарођеним властодршцима.
