Коришћење унутрашњег сукоба у човеку као нерашчишћене дилеме припадности или опредељености, одавно је метод за преумљивање који пропагатори католичке вере користе у „борби за душу“, притом нимало не марећи за грешно тело, које ће ипак починити зло дело.
Појава патолошког доказивања своје оданости изазвана „кривицом рођења“, нарочито је изражена у верски мешовитим срединама, те су тако најистакнутији хрватски злочинци из времена NDH, управо били из ове циљане групе!
Почевши још од „оца домовине“ Анте Старчевића, чија је мајка Милица била православна, што ни хрватски историчари не могу негирати, део најистакнутијих „правих Хрвата“ потекао је или од православних или од жидовских корена (Јозуа Франк!), и скоро обавезно је васпитаван од врлих сјемеништараца језуита (јер је то ред „војника који се боре за вјеру Исусову огњем и мачем“), доказујући се најпре на хришћанима православним као наводним „шизматицима“, иако се добро зна ко се и зашто попишманио и изазвао сукоб, предалеке 1054.године!
У време продора отоманских освајача у српске земље, још није било јасне националне поделе између православних и католика, нарочито у срединама које су имале стечене привилегије као рудари и занатлије који племените метале обрађују, а порез држави уредно плаћају.
Турци, како су себе сами називали, беху освајачи који су најпре волели злато и сребро па тек потом дин, како називају веру. Иако су радо преводили рају на исламску веру, за велике паре благонаклоно су продавали дозволу да се свако своме Богу моли, те тако у трговачким градовима који воде до Јадрана никоше, једне уз друге, богомоље католичке, хебрејске и џамије, а православне су већ биле ту као етничке, како то данас говоре сорошевске тете, секе и баке, када желе да натуре своју „истину“ о доведенима, из времена отоманске окупације српских земаља.
Јесте да су почесто пљачкане, паљене и разаране, када би потурчењаци као домаћа фукара доказивали своју оданост Стамболу и султану, али ипак нису све претворене у џамије!
Међутим, долазак европских усрећитеља после Берлинског конгреса 1878.године собом доноси из основа промену у системском приступу вишевековном суживоту, јер пристигли католички свештеници одмах прионуше на посао, да неписменом „пуку“ (читај, народу) растумаче да не могу бити и Срби и католици, јер то Ватикан и Беч не желе, већ морају да се докажу и покажу!
Добар део ових душобрижника били су потомци некадашњих „Bahovih husara“, како су називали младе чиновнике који су намерно слати у српске крајеве Војне Крајине за време управе министра Aleksandera Bacha, намерног да заувек реши те упорне крајишнике.
Женећи домаће католкиње, остајали су „husari“ трајно у тим срединама, васпитавајући своје потомке да служе цару и католичкој вери, те се временом створи посебан слој оданих које је Ватикан користио јер су говорили српски језик као језик средине, а знали немачки или мађарски као потомци „husarа“, који су говорити научили у мешовитој породици!
Нагла колонизација католика које досељава бечки двор (по статистикама преко 200000), мења не само етнички састав, већ из темеља мења традиционалне међуодносе у тој учмалој отоманској провинцији, где су ратоборни ипак (узалуд) покушали да се оружјем одупру тој новој окупацији, те скончали на конопцу државног џелата, или дуго трунули по мемљивим тамницама далеке Чешке и Моравске, где су намерно отерани.
Херцеговина је нарочито постала земља за „духовну изобразбу“ (читај, католичко преумљење) јер је ту још тињала свест да су Срби, иако се крсте са пет прстију, али знају за крсно име, и уз гусле казују српску славу и јунаке. Зато ће најпре у Загребу да штампају сакупљене српске народне песме из Херцеговине као „хрватску баштину“, и то одлуком ЈЈ Štrosmajera, кога и данас упорно лакирају југо-лаком, а он био и остао католички свештеник, намеран да преуми цело Српство под ватиканску капу, уз благослов и бечког двора. Тако поче процес промене свести, док уз гусле казују „хрватске јуначке пјесме“ из Херцеговине, али никако да помену да су им донедавно на гробљима „ришћанска слова“ на крстовима била, иако је црква католичка!
Стварање политичких странака и први католички концил у Загребу 1900. године, додатно ће убрзати и ојачати тај процес, стварајући теренску мрежу клерофранковачких огранака, намерних да физички затру све Србе, што је бечка политика свестрано подржавала, а током Великог рата и потстицала,те су заправо испољени сви елементи планског геноцида, само тада није провођен над свим Србима, као током трајања фашистичке NDH!
Стварањем заједничке државе Југославије, наследиће талијанска политика бечке намере, и отворено помагати усташке терористе који у Италији имају сигурну кућу, а херцеговачки пверцери дувана постају им највернији сарадници, јер мрзе државну управу, иако их жандари и финанси (добрим делом Хрвати) само прогоне као оне који краду од државе, а не што су „угњетени Хрвати“ који немају своје државе, како их уче у католичким црквама!
Зато је појавни облик геноцида над Србима у Херцеговини, као ретко где имао тако стравичан учинак, да су и добри католици Талијани згрожени писали и извештавали, па и фото документовали за краља и за Мусолинија, али и за самог светог оца у Риму, и то као савезници те новостворене NDH!
Комунисти су све те злочине гурнули под тепих „братства-јединства“, строго прогонећи оне који би само и поменули геноцид над Србима, истовремено чинећи све да икако потисну доминацију RKC у хрватским масама, које и надаље попа католичког обавезно послушају у свим друштвено важним питањима за суживот три вере, како су то описивали у туристичким водичима, притом обавезно истичући стари камени мост у Мостару, као препознатљиви украс на Неретви, са ког су одважни и вешти за летњих врућина вратоломије изводили!
Али, када се поново зарати у Херцеговини, а Хрвати одлучише да дефинитивно рашчисте „страно смеће са своје земље“, исплива из мрачне дубине душе потомака оних преумљеника, намера за поновним доказивањем, да се најзад стекне толико жељено признање!
Ваљда само за то, порушише безумно стари камени мост као „туђу грађевину“, те тако освану кљаста Неретва, да би та слика говорила више од било које стручне анализе разних стручњака за рат и ратна разарања, која они углавном и нису доживели, а још мање позадину разумевали.
Прича о мосту је потом прешућивана, свесно и намерно, чувари светске културне баштине спавали су дубоким сном, можда и на ватиканској банковној инфузији, да би најсрамнија епизода била изречена на недавном суђењу у Хаагу, када је одједном један тесни, камени мост, проглашен за „легитимни војни циљ“, а уписан је у UNESCO-vu светску културну баштину!
Сада је тако јасно видљиво, ко је инструисао и оне злочинце што су разарали Мосул и друге старе градове, да затру „трагове туђе на својој земљи“, као што је јасно да такозвани вајни „војни експерти“ хаашког трибунала немају ни морала, ни части, али ни елементарног војног знања, јер таква ћуприја ником не смета, а још мање користи, у савременим ратовима!
Мост је додуше обновљен, камен по камен пажљиво, наткриљује поново Неретву у Мостару, који и даље носи видљиве ожиљке грађанског рата, који се никад неће зацелити!
Подељен је на хрватску и муслиманску обалу, малобројни претекавши Срби, своје немају, иако су и дан данас катастарски власници више од половине градског земљиишта, што је наслеђе још од отоманских времена, а отимала им га и Двојна монархија, и НДХ, и браварова управа!
У ЕU се упорно на сва уста куну у приватно власништво, али то за Србе не важи, нарочито не у бившим југословенским републикама где је стигла NАТО „демократија“, са препознатљивим ватиканским печатом!
Нажалост, она давно настала унутрашња дилема у становницима-преумљеницима, иако дубоко потиснута, само чека неко ново време да опет нахрупи, упркос видљиве продаје магле разних ЕU„усрећитеља“, као тета Федерика и толики слични!
Онај давно утиснути ватикански печат, никако већ једном да избледи на херцеговачком камену, а време неумитно тече …. !
