Чаршијски шампион и вјерски лидер кога подржавају и над чијом судбином „плачу“ дојучерашњи комунисти и радикални исламисти у хору са кадровима Странке демократске акције и дјеловима Исламске заједнице БиХ, хфз. Мухамед Фадил Порча, у главни град Аустрије стигао је почетком ратне 1993. а кофере је почео паковати још 2015. године након специјалне полицијске операције ”Палмира“. Ових дана, аустријска влада је на листи непожељних селефија ставила и њега и закључила: паковање је завршено – Порча иде кући.
Хфз. Порча рођен је 1966. године у сарајевском насељу Бјелаве. Кур’ан је научио напамет док је још био дијете. Похађао је Гази Хусрев-бегову медресу, студирао у Медини и у Јордану. Написао је неколико књига из области: тевхида, тефсира, фикха итд.
Службена wеб страница његовог џемата „Тевхид“, дуго времена је била http://tewhid.ucoz.com/ а омиљене веб странице су му (по личној изјави):
http://www.putvjernika.com/ http://www.stazomislama.com/ http://www.essunne.com/ http://www.el-bejjine.com/ http://www.spasenaskupina.com/ www.facebook.com/SalafiMedia.Balkan
Сједиште Месџида ”Tewhid” је Murlingen gasse 61, 1120 Wien, Konto: Bank BAWAG, Konto Number: 04710660137, Bank Code: 14000, BIC: BAWAATWW, IBAN: AT331400004710660137.
Од 1993.г. Порча је био стално ангажовани вјероучитељ, од стране Високог саудијског комитета у Бечу радећи као као предавач на пољу фикха (исламског права – шеријата).
Пажњу безбједносних агенција на западу, Мухамед Порча је привукао након неуспјешног терористичког напада на америчку амбасаду у Бечу.
Аустријска полиција под притиском из Сједињених Америчких Држава, управо онако како је занемарила прање новца и финансирање тероризма које је од 1991. до 1995. вршено преко агенције TWRA, исто тако је одустала и од истраге о томе ко стоји иза терористичког покушаја наводно душевно болесног Бошњака Асима Чејвановића, који је ухапшен у тренутку када је са руксаком пуним експлозива покушао ући у амбасаду САД у Бечу. Догађај је потресао цијелу Аустрију али кратко – само тренутно.
Асим Чејвановић, 43-годишњи Бошњак, у понедјељак, 1. октобра 2007. упутио се у улицу Pflugasse број 9, у амбасаду САД у Бечу, носећи два килограма експлозива у руксаку. Шпекулације о разлозима за такав Чејвановићев потез ни данас не престају у аустријској метрополи. Формално, чињеница да је ријеч о пропалом покушају тероризма и да није било жртава ни штете створило је услове, у самој Аустрији, да се читава прича минимизира, да се Чејвановић прогласи психички нестабилним и да се настави конформистичко понашање безбједносних служби и агенција у самом Бечу.
Сам Чејвановић (рођен 1965. године у близини Брчког), у поподневним сатима, поред јаког обезбјеђења, успио је проћи све заштитаре амбасаде, ушао на главни улаз, и покушао проћи кроз капију за детекцију метала која је алармирала опасност. Чејвановић је у истом тренутку почео да бјежи ка излазу, што је створило метеж унутар али и испред једне од најчуванијих зграда у центру Беча. У непосредној близини амбасаде, у оближњој улици, он је одбацио руксак, али је убрзо савладан и ухапшен. Улицу гдје је смјештена америчка амбасада одмах су опколили ватрогасци и полицајци са посебно обученим псима, те припадници специјалне антитерористичке јединице.
Возила америчке амбасаде тог дана нису покретана уобичајено – кључем, већ су на посебним носачима транспортована на сигурно мјесто гдје су мотори додатно прегледани. Откривен је убрзо и садржај баченог руксака, у њему су се налазиле експлозивне направе сличне ручним гранатама, доста материјала за израду експлозивних направа “типичних за простор бивше Југославије”, ексери који су могли да послуже као гелери високо разарајућег ефекта, те књига „Намаз у исламу“, чији је издавач месџид „Тевхид“ у Бечу, на чијем је челу неформални лидер вехабијског покрета у Аустрији и на Балкану, хфз. Мухамед Порча.
Полицијска гласноговорница у Бечу Микхаела Раз казала је да “Чејвановић не говори добро њемачки језик, да су његове изјаве биле веома конфузне и неповезане, те да је дјеловао психички врло нестабилно”. У неповезаном разговору са полицијом, Чејвановић је казао да му је познаник, 34-годишњи Мехмед Џуџић из околине Тузле, који такођер живи у Тулну код Беча, дао руксак и рекао да га однесе у америчку амбасаду. Аустријска полиција је привела и саслушала Џуџића, који у Аустрији живи са супругом и троје дјеце од 1995. године. Џуџићеви и Чејвановићеви искази дати полицији су у потпуности били различити, а њихова повезаност у покушају напада на америчку амбасаду никада није прецизно утврђена. Џуџић је убрзо пуштен из затвора због недостатака доказа, док је Чејвановић задржан у затворској болници. Према информацијама, обавјештајне службе у Аустрији неко вријеме помно су пратиле све потезе радикалних исламиста поријеклом из БиХ које предводи хафиз Мухамед Порча, покушавајући да пронађу везу између њих и покушаја извршења терористичког чина.
Америчка амбасадорица у Бечу Сузан Мекко, у вријеме покушаја терористичког напада на амбасаду, организовала је ифтар за Бошњаке у Бечу и активно учествовала у организовању конференције посвећене муслиманкама из цијелог свијета под називом “Живјети заједно, али како”. На конференцији одржаној након терористичког напада, амбасадорица је позвала на дијалог, разумијевање, суживот и поштовање различитости. Амбасадорица Мекко је тада рекла да Чејвановићев покушај упада у њену резиденцију није схватила као атак муслимана из Босне и Херцеговине на САД.
Амбасадорица Мекко је додала и то да исламофобији нема мјеста нигдје у свијету: “Лично имам много пријатеља муслимана. Ишла сам у школу с муслиманима, моја дјеца иду у школу с муслиманима, идем на одмор са њима и, једноставно, муслимани су увијек у мојој околини”, истакла је амбасадорица Мекко.
Овакав однос према терористичком нападу на америчку амбасаду у Бечу јасно је створио услове да мета изабрана у Бечу (америчка амбасада) буде мета у Сарајеву тачно четири године касније, такођер у октобру, само не почетком него крајем тог мјесеца. Власти БиХ искористиле су однос власти и служби безбједности Аустрије и САД као сигнал да не постоји потреба суочавања са вехабијама и терористичком прјетњом.
Све се мјења у тренутка кад је прије осам година хфз. Порча огранцима АИО – Активне исламске омладине у Европи, послао депешу, да је “стање међу браћом најгоре у Босни, због чега се имам селефијског џемата у Линцу Кудузовић Сафет упућује у Сарајево”. Услиједиле су паничне реакције у Бечу и Сарајеву.
Истовремено, Порча је огромна новчана средства добио за стварање кровне организације селефија у Европи под називом “Унија џемата селефијске Даве” која би временом преузела муслиманске вјернике од ИЗБиХ.
Иако се сумња да новац са Блиског истока долази у Беч преко Амстердама, власти у Аустрији никада нису дозволиле контролу банковних рачуна вехабијских џемата, због чега је Стејт департмент од 2001. упутио више интерних дипломатских нота аустријској влади, али је новац вехабија у Аустрији остао заштићен и под контролом хафиза Порче.
На маргини борбе против вехабија десила су се и нека хапшења Порчиних људи у Новом Пазару: Мирсада Прентића (30), Фуада Хоџића (33) и браће Вахида (23) и Сенада Вејсиловића (24) и упад полиције Србије у вехабијски камп за терористичку обуку у мјесту Жабрен на планини Нинаји код Сјенице у Санџаку, додатно инициран захтјевом тадашњег реиса Церића санџачком муфтији Зукорлићу да се обрачуна са вехабијама.
Свакако треба јасно идентификовати и људе на које рачуна и са којима сарађује Порча.
Према ауторима књиге „Вехабизам/Селефизам – идеолошка позадина“, Мешановић Аднана и Мердан Јасмина, кључни људи овог покрета у БиХ, на које Порча рачуна су:
Насуф-Абдусамед Бушатлић, један од оснивача Активне исламске омладине и директор гласила САФФ који је основала ова забрањена организација. Истовремено, средином маја мјесеца 2012. године појавио се у Македонији као „вјерски инструктор“ албанских вехабија и подршка у „њиховој борби“. Бивши је борац Армије РБиХ и један од ријетких имама који је у рату дао предност рову над послом имама. Завршио је Гази Хусрев-бегову медресу. Рођак му је дугогодишњи декан Факултета Исламских наука, Исмет еф. Бушатлић. Брат му је Бајро еф. Бушатлић, некад главни имам Горњег Вакуфа док није дошао у сукоб са Исламском заједницом.
Абдулмелик Башић, најбољи ваиз на просторима бивше Југославије, није више у БиХ – Порча га је повукао у Аустрију и активно дјелује. Бивши је припадник одреда Ел Муџахид. Завршио је Гази Хусрев-бегову медресу и читав је рат, са своја два брата, провео у рову. За њега тврде да је током рата Алију Изетбеговића називао невјерником, Хариса Силајџића тагутом на калуп арапских тагута (владара диктатора и лажних божанстава), а уредника ”Препорода” Азиза Кадрибеговића Божијим непријатељем. Касније је кориговао своје ставове и због тога изгубио подршку вехабија у БиХ.
За Сафета Кудузовића се зна да су га рат и студирање у Јордану учинили изразито радикалним, чак и у вехабијским круговима. Основне теме његових текстова су забране у исламу а посебна тема су му фетве везане за музику, браду, духан… Неке важније „вјерске радове“ посветио је теми: је ли бидат (забрањена новотарија у вјери) пеглање одјеће; други рад говори о томе да ли је дозвољено јести кашиком; трећи третира проблем кратких ногавица. У изворима блиским вехабијском покрету пише да му је нуђено мјесто асистента на Исламском теолошком факултету у Зеници. Уз Енеса Љеваковића сматра се једним од важнијих истраживача исламског права.
Самир Авдић, заједно са Бушатлићем и Имамовићем, припада врло уском кругу врховних ауторитета међу вехабијама у БиХ.
Семир Имамовић је, наводно, био најбољи у средњој математичкој школи, читав рат провео у рову, послије рата био међу најбољима на факултету, за магистарски добио награду од локалног саудијског емира као један од најбољих студената – због осорне природе није био нарочито популаран међу новим члановима покрета.
Сабахудин Албани, подржавао Бин Ладена, издаје фетве и, у односу на њега, остали активисти вехабијског покрета чине се флексибилним и либералним. Завршио Гази Хусрев-бегову медресу а у јеку рата, када су други напуштали БиХ, он је замрзнуо школовање у Саудијској Арабији и прикључио се јединицама Армије РБиХ на влашићком ратишту.
Сенаид Заимовић – сматрају га „нешто либералнијим и лукавијим“. Ипак, телевизија „Алфа“ новчано је кажњена због емитовања Заимовићевог предавања. Исто тако, крајем 2011. године, у њемачком граду Ерфурт, забрањен је семинар групе „Позив у Рај“, на коме су предавања требали држати Сенаид Заимовић и Сафет Кудузовић а њемачка Агенција за заштиту уставног поретка је њихове активности окарактерисала као противуставне. Директор је Вакуфске дирекције, аутор неколико књига, радио у височкој медреси, довео инвеститоре, побринуо се да медреса уђе у буџет Зе-До кантона.
Халид Тулић, који живи у Јордану, јавности у БиХ је познат по књизи „Велики шејтан“, која је „пуна мржње према шиитима“.
Сафет Дургути, један од омиљених професора у травничкој „Елче“ медреси, замјеник директора, написао је дјело о акиди селефијског правца. Свршеник медресе. Дуго времена, пуних осам година, био на консолидованој листи Савјета безбједности УН-а као особа која подржава и учествује у тероризму, што га није омело да предаје на медресама и да активно учествује у вјерском и јавном животу у Босни и Херцеговини.
Иако је Порча створио најорганизованију групу, он није био једини предмет истраге нити главобоље аустријске владе: најрадикалнији сљедбеник „Ибрахимовог уметта“ и аутор неколико књига, поријеклом из Тутина, Неџад Балкан је „можда“ рођен у Бечу а „можда“ у Турској. Породица Неџада Балкана се презивала Кучевић али је презиме Балкан усвојила пресељењем у Турску. Из Турске, отац и два амиџе (стрица) долазе у Беч, тако да службе у Аустрији и нису сигурне гдје се родио радикални балкански имам, бивши првак Њемачке у кик боксу, познат као „Ебу Мухамед“. То наравно озбиљно доводи у питање методологију изгона из земље али не утиче на забрану проповједања ислама у Аустрији нити спремност владе да заувијек затвори његов месџид „Сахаб“.
Било како било, џемаат (заједница) муслимана окупљена око месџида „Сахаб“ је по Ебу Мухмамеду, “… џемаат заснован на јасним темељима Кур’ана и суннета, без натруха новотарије, или позивања новотарији па био он у власништву ИЗ-а БиХ-а или неког другог то није важно. Међутим, јасно је сваком ко имало познаје суннет Посланика а.с, да ИЗ БиХ-а нема тај епитет џемаата Кур’ана и суннета јер они и сами у свом штатуту кажу да се поред Кур’ана, суннета, ханефи мезхеба обраћају и на традицију Бошњака не обраћајући пажњу да ли је та традиција исправна или не. Сама ИЗ БиХ-а често у писању својих имама или професора наглашава да је исламска традиција Бошњака једина исправна на овим просторима и да је свако друго практицирање ислама неприхваћено и унапријед осуђено на пропаст. Исламска традиција Бошњака је, наравно, пуна бид’ата и неисправних ствари од којих су највеће: Ајватовица, Довишта, подршка суфијама и новотарима, наплаћивање учења Кур’ана, наплаћивање било којег вјерског посла, давање предности традицији над суннетом, подучавање људи дјелу вјере и нецитирање ајета и хадиса који се супростављају њиховом штатуту итд…“
Аустријске власти су Ебу Мухамеда означиле као екстремног имама који је често виђан са хфз. Мухамед Фадил Порчом, имамом самосталног џемата у Бечу, кога је полиција окарактерисала као главног протагонисту вехабизма у БиХ. Ова два радикална имама познати су по сукобу са умјереним муслиманима па чак и са исламистима у БиХ те полемикама са поглаваром Исламске заједнице у БиХ Мустафом Церићем, посебно кад је Балкан у једном интервјуу аустријским медијима прије неколико година позвао муслимане на стављање Курана изнад законодавства.
Врло често комплементарно дјеловање Порче и Балкана довело је до изградње такве екстремистичке мреже у којој је понекад било тешко разликовати ко коме припада и гдје завршава Порча а почиње Балкан. Захваљујући том савезу аустријска јавност увучена је у приче радикалних хоџа и њихову расправу о исправности учења у исламу. У сјени те дебате остала је чињеница да су Порча и Балкан створили заједно идеолошку платформу развоја радикалне идеје која своје политичке циљеве остварује и терористичким акцијама.
Иако су стварни проблем двије радикалне исламске заједнице Бошњака које предводе хфз. Порча и Ебу Мухамед, ипак је евидентно да све четири исламске заједнице Бошњака имају снажне персоналне везе и односе те да је Исламска заједница Аустрије најважнији амортизер притиска аустријских служби безбједности на ове заједнице.
Чињеница је да је хфз. Порча још током рата, тражио од р.а. Јусуфа Барчића да његовој групи сљедбеника помогне око одласка на школовање у Саудију и Јордан. Наиме, Барчић је о тумачењу Кур’ана учио код Мухамеда Насирудина бин Нух Ал Албаниа, највећег вехабијског ауторитета поријеклом из Албаније. Рахметли Албани је био сахаџија у Дамаску са завршеним мектебом, али су га у избору за професора подржали вехабијски ауторитети у Саудијској Арабији. Од 1996. до 1999. хфз. Порча је испратио Неџада Балкана и браћу Абдулаха и Сафета Кудузовића на школовање у Јордан. Ту су се сретали са Сулејманом Бугаријем и умјереним вехабијским вођом Сенадом Заимовићем. Како је Албани умро у октобру 1999, професори су им били Албанијеви вехабијски ученици који су професори на универзитетима у Медини и Аману.
У априлу 2009. у БиХ је допутовала делегација из Беча, на челу са Ал Рудинyјем Абделом Басетом, шведским држављанином ирачког поријекла, и Имамовићу од „браће“ из Аустрије пренијела похвале за досадашњи ангажман и нови задатак – да у Горњој Дубници изгради нову Горњу Маочу, за што су осигурана и финанцијска средства. Мјесец дана касније у Горњу Маочу су истим послом из Њемачке допутовали Сеид Емрани звани Ебу Дујан и Саyфудин Чифтчи звани Ебу Енес, који су, такођер, донијели новац за куповину напуштених девастираних кућа и земљишта у Горњој Дубници. Након тога Сеид Емрани је, заједно с Ел Емрахом Јакаријем, све чешће боравиио у Дубници.
Сеид Емрани и Саyфудин Цифтићи су, лидери контроверзне исламске организације симболиĉног назива „Позив у рај“ ĉије се сједиште налази у Њемаĉкој, а испоставе широм Еуропе. Поред Емранија и Чифтчија, у руководству те организације налазе се двојица Нијемаца: Pierre Vogel и Klaus Hutll, наводни конвертити у ислам, Аустријанац Herbert Peisther и Грк Ефстатиос Тсионис (који су, такођер, прешли на ислам) и успоставили блиске везе с више радикалних исламских удружења у Еуропи, између осталих и вехабијском централом у Бечу, али и на Блиском истоку, Јемену и у Сомалији.
Када је Нусрет Имамовић отишао у Сирију и постао војни заповјеник – емир али и шеријатски судија у Идлибу, указала се потреба за избором његовог насљедника. Међу озбиљнијим претендентима на Имамовићево мјесто и данас су Хајрудин Рибић, један од оснивача вехабијске заједнице у Горњој Маочи, Јасмин Мустајбашић, који једини у селу има факултетску диплому (завршио студије криминалистике) и Џемсад Мехмедовић, који се често и жестоко сукобљавао с Билалом Боснићем у месџиду Чанде код Брчког.
Извори блиски вехабијама у Горњој Маочи тврде да су због свађе „међу браћом“ око избора новог лидера у БиХ из Њемачке морали доћи Сеид Емранy и Саyфудин Чифтчи, како би посредовали у помирењу ради „виших интереса“. У избор „првог вехабије у БиХ“ умјешале су се и безбједносне агенције у БиХ те тужиоци тужилаштва БиХ тако што су најутицајнијег лидера, Билала Боснића, у сумњивом процесу ухапсили за организовање терористичке групе (која никада није откривена), оптужили за тероризам без оружија али са четири жене и деветнаесторо дјеце, те изнудили врло високу затворску казну за њега.
Мирсад Ајдарпашић са женом и двоје деце живио је у Луксембургу од социјалне помоћи, купио девастирану кућу за 10.000 еура у Ошвама. Међу ‘браћом’ из Луксембурга су и ‘донатори’ поред Ајдарпашића: Фатос Хаџиу и његов брат Фуат Хаџиу, из Косовске Митровице, њихов суграђанин Куштрим Реџај, Аднан Рашити, пореклом из Приштине, Елвис Адровић, звани Дадо, пореклом из Берана и Аднан Бинакај.
У самом врху селефијске заједнице у БиХ је и Адем Демировић, рођен у селу Рибарница код Тутина. Несметано је живио и радио у Бечу све до тренутка када је Савезна управа за заштиту уставног поретка Аустрије, крајем новембра 2014. године, покренула велику операцију ”Палмира“ у којој је 17 радикалних вехабија са подручја БиХ ухапшено а на вишегодишње казне затвора осуђени Мирсад Омеровић зв. Ебу Тејма и сам Демировић. Идриз Биљибани из Призрена у почетку није имао значајне везе са БиХ док није, прије десетак година, почео долазити чешће у БиХ и „држати предавања“.
Ту је и Хусеин Адеми звани „Ебу Идриз“, Ром из Скопља чије везе са БиХ су исте као и везе Биљибанија. Поријеклом из Црне Горе је Асмир Лединић, живи и ради у Француској.
Ту су наравно и браћа Мујкић, који живе и раде у Бечу, и који сарађују са Порчом.
Осим њих, значајне селефије повезане са БиХ које крстаре западом а морају мислити о изгону или забрани уласка у ЕУ су: Сенад Идић и Самир Исмаили из Земуна; затим, из Загреба Алајбеговић Изо те Сејад Плојовић и његова сестра Невреса Плојовић. Из Словеније су: Рок Шогорић, Бојан Вавпетич и Матевж Цветковић. Из Београда: Мехмед Тахири, Самир Ахметовић, Сенад Идић и Самир Исмаили. Из Новог Пазара су: Елдин Личина, Фатмир Муратовић, Един Гилић, Един Мурић и Исмаил Гицић. Поријеклом са Косова су: Решад Факовић, Фатос Хаџиу и Куштрим Реџај, живе и раде у Луксембургу и дјелују уз Бечку координацију, преко Мирсада Ајдарпашића.
Након храбре и потребне одлуке аустријске владе, списак повратника из Аустрије као и списак протјераних из Европске уније биће једнак списку поражених повратника из Сирије.
