Српски, односно хрватски оријентисана муслиманска интелигенција није могла утицати на широке муслиманске слојеве да прихвате српску, односно хрватску националну идентификацију. Њихово негативно становиште у том погледу праћено је тумачењем да ислам у потпуности одбацује национално диференцирање. У контексту овог схватања Хаџијахић цитира босанског исламског теолога Хаџи Мехмеда Ханџића који сматра да ислам, заснивајући заједницу на вјерској бази, није избрисао народности, јер народност као стварност ислам није ни могао нити хтио избрисати (стр.117). На основу чињенице да су босански Муслимани одбили да прихвате српску или хрватску националност Хаџијахић закључује да исламска доктрина не негира народносни принцип. Истовремено, с обзиром на пресудно дјеловање православља и католичанства у формирању српске, односно хрватске нације, он налази да православно српство и католичко хрватство није могло представљати адекватан оквир за национално конституирање Муслимана (стр. 124). У историјској повезаности ових религија и нација Муслимани су осјећали један од важних разлога своје одбојности према српству и хрватству. У том погледу ислам је дјеловао као један од конститутивних елемената националне посебности босанских Муслимана, као што су православље и католичанство чинили базу српске, односно хрватске националности. Међутим, наглашава Хаџијахић, није научно доказано да само садржина ислама одређује босанско муслиманство, јер оно истовремено манифестује народносна стремљења која на идентичан начин изражавају српство и хрватство (стр. 126). Хаџијахићева интерпретација националне посебности Муслимана обилује компарацијама и аналогијама, које су употребљиве у логичком просуђивању, али не могу бити замјена историјској методологији у истраживању друштвених процеса и појава.
Анализом српских и хрватских националних тенденција Хаџијахић је дошао до закључка о националној посебности Муслимана, која се изражава у муслиманској националности.
Овој тези он налази прапочетак у босанској цркви, у којој је у складу са њеним догматским учењем наглашен принцип изолације од иновјераца. Овакво постављање богумилства, које је по Хаџијахићу чинило језгру исламизације у Босни, појачано конфронтацијама и у односу на претензије са Запада и Истока, допушта закључак да “зачеци муслиманске посебности налазе свој темељ још и прије исламизације” (стр.146). Тако је Хаџијахић допунио своју аргументацију о националном идентитету Муслимана у дефиницији одлуке ЦКСКБиХ о “муслиманском народу”. Међутим, потпуност аргументације захтијевала је критички осврт на бошњачку националну идентификацију коју Хаџихајић није прихватао. Према његовом мишљењу бошњаштво, попут југославенства, представља “националну конструкцију” којој су Муслимани били “склони”. (стр. 159) Шта више, он сматра да се “може доказати теза да се етничка индивидуалност Муслимана кроз читаво турско раздобље испољавала у виду бошњаштва”. Свој идентитет босански Муслимани у односу према Турцима изражавали су бошњаштвом, док су се у односу према етнички блиским али иновјерним сматрали Турцима (стр. 164). Престанком турске владавине у Босни превлађује муслиманство, али се још одржава назив Бошњак. У новој констелацији бошњачка идентификација није могла да буде адекватан идентитет муслиманске етничке компоненте уз босанску српску и босанску хрватску компоненту (стр. 167), јер су Муслимани изгубили позиције владајућег народа окончањем турске владавине у Босни. Према Хаџијахићу Муслимани се више нису осјећали Бошњацима у националном смислу. Он стоји на становишту да бошњачка национална идентификација није била ни примјенљива ни прихватљива и наглашава да бошњачке теорије Хусаге Ћишића и Суљаге Салихагића немају реалне шансе јер “вуку коријен из феудалне етапе у којој су Муслимани били политички народ”.
У контексту њиховог новог положаја он тврди да су “и сами Муслимани већ прилично давно напустили своју ранију бошњачку номинацију” (стр. 178). Бошњачко име које су носили преко 400 година босански муслимани су одбацили и, успостављањем аустро-угарске окупационе управе, замијенили га вјерским именом; босанство је еволуирало у муслиманство! Иако је Хаџијахићу познато да је идеја аутономије Босне везана уз бошњачки аутономни покрет под водством Хусеин-капетана Градашчевића, он својој тези о муслиманском етносу и муслиманској нацији тражи почетак у конструкцији, изневјеравањем историјске чињенице, па тврди да је “босанско муслиманство као свој национално-политички идеал поставило аутономију Босне” (стр. 219).
Попут других, и ова конструкција је историјски невјеродостојна, јер није муслиманска, већ је бошњачка национална идеологија програмирала и као бошњачки национални покрет и бошњачка политика залагала се за аутономни положај Босне. Док су бошњаштво и аутономија Босне синоними, муслиманство је као националност дјело СКБиХ. Сам Хаџијахић изражава признање Комунистичкој партији, пишући да јој припада највише заслуга “у рашчишћавању и рјешавању муслиманског националног комплекса”.
У “Закључним разматрањима” (стр. 251-273), која чине синтезу његових погледа о “националном комплексу“ Муслимана БиХ, Хаџијахић тврди: “У односу према Османлијама идентификовали су се као Бошњаци”; “Послије 1878. Муслимани напуштају бошњачку номинацију”; “Научно је исправна теза да су Муслимани посебан етнички субјективитет”; “Уз неоспорно вјерско значење појма муслиман, код нас се искристалисао и појам Муслиман у етничком смислу”; “Формално узевши, етничка детерминација Муслиман је новијег постанка”; “У новој (постосманској) констелацији у Бошњаштву се није могао наћи довољно адекватан изражај посебних интереса и тежњи Муслимана, који су се осјетили угрожени”; “Теоретско формулисање о Муслиманима као посебном етничком субјективитету припада у Заслугу КПЈ, која је заузела курс, према којем Муслимани чине посебан етнички субјективитет” (стр. 273).
“Студијски извјештај” ауторског тима завршава се Додатком од два прилога. “Став ”Бошњака” према националној идентификацији Муслимана” обрадио је Мустафа Имамовић. Лист “Бошњак” излазио је 20 година и у том раздобљу имао “специфичну еволуцију”. Први број изашао је 2. јула 1891. и више је истицао муслиманство него бошњаштво, што се огледа у тврдњи да “Муслимани сачињавају главни дио народа у Босни и Херцеговини”. Међутим, већ у другом броју лист објављује “остајемо Бошњаци као што су нам били и прадједови и ништа друго” (стр. 284). “Бошњак” настоји да у знаку бошњаштва окупи све етничко-вјерске групе у Босни (стр. 286) насупрот чињеници да је искључиво муслимански лист. Ипак, током првих мјесеци излажења схватио је да се под бошњаштвом не могу ујединити све б-х етничке групе, па је сагласно овом сазнању само Муслимане идентификовао са бошњаштвом (стр. 287).
Наставља се…
слика http://bosnjaci.net/prilog.php?pid=56516
