Србијо, наде има док год има и једна душа која се није предала. Докле год постоји и један Србин који се одупире понижењима. Онај Србин који није напустио веру предака, онај који не одустаје од светосавског пута, онај који никад не би издао Отаџбину. Док постоји таква макар и једна душа, дотле је то гарант да Отаџбина живи, да Србија није побеђена. Наравно да увек има и оних који ће сумњати у то. Оних који ће то оспоравати речима: „шта може један праведник“, или „један к`о ни један“. Овакво њихово мишљење је само одраз незнања и недостатка вере, а можда и понајвише одраз кукавичлука. Такве само треба подсетити да је за пламен довољна једна искра, а онда тај пламен више нико не може да угаси.
Таква искрена православна душа која није посустала под притиском западних лажи, превара и претњи, јесте онај мали али значајан пламичак на свећи. Онај пламичак који ће донети светлост целој Србији. То је она пресудна искра која неће дозволити да Отаџбина остане у тмини. Свима нам је знано да пламичком једне свеће можемо упалити хиљаде других и даље не губећи снагу оног првог пламичка од кога је све кренуло. Важно је само пронаћи оне спремне да прихвате тај пламен истине, слободе и вере. Препознаће се они, пуна је Србија таквих. Можда су сада збуњени али не може у њима нестати оно истински српско. Потребна им је само мала искра и буђење Отаџбине нико неће моћи да заустави. Тада ће пламен вере, истине и правде незаустављиво вратити понос Србији.
„Од памтивека вуци кољу јагањце, а никада ниједно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова“
Владика Николај Велимировић
Божје јагањце нико не може да победи. Они једино могу сами себе да победе одричући се Господа, и на тај начин скочивши у понор, у бездан. Да не бисмо постали та залутала јагњад којима нема повратка, потребно је да у себи поново пробудимо ону искру која ће запалити пламен вере, пламен чојства и поноса. Нама који препознамо тај пламичак који гори у души праведника, у души сваког правог Србина, дужност је да га свим силама бранимо да га душмани не угасе. Дужност нам је да га одбранимо док не почне да се шири, док не постане довољно велик да га нико не може угасити.
Када његова величина буде гарантовала непобедивост, одбрана му више неће требати, али ће зло онда морати свим снагама да се брани. Додуше безуспешно, јер зло више неће имати шансу за спас, али то, искрено говорећи, ником неће причинити тугу. Тада ће они који су били изгубљени, којима је због мањка вере живот изгледао безнадежно, схватити истину. Истину да суштина живота није понизност, није материјално, није користољубље, већ борба да живот врати свој смисао. Борба за право на живот достојан човека.
Они који немају вере, сигурно је да не знају како да се са злом изборе. Нажалост, такви немају ни сврхе да се боре. Светосавска душа зна начин, зна како да се избори са злом. Можда неки пут изгледа немогуће, изгледа тешко, али душа пуна вере не мора да брине – успеће. Ако је ипак наш страх толики да то не осећамо, то значи да не верујемо. Онда нема ни разлога да бринемо, спаса нам нема. Прави Србин зна да постоји решење, зна да се са проблемима мора суочити, али зна да су се и његови преци суочавали са тим. Исто тако, Србину је познато да су му ђедови, без обзира на недаће које су их стискале, увек задржавали пламен вере у својој души. И да су баш због тог пламичка вере, ма колики да је био проблем, увек излазили као победници. Улазили су у борбу не плашећи се рана, не плашећи изласка на мејдан било коме. И увек се пуни вере, часно и поносно враћали са тих мејдана.
СРПСКЕ РАНЕ
Плаво небо, висина ти твоји`
И сунашца што нас жићем поји,
И тако ти оне вјечне тајне,
И вечери, и зорице сјајне,
Де ми реци, ко Србу помаже,
Да се досад одржати може?
Је ли им`о Србин каквог брата
Да му вјерно вјерну руку хвата,
У невољи, кад му пропаст пр`јети
Да с њим гине и с њим да се свети,
Да му чује лелек и јауке,
Па слободи да рашири руке?
Небо ћути… ал` кроз српске горе
Из гробова одјеци се хоре:
Нико није Србину помог`о
И ко може и тај је одмог`о!-
Сунце јарко, и ти с нама збори,
Шта Србина тако славним створи?
Сунце прену, а кроз зраке сјајне
Чујем песму, чујем гласе тајне:
„Српске ране Србу су помогле,
Оне само одржат` га могле
А да Србин бојао се рана
Не би им`о ни зоре ни дана…
Српске ране што се светит` знаше,
Српске ране све Србину даше!“
Па чуј брате , чуј, Србине живи,
Нек и отсад сунце ти се диви:
Не плаши се крвавијех рана –
Часног знака са часног мејдана !
Алекса Шантић
Док год је зло око нас, док год нас не пуштају да живимо своје животе, не смемо да спавамо. Западни креатори у свом покушају да живот учине несносним за православну душу не одмарају. Зло никад не спава, не одмара, не узима предах. Њихово чињење мора нас држати будне, не можемо се одмарати док зло игра у нашој кући, морамо се одупрети. Морамо знати шта волимо, и живети да се за то и изборимо. Нико нема права на наш живот, нико нема права да одлучује о нашој судбини. Нико нема права да нам задаје ране и да очекује да ћемо ми то само немо гледати.
Ако смо приметили да неко одлучује о нашем животу, треба под хитно да схватимо да смо то сами дозволили својим нечињењем, својом успаваношћу. Зар да дозволимо да ходамо без циља? Можемо ли живети без среће, без смеха, без смисла? Наравно да не можемо, зато и нећемо. Знамо ми свој пут, могу они да га руше и затрпавају, али нас никад неће зауставити. Док год имамо веру у срцу, пут ћемо изнова правити и на њему опстајати без узмицања. Борба мора бити непрестана, али не заборавимо, победа је у нама. И никад се не заваравајмо да се зло може променити, да се Запад може изменити.
„ Лакше је променити својства плутонијума, него злу људску природу.“
Алберт Анштајн
Сложићемо се са његовом тврдњом, можда треба само дефинисати које су те душе у којима је завладало зло. Треба јасно речи да то зло долази оданде где Сунце залази. Делује као да је тамо, где је зашло Сунце, зашла и људскост. Знају они да се у мраку не види, па мисле и да се њихово зло неће видети. Али, има нешто што не знају, а не знају јер душу немају. Да имају душу знали би да то што се нешто не види не значи да се не осећа, а светосавац све осећа. Можда је то зло тужна судба Запада, али то сигурно није разлог да их ми пратимо на том путу таме. Не смемо себи дозволити да нас заварају када понекад промене свој изглед, када се притаје не би ли нас учинили неопрезним. Највећа опасност није непријатељ кога видимо, већ онај ког не препознајемо.
„Вук длаку мења, али ћуд никада.“
Народна пословица
Погледајмо дубоко у своје душе, и размислимо да ли је живот којим живимо оно што желимо. Нећемо се ваљда поистоветити са онима који сваки дан чекају „боље сутра“, онима који целе године чекају лепше време. Нисмо ми они којима живот пролази мислећи да ће срећа доћи сама од себе. Знамо ми да срећа прати храбре, и долази само онима који је и заслуже. Светосавска душа је увек знала како да срећу заслужи.
Можда је једина грешка то што је, не желећи да се горди, Србин увек мање веровао у себе него што је требао. Као да никад нисмо били свесни своје снаге, све док нам, сатераним уз зид, та снага није постала једини избор. Чини се да смо и данас сатерани уз тај зид од истих оних који су нам то сваки пут и чинили, од Запада. Можда неки од нас то још не примећују, али дошло је време да покажемо своју снагу. Ако неки који не примећују где смо и не виде да више немамо где и даље мисле да не треба своју снагу да користимо, морамо им објаснити да је то требало и много раније да урадимо. Доста је било тога да почињемо да се бранимо онда када смо већ уништени. Време је да се бранимо онда када смо нападнути. Нека знају да ми јесмо Божја јагњад, да смо за све праведне и искрене душе и од јагањаца блажи. Али нека знају и то да су лавови и вукови за нас јагњад када неко нашу Отаџбину угрози, када неко у наш народ дирне.
