Учинак Доналда Трампа по питању политике националне безбедности, који је дубоко разочарао све оне његове присталице које су озбиљно схватиле његово обећање да ће његова спољна политика бити заснована на становишту „Америке на првом месту“, могао би да уђе у историју као најкраткотрајнија револуција икад забележена. Понашајући се као да је или контролисан или застрашен од стране Дубоке државе и мејнстрим медија (МСМ) које је нападао током предизборне кампање, Трамп делује као да се труди да води глобалистичку, ратоборну политику према Русији у Европи и, поготово, у Сирији, као и према Кини у вези Северне Кореје и, наравно, Ирану.
Међутим, последњих дана, у свом класичном стилу, чини се као да је Трамп ублажио свој тон према Северној Кореји, говорећи да би му била „част“ да се сусретне са Ким Џонг Уном. Такође је разговарао са руским председником Владимиром Путином о могућностима обнове сарадње у Сирији. Најважније од свега, Трамп је обновио свој напад на оне исте медије који су, бар привремено, почели да га хвале због његове спољнополитичке ратоборности, поготово у вези непотребног, неоправданог и војно небитног бомбардовања сиријске ваздухопловне базе Шајрат, као одговор на скоро сигурно лажирани напад хемијским оружјем у режији џихад терориста, уз подршку америчке Дубоке државе и наших регионалних савезника.
Годишња вечера која се приређује у част дописника из Беле куће је гала догађај, својеврсно оличење интимног, инцестуозног односа између Дубоке државе и МСМ. Чак се и од републиканских председника омражених међу медијима традиционално очекује да, у духу „фер плеја“, присуствују вечери и повлађују сујети медијских нарциса који себе сматрају живим отелотворењима слободе медија коју гарантује Први амандман америчког устава. (Та сујета је део проблема. Јер, слобода штампе је право које припада свим грађанима, а не само самопрокламованим медијским професионалцима. Тврдње да се она односи само на овлашћене новинаре су аналогне тврдњама да би слободу вероисповести из Првог амандмана требало ограничити искључиво на свештенике.)
Но, уместо да се појави на вечери, Трамп је отишао у Херисбург, Пенсилванију, престоницу једне радничке савезне државе из тзв. Појаса рђе (односно центара некад моћне америчке индустрије које је глобализација деиндустријализовала – прим. прев.), где ниједан Републиканац већ деценијама није однео победу, и без чијих гласова он данас не би био председник. Говорећи пред масовним скупом отприлике у исто време када се одржавала и вечера којој није присуствовао, Трамп је са својим присталицама поделио свој презир према МСМ:
„Као што можда знате, у Вашингтону се вечерас одржава још један велики скуп. Јести ли чули за њега? Група холивудских глумаца (звиждуци публике) и вашингтонски медији (још звиждука) управо теше једни друге у једној хотелској свечаној сали у престоници наше државе… Не могу бити радоснији због чињенице да сам тренутно преко 160 километара далеко од вашингтонске мочваре… са много, много већом публиком и много бољим људима… Они су се окупили на вечери посвећеној дописницима из Беле куће – али без председника! Медијске куће попут Си-Ен-Ен-а и „Ем-Ес-Ен-Би-Си-ја су лажне вести, лажне вести…
Ево једног примера – узмите тотално пропадајући Њујорк тајмс. Ускоро ће их бити само на интернету – јер те новине постају све мање и мање. Јесте ли приметили? Почињу да личе на стрип, толико су постале мале.“
У исто време, на вашингтонској вечери, као по договору, председник Удружења дописника из Беле куће говори:
„Ми нисмо лажне вести. Ми нисмо пропадајуће новинске организације. Ми нисмо непријатељи америчког народа.“
Попут оног чувеног Никсоновог „Ја нисам лопов“, неки деманти једноставно не могу да звуче другачије него као потврда оптужбе. Ко би стајао на бини и држао говор пред националним медијским аудиторијумом, у ком демантује да је лажњак, да је пропао, да је непријатељ народа – осим онога који је заправо свестан да су он и његове колеге заправо све то. И не само то – већ и да Американци такође знају да су они управо то, и да их због тога мрзе.
Линије фронта у америчком хладном грађанском рату постају све јасније. Слобода говора и слобода медија се налазе у средишту сукоба – о чему сведоче и „Антифа“ руље које онемогућавају онима с којима се не слажу да говоре, уз скоро никакво противљење управо онаквих „новинара“ који су се окупили на вашингтонској вечери.
Како каже стара изрека, једна ласта не чини пролеће. Херисбург би могао да представља почетак ако иза тога буде уследила и акција. Исувише је рано за закључак да је Трампово флертовање са ратоборном политиком његових претходника само представљало финту ради његовог што бољег позиционирања за противнапад који сада можда почиње. Али можда ипак има основа за наду.
