За неверовати је да постоји друштво или држава у којој су светитељи непријатељи. Како разумети систем у коме је свети Јустин Поповић(1) непријатељ Срба? Звучи невероватно, али светосавци су морали бити што више спутавани. Склањани док не успеју и коначно да их истребе. Крај Другог светског рата јесте био крај великих оружаних сукоба у Европи, али не и крај борбе против свега српског, свега светосавског.
Зато је и таква људска громада попут Јустина Поповића морала бити хапшена и трајно протерана са Београдског универзитета од стране комунистичке власти Југославије. Можда су за то криве његове правдољубиве мисли и богоугодне речи. Можда то што је јасно видео и указивао им на то да су, одричући се светосавља, изгубили контакт са Христом.
„Живети у овом свету без Богочовека Христа, није ништа друго него сигурно и постепено умирати, и најзад сав умрети … Али са Христом све се мења у нашем човечанском свету…“
Преподобни Јустин Нови Ћелијски
Ништа теже није нормалном човеку за схватити ни прогон Радослава Грујића(2). Идеологија и политика нових власти пратиле су искључиво жеље старих српских непријатеља. Чињено је све да се Срби дугорочно не опораве, да их временом скроз у друге утопе. Зато се српски православни теолог и историчар Радослав Грујић морао „дисциплиновати“. Научник који је 1927. год. у Призрену пронашао посмртне остатке цара Душана, који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду.
Човек који је у априлу 1942. успео немогуће. Док су усташе завршавале свој започети посао уништавања, паљења и пљачкања свега српског по Фрушкој Гори, Радослав Грујић не седи. Уз помоћ фон Рајсвица, довољно разумног и часног официра немачке војске, успео да спасе мошти српских светаца. То што данас можемо да се поносимо моштима цара Лазара, цара Уроша и деспота Стефана морамо захвалити Грујићевој вери, храбрости и умешности.
Протојереј СПЦ, академик проф. др Радослав Грујић можда највећи грех за нове власти ипак чини тиме што је један од аутора Меморандума Српске Православне Цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој НДХ. Како год, за ова своја „страшна„ дела бива проглашен за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“. Да иронији ту не буде крај, да буде још већа, бива лишен „српске националне части“ 1945. године. Тако великан српске науке, хуманиста и патриота постаје одједном „издајник“.(3)
Наравно, није ту био крај напада на српске великане, свеце, патриоте, професоре, хуманисте… Ново друштвено уређење и нови поредак је донео још много новог, задржавајући само једну стару чињеницу. Чињеничну истину да ће они који се боре против српства и православља увек наћи подршку на западу. Списак неподобних је тако несметано растао сваког дана. Споменимо само још Веселина Чајкановића, нажалост за већину данас мало познатог српског академика, научника, професора. Сетимо се дакле једног од најобразованијих Европљана свог времена.
„Академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил.
Познавао је петнаестак језика. Три пута је биран за декана Филозофског факултета. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Био је један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: „О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима“, „Студије из религије и фолклора“, „Преглед римске књижевности“, затим „Тит Макције Плаут – Одабране комедије“…
Аутор је класичног дела „Мит и религија у Срба“, а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа. Академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора…
У досијеу професора Веселина Чајкановића, односно у пресуди Суда части, види се да је био у првој групи која је отерана с Београдског универзитета. Оптужбе против њега биле су без основа. И то не само с правног, већ и с разложног, политичког становишта.
За његов највећи, неопростиви грех, Суд части је прогласио то што је током рата за веома узак круг људи одржао једно стручно предавање и учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. Циљ тог плана био је да се и у ратним условима, колико је то било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета…
Априла 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. По сведочењу његовог сина Коље Чајкановића, легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до смрти, августа 1946. године.“ (4)
Таква је била судбина после Другог светског рата резервисана за највећи број искрених српских патриота, родољуба, светосаваца. Србија је засигурно и после тога рађала нову интелектуалну елиту. Они су ти који је требало да нас подигну, повуку напред… Немогуће је да их данас нема!? Па шта је онда са њима? Зар су толико изгубили душу? Како другачије разумети да су се или придружили издаји или су у неким мишјим рупама.
Једини који и данас стоји храбро на своме је онај искрени Србин светосавац. Зато он мора бити што пре осуђен. Зато је и потребно над њим што пре извршити егзекуцију. Потребан је западу, глобалистима, домаћим слугама што пре неки нов „суд части“. Место или институција на коме ће моћи поново да спроводе све своје бесчасне замисли.
Сада више изгледа немају проблем са интелектуалцима, решили су га Болоњом. Остао им је проблем још само са оном светосавском душом. Оном суштином српске бити коју ничим не могу надвладати или преварити. Са вером и душом не знају како да се боре јер су то за њих давно изгубљени појмови. Вековима су већ ускраћени за њих, тешко им је то да прихвате иако су се сами правоверја одрекли. Зато је запад морао да смисли нову превару. Нешто као што је Титу препоручио и одобрио Сремски фронт, Информбиро, Голи Оток, „суд части“, покрајине… Новим пајацима су зато предложени закони, нови „цивилизацијски и демократски“ трендови, модерне регулативе…
У складу са тим доносе законе против свог народа, шеткају се и потписују издају у Бриселу. Лажу српски народ, продају српску земљу у бесцење. Покушавају да нас уче како је Мурат велик и паметан и како нисмо способни ни скуте да му љубимо …
О каквим се нељудима ради види се из тога да се ни у једном тренутку не стиде изговореног. Вероватно би по њиховом мишљењу Мурат био први инвеститор турског и арапског света да га Обилић не уби, како је један духовит видео клип навео.
Али шта да се ради кад Милош Обилић на сву срећу није разумео економију као наша садашња „елита“. Да је био тако „паметан“ као садашњи властодршци можда би још тада српске школе уместо Светог Саве понеле име Мурата, Бајазита… Као што данас уз одобрење западних слугана на власти носе име некаквог Khalifa bin Zajed Al Nahyana.
По тим данашњим слуганима немамо више ни Отаџбину, већ је то некаква географска област па самим тим није важан ни позивни број. Зар нам заиста будућност лежи у томе да радимо 24 сата (5)? Не боре ли се сви да се у свету престане са искоришћавањем радника и нехуманог рада који траје 12, 14, 16 сати… Изгледа да је за све потребна правда сем за Србе: они могу да раде и 24 сата. Само у Србији је нормално да се радници терају да носе пелене, да им се не исплаћују плате, смањују пензије, забрањују одмори… Само у нашој домовини се они који нам одузимају слободу, отимају територију, морају дочекати као пријатељи. Тако запад уз помоћ домаћих издајника наставља да чини геноцид над разумом оних преживелих Срба.
Које је то објашњење за доношење закона о забрани негирања геноцида? Оно њихово штуро и тихо изговорено, које нико не разуме? Послушајмо, уместо тога, мишљење неког ко је частан, није купљен, кога нису успели да заведу, оног ко се не плаши. Емил Влајкија рецимо. Човека, интелектуалца, антифашисте, а који није ни Србин, па га не могу оптужити за великосрпство. Он нам јасно саопштава:
“Речено, учињено. Уствари, мазохизам ове врсте иде у пару са више него тајанственим ’Бриселским споразумом’. Али се, ипак, његов смисао све више открива. Давање, без формалног признања, 15% свог територија терористичким сепаратистима и то потписати (формално признање ће након Бориса и Томе одрадити трећа екипа), тај мазохистички чин је први у низу који слиједи.
Други је, увести у власт освједочене исламисте! Трећи је, као што је видљиво, прогласити себе геноцидним народом.
Објаснимо ово посљедње. Пошто предлагачи који стоје иза горе речене допуне кривичног закона мисле да смо сви идиоти, он је ствар закукуљио и замумуљао у оквире ’Међународног кривичног суда’ (МКС) у Хагу (има их у том граду још два: Трибунал за бившу Југославију и Међународни суд правде – МСП). Овај трећи постоји свега неколико година и многе државе нису у њега учлањене.
Али ова посљедња чињеница за „западне хуманисте“ и за њихове локалне марионете није уопће важна.
Поставља се логично питање зашто се предлагач није реферирао на ’Међународни суд правде’ који постоји стотињак година? Да, али онда би ствари биле јасне јер је тај суд пресудио да је у Сребреници почињен геноцид, а Срби би се против тако отвореног става овог „објективног суда“ морали побунити. Узгред речено, „објективност“ тог суда је толико велика, да се прогласио ненадлежним када је НАТО извршио злочиначку агресију против Србије/Југославије 1999. и том приликом разрушио земљу и побио на хиљаде цивила!? То, наравно, за ’Међународни суд правде’ (МСП) нити је био геноцид, нити је он мислио да се у то треба петљати. Одвратно! Међутим, вратимо се главној теми.
Предлагач, дакле, није споменуо МСП јер би сватко онда схватио да се овим приједлогом озакоњује наводни ’сребренички геноцид’ над муслиманима од стране Срба и да су тиме Срби проглашени геноцидним народом.
„Паметни“ предлагач се онда сјетио овог трећег суда у Хагу (МКС) за којег највећи дио људи ни не зна да постоји!.
Да, рећи ће други паметњаковићи, али тај суд не говори о сребреничком геноциду, него о геноциду у Конгу! И ту је цака! Да би афирмирао неке своје ставове, овај трећи суд у фуснотама прихваћа пресуду Међународног суда правде (МСП) о учињеном „сребреничком геноциду“!!! И ту се круг затвара.
Другим ријечима, ако Србијански Парламент прихвати дати приједлог, он ће Српски народ овјековјечити као геноцидан народ!!! Западни медији ће се за то здушно потрудити!“ (6)
Зар би и један прави Србин то могао да предложи? Нема светосавца који би за то могао да гласа.
Сваки рат и сукоб који изазива запад има увек исти циљ. Јасну жељу да се зарад нечијих личних интереса међусобно убијају људи који се ни не познају. Тако се исто и сви заведени или купљени политичари унутар Србије користе за западне идеје и циљеве. У нашем случају то је ново још веће, темељније подривање и уништавање наше Отаџбине. Није више ни важно ко то разуме или колико, важно је шта даље. Најбитније је да они који не желе да се одрекну себе, они који се нису заразили и продали западу што пре усправе. Да се врате свом извору, прецима, да се што пре обрате искрено Господу. Он ће их за веру и храброст опет наградити. Враћањем оног најважнијег: истине, љубави, слободе, правде.
Не смемо дозволити да нас више силују, кољу, бомбардују, пале, убијају… Преживели смо Јадовно, Пребиловце, Сребреницу, Јасеновац, логоре за децу, „Бљесак“, „Олују“, „Милосрдног анђела“… Тражили и терали су Србе да све то опросте и забораве. Када смо покушали да нешто и опростимо само смо добијали нове шамаре. Сада од нас траже и да сами себе осудимо за измишљени геноцид. Злочин над Србима дакле не престаје. Светосавци им то више неће дозволити, доста је било са геноцидом над православљем.
Покушајте све ово што се данас догађа око вас да објасните свом детету. Видећете да то не можете успети. Како онда смете да му оставите такву стварност? Свет неправде, лажи, преваре, издаје који не умете ни да му објасните. Нама наши ђедови нису учинили такву неправду, нису били кукавице. Откуд онда нама право на то? Наши стари су се борили за живот који не мора да се објашњава. Живот који може нормално да се живи. За веру, Отаџбину, слободу борили су се часно и храбро. Сада је наше доба, наше време, на нама је да пронађемо прави пут. Не смемо и нећемо дозволити да својој деци оставимо тешко бреме.
(1) Wikipedia.org – Јустин Поповић
(2) wikipedia.org – Радослав Грујић
(3) Рехабилитован професор Радосав Грујић // http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:482624-Рехабилитован-професор-Радосав-Грујић
(4) http://www.novosti.rs-Necastivi-na-Studenskom-trgu
(6) http://www.pravda.rs/2016/11/20/srpski-mazohisticki-barbarus/
___________________________________________________________________________________
| СИЈЕЧАЊ | Сече се бадњак. |
| ВЕЉАЧА | Вељача – превртача, време је превртљиво. |
| ОЖУЈАК | Долази од старог облика лжњак, данас лажњак. Лажно односно нестално време. |
| ТРАВАЊ | Пролази снежни покривач и трава се полако појављује. |
| СВИБАЊ | Светло јасно видети, дани постају светлији и дужи. |
| ЛИПАЊ | Липе почињу да цветају. |
| СРПАЊ | Почиње кошење а оно се некад вршило српом. |
| КОЛОВОЗ | После косидбе запрежним колима се све одвози (кола – возе). |
| РУЈАН | Све постаје златно-црвено (рујно) и завршено је са сазревањем (рујањем) биљака. |
| ЛИСТОПАД | Долази јесен и лишће полако опада. |
| СТУДЕНИ | Почиње хладан део године и први студени (хладни дани). |
| ПРОСИНАЦ | Месец када сунце понекад просеје између облака. |
