НЕОПХОДНОСТ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ СТАНОВИШТА

192

У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако,  било би да наше политичке “проблеме” треба једном, после петнаест година, гледати једанпут и са српског становишта”

Милош Црњански

 

Ове речи великог српског књижевника написане су 1935. године, а као да су писане за наше време и нашу стварност, после националне катастрофе зване “5. октобар”. На жалост, српска политичка “елита” ни у време Црњанског није имала превише слуха за српско становиште и наш народ је у вртлог Другог светског рата ушао потпуно обезглављен, без државе и савезника, издат од “браће” којој је својом крвљу донео на тацни дуго очекивану слободу. И од те “браће” која су у делиријуму одушевљења дочекала Хитлерове трупе у Загребу, доживео застрашујући покољ какав није познат у новијој историји. Но, по иронији историје која оне народе који не извлаче поуке из своје историје, кажњава њеним понављањем, после таквог покоља, на власт долазе титоисти, много жешћи борци против сваке пројаве српске националне мисли. У титоизму, код Срба нараста до чудовишних размера “дух самопорицања” како би рекао Мило Ломпар.

Ова два аутора нису случајно поменута у контексту приче о српском становишту, јер њихови радови могу бити камен темељац у борби за једно ново српско становише у српској просвети, култури и политици. Тешко да је било бриљантнијег и талентованијег изношења српског становишта од онога које је Милош Црњански износио у “Идејама” тридесетих година прошлог века, у предворје пакленог Другог светског рата. Исто тако, тешко да је било бриљантнијег аналитичара погубног “духа самопорицања” који се породио у титоизму и попут хоботнице и данас гута све оно што национално мисли и размишља, као и заговорника националне интелигенције, од професора Мила Ломпара (који је за књигу “Дух самопорицања” добио престижну награду “Печат времена” за 2013. годину). После Кијукове смрти, српска национална мисао и српска национална интелигенција можда нема тренутно репрезентативнијег представника.

Национална православна мисао јесте магистрала којом мора да се креће истинска српска национална интелигенција, јер су данас све полуге у државној, културној и просветној политици заузели људи који су делимично или потпуно изгубили српски идентитет. Дух југословенства и титоизма из нашег југословенског периода, као заразна болест проширио се на део обездуховљене српске интелигенције, стварајући нови феномен европејштине, који данас у ствари игра улогу марксизма из доба друге Југославије.

Kaда сам у септембру 2012. године на овом порталу написао да “политика српског пузања мора доживети пораз, вектор српске политике мора да се окрене ка Истоку, одакле долази мир души Србиновој. То Вучић треба да зна, свака друга политика Вучића претвара у Вука, најнепопуларније име и старије и новије српске историје” морам да признам да нисам ни сањао да ће трансформација Вучића у Вука бити тако галопирајућа.

Шта је узрок оваквоj транформацији српских националиста у либералне европејце, како је могућ толико изражен “дух самопорицања” у српској просвети, политици и култури? Када прочитате ауторски текст првог потпредседника владе у листу “Данас”[1] (наравно уколико имате добар желудац) разлози такве трансформације постају вам схватљиви. Дух самог текста све објашњава. Оно што се одмах уочи читањем поменутог текста (уколико човек размишља о духовним категоријама), јесте уверење да писац текста има страшан проблем са идентитетом. Из сваког ретка се уочава да писац текста уопште не разуме српску историју, очигледан је потпуно западни модел размишљања, стран српском традиционалном духу и начину размишљања. Текст је препун за већину Срба страних теза, од оне да нам је место “у и око ЕУ” до тога “да Србија може и хоће да буде поуздан партнер свима у региону и Европи”. Дакле, у ауторском тексту А.В. нема ни помена о партнерству са Русијом, само регион и ЕУ, према Русији се у тексту предвиђа “промена става” и Русију “ћемо поштовати и волети али не и идеализовати” каже Вучић. Он критикује Србе због супротстављања планетарном злу, које је и јељциновску Русију освестило, пробудило и тргнуло из сна и каже да су само Срби “преспавали рушење Берлинског зида”, а не види слепило данашње власти која целу нацију гура на брод који само што није потонуо. Застрашујућа конструкција да смо живели лакомислено, уживајући, противећи се свакој идеји која долази из света (интересантно је да је за њега Запад “свет” баш као што је за Дачића ЕУ и НАТО “међународна заједница” – Р.Г.) зачињено тиме да су други радили двоструко више од нас, да смо желели границе по своме (!). Да ли треба наводити да је у програмском тексту истакнуто “да ћемо извршавати своје обавезе” (јасно је какве и према коме – Р.Г.), без икаквог помена обавеза које проистичу из, рецимо Резолуције 1244 СБ УН. Ни помена о санкцијама и бомбардовању, ни помена да Срби нису изазвали никакав рат, да Срби нису желели туђе територије, само оптужба Срба за све и ни једна реч оправдања. Али А.В. не заборавља на крају ове тираде да самозаљубљено каже: “Добро да смо после двадесет година (то јест после његовог доласка на власт – Р.Г.) успели да сагледамо, прихватимо и признамо сопствене грешке, прагматично и реално покушавајући да санирамо последице свега штетног што смо иза себе оставили”. Ова отужна нарцисоидност и “дух самопорицања” најмоћнијег човека у држави је и без даље анализе текста више него довољна да схватимо сву опасност српске стварности. Овај човек није у стању да схвати да српске буне против турског и аустријског ропства нису подизане због стомака, већ због очуване свести најдубљих народних слојева о вредностима хиљадугодишње српске православне традиције и културе, када се на охридску православну словенску просвећеност надоградила величанствена државотворно-црквено-просветитељска мисија нашег духовног родитеља Светог Саве. Карађорђе није дигао устанак против глади, него против служења туђину. Карађорђе није ратовао против Цркве, него је по 3 сата дневно проводио на богослужењима. Није српски сељак кренуо за Карађорђем због “европских вредности” нити трке за материјалним угодностима, већ је то учинио због нелицемерног и у срцу чистог односа Карађорђевог према народу који је повео у борбу за крст часни и слободу златну. И нису се Срби крајем двадесетог века успротивили планетарном злу због своје “лакомислености, уживања и противљења идејама које долазе из света”, него због тога што су осетили да је Запад (у тренутку када је и Русија са Јељцином била на коленима), објавио рат свим државотворним достигнућима српског народа.

По многима програмски текст првог потпредседника владе, одише духом европејштине па је потребно подробније се задржати на овом феномену. Да покушамо да на основу стања у српској култури, просвети и политици (па и цркви, у којој за европејштину постоји други израз – екуменизам) формулишемо шта данас представља европејштина у српском миљеу.

То су интриге које су се некада о Србима плеле из Беча, Загреба, Берлина, Рима, Лондона, потом Брисела и Вашингтона, а данас – и из самог Београда. Европејштина је снобовска анационалност и сепаратизам. Европејштина је духовна саботажа свега државотворног и националног. Европејштина је конфузија и надувеност, примитивно чанколиштво, снобовска “висока култура” која се ничега не стиди. Европејштина је немуштост, бесмисленост, нискост, фама о “ниској култури Срба”. Европејштина је губитак националне свести, свођење човека на стање животиње која не размишља ни о прошлости ни о будућности, која зна само за тренутне пориве дебелог црева. Европејштина је клеветање српских слободарских традиција, рат против моралних вредности, патриотизма и хероизма. Европејштина је тероризам илузионизма у коме је “међународна заједница” и “свет” само ЕУ и НАТО, нико други за европејце не постоји. Европејштина је тражење гаранција за Србе на Космету од НАТО пакта (!!!). Европејштина је служење туђину. Европејштина је фатална и хистерична самообмана грађанског либерализма. Европејштина је промоција нискости, разврата, животињских порива. Европејштина је културни провинцијализам и содомизам. Најбоља слика културе европејштине огледа се у српским ТВ ријалити програмима, где се са тугом мора констатовати да су животињске фарме на знатно већем моралном ступњу од “људских фарми” у којима живе људи европеизираног духа. Слика мизерије, кича, очајања, гадости и нискости – то је истинска слика којом нас обасипају телевизијски “европски сервиси Србије”.

Европска Србија није ништа друго него наставак титоистичке Србије са дубоко антисрпском и антиправославном матрицом, која попут колере прети да покоси пред собом све благочестиво у нашем роду. Због тога је данас питање супротстављања евроинтеграцијама Србије – питање живота и смрти овог народа. Оно што је данас посебно опасно јесте то да кужна атмосфера кукавичлука, цинизма и корупције европејштине може да уништи можда највећу истински српску тековину нашег народа у двадесетом веку – Републику Српску. Зар треба да се стидимо те херојске српске војске Републике Српске која није дозволила још један Јасеновац у двадесетом веку? Једном речју – суштина европејштине је дубоко антисрпска и антиправославна.

Како јој се одупрети на културном плану? Само и једино ако српска интелигенција заиста и буде српска, а не антисрпска. Да се у Србији не снимају скоро искључиво антисрпски филмови, да се не играју антисрпске представе, да се не штампају антисрпске књиге, да се не ратује у свим медијима против цркве, ћирилице, православних вредности… Само и једино са српском национално-православном идејом, само и једино са српским православним становиштем, само националним радом на свим фронтовима. Окосница тог националног рада мора бити непатворена еманација српске хиљадугодишње православне културе коју оличава светосавље. Свети Сава је отац српске православне цркве, српске православне државе и српске православне просвете. Наша снага је у тој величанственој православној традицији, у проливеној крви наших предака, у патњама и муци, наша нада је како каже Његош – закопана на Косову, нашој колевци, у костима и страдањима новомученика косовских и свих новомученика српских, који представљају џиновску реку благочестивих душа српских. Ако се њих не одрекнемо, ни Бог се неће нас одрећи, а ако смо са Богом – ко ће против нас. Оно што је апсолутно недопустиво данас – то је апатија националне православне интелигенције. Уосталом, уколико дијалектика српске националне интелигенције буде ослоњена на светосавље, апатија неће ни бити могућа. Наказу самообмане европејштине српска национална интелигенција може победити само уз помоћ саборности као специфичности православних Словена и уз ослањање и рад са свим сталежима и у свим сталежима – од свештенства, просветних радника, преко медицинских радника, инжињера, сељака… Улога православне интелигенције и свештенства посебно је важна на још једном правцу – борби за повратак црквенословенског језика као богослужбеног језика, којим по речима појединих светих отаца говоре анђели. То је вишеструко важно питање од непроцењивог значаја – то је питање духовно-језичког богослужбеног јединства са нашим прецима и са браћом Русима. А за европејштину нема ништа одвратније од братске руке  – поготово уколико се ради о руској браћи.

Српска национална православна интелигенција мора бити свесна те мистичне снаге светосавља, захваљујући коме је српство упркос вишевековном ропству сачувало све одлике које красе једну нацију. Ту мистичну снагу пред Богом је за нас измолио наш духовни родитељ, њу није могло да уништи ни Синан-пашино спаљивање његових моштију. Та мистична снага је и данас толико јака, да уколико се Срби поврате светосављу као филозофији живота, у стању су одувати и неман европејштине и све друге немани данашњице. До тада, до обраћења Срба “Јединоме своме пријатељу, јединоме своме Спаситељу, Вишњем Богу и Светоме Сави”[2] европејштина ће царевати земаљском Србијом.

Светосавље је кроз читаву српску историју од Светог Саве до данас, било и остало највећи залог будућег препорода и васкрса Србиновог и српска интелигенција неутемељена у светосављу, пре или касније се претвара у антисрпску интелигенцију.


[2] Небеска Литургија – св. владика Николај (Велимировић)

Православни публициста, преводилац и издавач Ранко (Радован) Гојковић рођен је 1. фебруара 1967. године у Херцеговини, у градићу Гацко (данас Република Српска). У "Удружењу научних и стручних преводилаца Србије" стекао звање "Преводилац и тумач за руски језик". Превео је са руског језика 40 књига (завршно са издањима са међународног Сајма књига 2018. године у Београду) и преко хиљаду текстова, углавном православне, историјске или геополитичке тематике. Од мноштва преведених књига вреди издвојити две књиге Татјане Грачове "Света Русија против Хазарије" и "Када власт није од Бога", књигу Олге Четверикове "Завера папизма против хришћанства", зборник радова са научне конференције о Јасеновцу одржане у Петрограду, чувени "Московски зборник" Константина Победоносцева. Приредио је и написао предговор и превео све текстове за књигу о Гогољу "Православни витез Н.В. Гогољ" као и за капитално дело изашло поводом стогодишњице убиства светог Цара Николаја књигу "Свети Цар"... Повремено пише за "Руски Вестник", "Печат", "Нова Зора", "Гусле" и друге књижевне часописе. Стални је сарадник православно-патриотског портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и био је дугогодишњи стални сарадник геополитичко-аналитичког сајта „Фонд Стратешке Културе“ из Москве. Учесник је више међународних конференција, научних скупова, округлих столова у Русији, Србији и Републици Српској. Изабрани публицистички текстови Ранка Гојковића са руских портала „Руска Народна Линија“ из Петрограда и „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, 2013. године изашли су у виду зборника под насловом „Небеска Србија и Света Русија“. Током 2015. године у издању манастир Рукумија изашао је тематски диптих овог аутора, две књиге о руско-српским духовним везама: “Знаменити Срби у руској историји” и “Знаменити Руси у српској историји”. Ожењен је, отац троје деце, живи и ради у Београду.