Ни корак назад! (део први)

406

„Знам људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.“

                                                                                               Свети владика Николај

 

Управо тај порив незајажљиве звери је оно што „краси“ запад. Управо је та крвожедност оно што осећају према православнима, према Србима и Русима. Много пута је већ у прошлости та без разлога разјарена звер кретала и покушавала да раскомада и уништи српски и руски народ. Порив који их је водио чинио је од њих најгоре стрвинаре. Наравно никад им то није доносило срећу, као ни коначну победу коју су закрвављених очију и крвавих зуба толико прижељкивали и сањали. Колико су пута само били убеђени да им је „сан“ на дохват руке и да им сада никако не може измаћи? Мислили су тако и са почетком Другог светског рата али…

Тада пре 75 година, збила се величанствена победа совјетске армије у Стаљинграду. Битка која је засигурно преломила Други светски рат. Битка која је јасно наговестила нацистички слом, иако су тада били на врхунцу своје моћи, а већина европских земаља под њиховом чизмом! Стаљинградска битка се уједно сматра најкрвавијом битком како Другог светског рата тако и људске историје. Трајала је од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године када је капитулирала северна группа непријатељске војске. У току ликвидације ове немачке групације од 10. јануара до 2. фебруара војска Доњецког фронта уништила је 22 дивизије непријатеља, заробивши 91.000 људи, укључујући 2500 официра и 24 генерала. Општи губици су процењени на између 1,5 до 2 милиона људе.

Силе Осовине су током опсаде Стаљинграда (данашњи Волгоград) изгубиле скоро четвртину укупног људства на источном фронту. Од чега нису успели да се опораве до краја рата и њиховог коначног слома. Тако је идеја због које је ангажован огроман део војног капацитета Вермахта на фронту против Црвене армије доживела потпуни крах. Кад је започео са нападом и офанзивом Хитлер је био сигуран да ће му за победу бити довољно шест недеља, да је пораз Црвене армије неминован и само питање тренутка.

Напад немачких трупа и њихових савезника је ишао у три смера и то ка Лељинграду, Москви и југу, тачније Кавкзу. Тај трећи рејон борбе ка Кавказу ће временом бити пребачен на Стаљинград и ту ће се одиграти већи део борби. Напад је предводио понос Немачке, Шеста армија Трећег Рајха управо она под којом је капитулирала цела Европа. Запад и Европа да, али не и Русија. Иако је та Шеста армија била ојачана новим дивизијама Русија је била превелик залогај. Залогај на коме ће се Хитлер и његови европски савезници први пут озбиљно загрцнути а онда и коначно „угушити“.

Хитлерова замисао била је јасно изречена и кроз директиву бр.41 од 5.априла 1942. А гласила је:

Коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије… У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобраћаја“.

Била је то конкретна најава предуслова који су требали да омогуће немачкој војсци заузимање нафтних поља уз Каспијско море. Као и стратешки важне позиције на реци Волги које је заузимао Стаљинград. Правећи овај план Адолф Хитлер није ни сањао да ће га та одлука коштати исхода целог рата. Сигурно још мање је помишљао да већина његових снага више никад неће имати прилику да крочи било где. Историјска битка за Стаљинград вођена је на преко 3.000 километара дугом фронту и на површини већој од  100.000 квадратних километара.(1)

Шеста армија Трећег Рајха подпомогнута италијанским, мађарским и румунским армијама као и са 10.000 усташких војника припадника 369. легионарске пуковније, више никад се није бројчано опоравила. Ојачани дивизијама својих савезника по жељи свог вође покренули су напад на Стаљинград. То је испоставило се био само почетак правог пакла. Пакла који је довео до најкрвавијих борби на Источном фронту. Довољно је рећи да се од 300.000 војника у Немачку вратило једва нешто више од 5.000 преживелих. Жртвовани су за сулуду идеју свог вође и западних монструма. За идеју оних који су одувек били само жедни нове крви невиних, а идеално је ако је то крв православних.

Како са губицима у људству Вермахт ништа боље није прошао ни са губицима у техници. Уништени аутомобили, тенкови, разна борна возила, камиони, топови чинили су у том моменту шестомесечну производњу Трећег Рајха. Иако је Немачка војна индустрија радила на граници својих могућности није успела никад да надомести тај свој губитак.

Потпуни слом није заобишао ни немачке савезнике прошли су подједнако „славно“. Тако су усташке формације или тзв. „Хрватска легија“ која је у почетку била под командом Виктора Павичића а потом Марка Месића, стрица последњег председника Југославије Стјепана Месића, могле такође само да констатују своје нестајање. Они који нису изгинули у нападима на Стаљинград завршили су у заробљеништву. Чинећи све и жудећи другима да створе пакао на крају сами су у њему завршили.(1)

Другачије није могло бити, отимање, убијање, клање, паљење никада није и неће моћи да надвлада веру, љубав, истину, борбу за Отаџбину и слободу. А како се Отаџбина и слобода брани може се видети и из наредбе коју је написао Александар Михајлович Васиљевски начелник Генералштаба совјетске армије, а коју је 27.јула 1942 потписао и издао сам Стаљин. Наредба број 227., позната је и под називом „Ни шагу назад!“ («Ни корак назад!“). Било је јасно да ако попусте „Иза Волге за нас нема земље…“ зато је наредба гласила:

                “Немачки окупатори журе к Стаљинграду, ка Волги, и хоће по сваку цену да освоје Кубањ, Северни Кавказ, његова нафтна и житна богатства. Непријатељ је већ заузео Ворошиловград, Старобељск, Росош, Купјанск, Валујки, Новочеркаск, Ростов на Дону, половину Вороњежа. Делови војски Јужног фронта, идући за паничарима, оставили су Ростов и Новочеркаск без озбиљног супротстављања и без наредби Москве, покривају своје заставе срамотом (види антрфиле “Генерал Ларин се устрелио”).

Становници наше земље, који се према Црвеној армији односе с љубављу и уважавањем, почињу да се разочаравају и губе веру у њу, а многи и проклињу Црвену армију за то што она издаје наш народ под јарам немачких угњетавача, а сама бежи на исток.

 Ни корак назад без наредбе више команде! Командири, комесари и политички радници, који напусте борбене позиције без наредбе, издајници су Отаџбине и с њима треба поступати на одговарајући начин.”

Зато су сви који су били већи од пушке и могли да је носе остали у граду не напуштајући своје положаје и бранећи своју родну груду. Чини се да су остали чак и они који нису могли физички да помогну али су својим остајањем хтели непријатељу јасно да ставе до знања шта га чека. Било је наравно и оних који су попут генерала Јеременка увидевши тежину  ситуације и борби које предстоје покушавали да убеде Стаљина да је сврсисходније минирање и измештање стаљинградских завода на исток. Од Стаљина је на то стигао кратак и јасан одговор: „Нећу да разматрам то питање!“.

Показало се да је управо та одлучност да до последњег бране своју Отаџбину без обзира на жртве и силу која их напада била иницијална каписла да се у Руском народу врати она општенародна и традиционална вера и солидарност. Враћајући се свом православном духу и Стаљинград су у песмама све више и чешће спомињали по његовом историјском имену Царицин. Нису више осећали потребу да се скривају док се крсте, а у листу „Правда“ реч Бог се поново писала великим словом.

Стаљинград који више није био град већ згариште био је и место рађања нове-старе душе Руског народа. Поновно оживљавање оног правог руског и православног духа натерало је Хитлерову камарилу да почне озбиљно да храмље. Толико да никад више неће успети чврсто да стане на ноге. Гробље на коме су без покопа лежале стотине хиљаде војника постаће сем симбола пораза фашизма и доказ да Господ  никад не оставља своје стадо.

Оног тренутка када су му се његови јагањци искрено обратили повео их је незаустављиво ка величанственој победи. Иако су звери иза себе остављале своје нељудске трагове нико није могао да заустави снагу вере, истине, правде, слободе и љубави ка Отаџбини. Није се више руски народ померио ни корак назад. Треба зато овај пример да послужи православним Србима и Русима као путоказ и за будућност. Као јасан доказ како се мора поступати кад год се Западни фашизам поново повампири. Српском роду је тај јасан пут остављен написан и у песми:

 

ПЕСМА  СРБИМА

 

Куд гођ Срби ходили

Па се Богу молили

Свуд су добро стизали

И с песмом се враћали.

 

Кад се нису молили

Са пута су сходили

И дуго су лутали

И с плачем се враћали.

 

                                                       Св. Владика Николај

 

Нацистичка војска ће од момента враћања православног духа у руску душу бити суочена са новом одлучношћу.Та вера, одлучност и  начин ратовања какав до тада немци нису искусили биће пресудне за коначан исход. Борбе нису вођене онако како је Вермахт желео и са својим савезницима до тада навикао. Рат је сада био претворен у нешто потпуно другачије у борбу за сваки педаљ Отаџбине. Борбе су вођене за сваки сокак,раскрсницу, кућу, зграду, улицу… Борбе су вођене срцем и душом без страха од смрти јер се воде за своју веру, народ, слободу и Отаџбину. Тиме је употреба тешке војне технике на коју су нацисти рачунали са којом су били навикли да остварују предност смањена на минимум.

Када је на тај начин главна оштрица немачке армије отупљена прешло се на следећи корак. Пешадија до тада непобедиве Хитлерове армије и његових савезника развучена је и натерана на борбу прса у прса. То је неминовно довело до жртава које нацистичка звер није предвидела. Тешки губици које су Немци са својим савезницима трпели да би освојили нешто у току дана већ у току ноћи било је поново враћано као и обрнуто. Од муњевитог успеха који су Немци очекивали остало је само мртво слово на папиру. Оклопне јединице због великог броја рушевина насталих дуготрајним бомбардовањем као и и због постављених препрека биле су потпуно парализоване и неупотребљиве.

Показао је поново православни народ или Исток како на западу воле да кажу, да за победу није пресудна сила већ вера и душа. Поново су морале звери да науче лекцију коју упорно заборављају. Лекцију која недвосмислено показује да се срећа никад није могла градити на туђој земљи као ни на несрећи, гробовима и крви других. Нажалост Запад као сви лоши ученици и још лошији људи сваку животну лекцију брзо заборављају. Оно што ту њихову глупост чини још већом је што свако мало инсистирају да је поново уче. Та њихова неспособност, неразвијеност ума и незрелост нажалост увек за последицу има поново још крви невиних.

Остаје ипак бар нада да глупост има границе. А док видимо да ли је то баш тако сигурно је да у одбрани вере, истине правде, слободе, народа и Отаџбине за нас несме бити ни корака назад. Сигурно је да ћемо у томе и успети јер оне праве оне чисте душе не могу ни зла времена ни зли људи учинити лошим, јер никаква сила не може победити вољу Божју.

 

 

 

 

  1. https://sr.wikipedia.org/wiki/Битка_за_Стаљинград
  2. Исто.