С обзиром да је реч о текућој проблематици, могуће је да је било још нових момената пре објављивања овог текста.
Деветог марта 2017. је на српској и на енглеској страници Фонда стратешке културе објављен мој коментар о Викиликсовом објављивању докумената ЦИА под кодним називом „Волт 7“. На самом крају чланка је изнета претпоставка о томе ко је могао да шпијунира тим Доналда Трампа у име његовог претходника Барака Обаме и елемената Дубоке државе који још увек раде за њега:
„’Волт 7′ би требало детаљно прегледати ради налажења било каквих доказа о координацији између америчких агенција и осталих агенција англофоних земаља групе „Пет очију“: Уједињеног Краљевства, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, с којим САД дели обавештајне податке. Због чега? Постоји изрека у Вашингтону: не верујте ништа што претходно није званично демантовано. Обама за сада правнички педантно демантује све тврдње да је икад наредио прислушкивање Трампа и његовог тима, или било ког другог америчког држављанина. Бивши директор Националне обавештајне службе Џејмс Клапер је још прецизнији, тврдећи да „ниједан део националне обавештајне заједнице није организвао прислушкивање Трампове куле током кампање“. Стога се поставља питање да ли је Трампа, уместо неке америчке „националне“ обавештајне службе, прислушкивала нека од сестринских служби преосталих „Пет очију“? А затим проследила податке својим америчким колегама, тако заобилазећи законске забране против домаћег шпијунирања, па чак и обавезу формалног тражења налога за прислушкивање.
Један бивши амерички обавештајни официр који је упознат са материјом ми каже да је такав маневар био не само могућ већ и вероватан начин за шпијунирање Трампа. Први кандидат за могућег извршиоца био би Штаб за владине комуникације Уједињеног краљевства (Government Communications Headquarters – GCHQ), иначе формални пандан америчке Агенције за националну безбедност (National Security Agency – NSA) и њен фактички сателит.“
Колико ми је познато, нико до тада није изнео претпоставку која изричито помиње могућу улогу GCHQ. Имајте на уму, то је била само теорија, за коју ни тад ни сад нисам имао, нити имам, било какве чврсте доказе који би је подупрели. Једноставно сам написао: ево где би специјализовани стручњаци могли да потраже доказе. Као што се могло претпоставити, мој коментар није изазвао никакве реакције, бар колико је мени познато.
Неколико дана касније, 13. марта, судија Ендру Наполитано, дугогодишњи врло цењени правни коментатор за Фокс њуз – кога Бела кућа пажљиво прати – изјавио је да су му три различита независна обавештајна извора потврдила да је управо GCHQ шпијунирао Трампа:
„Три обавештајна извора су обавестила Фокс њуз да је председник Обама деловао изван ланца командовања – није користио ни НСА (америчка Агенција за националну безбедност), ни ЦИА, ни ФБИ, ни министарство правосуђа,“ рекао је Наполитано, додајући да је бивши председник, уместо тога, „користио GCHQ“.
Како је после Наполитано написао у својој колумни за сајт Фокс њуза:
„А онда наступа Џејмс Бонд.
Извори су ми пренели да је британска служба за страни обавештајни надзор, Штаб за владине комуникације, познат као GCHQ, највероватније та која је Обами дала транскрипте Трампових телефонских разговора. НСА је GCHQ-у дала неограничени и стални приступ својим рачунарима, 24/7, тако да GCHQ – једна страна обавештајна агенција која, као и НСА, функционише изван наших уставних норми – поседује дигиталне верзије свих електронских комуникација које су обављене у Америци 2016, укључујући и Трампове. Стога је, заобилазећи све америчке обавештајне агенције, Обама могао да има приступ ономе што је желео, без остављања икаквих отисака своје администрације иза себе.
Стога, када су виши амерички обавештајни официри негирали да су њихове агенције ишта о овоме знале, они су вероватно говорили истину. Оно што употпуњује овај мрачни сценарио је чињеница да је, три дана после Трамповог полагања заклетве, шеф GCHQ, Роберт Хениген, напрасно дао оставку, под образложењем да жели да посвети више времена породици.“
Нема разлога за претпоставку да је Наполитано на било који начин заснивао своју тврдњу на ономе што сам ја написао. Треба такође приметити да је Наполитано 13. марта у својој емисији помињао три извора, док је у потоњој колумни само помињао „изворе“.
Као што се могло претпоставити, GCHQ је одмах негирао судијине тврдње, називајући их у саопштењу од 14. марта (посредством неименованог „официра безбедности“ – мада су неки извештаји тврдили да се ради о извору из МИ6, једне друге британске обавештајне агенције) „потпуно неистинитим и, сасвим искрено, апсурдним“. Ово је само по себи необично. Обавештајне агенције обично користе формулу „нити потврђујемо нити демантујемо“ и избегавају да се изричито изјасне, да би се избегли евентуални будући проблеми.
Као што имамо обичај да кажемо у Вашингтону, не верујте ништа док није званично демантовано. Исто правило бих применио и кад је реч о Лондону.
Контроверза се поново распламсала 16. марта, када је гласноговорник Беле куће, Шон Спајсер, шире цитирао делове Наполитановог коментара, притом јасно стављајући до знања да тврдње нису његове, већ да само преноси оно што Наполитано тврди. Спајсерови коментари су муњевито изазвали нове протесте индигнације из Велике Британије, укључујући и телефонске позиве Белој кући из Британске амбасаде 17. марта. Истог дана, према неким извештајима, саветник за националну безбедност генерал Х.Р. Мекмастер је Британцима дао пружио уверавања да се тврдње о учешћу GCHQ више неће поновити, што је опет подстакло нове дебате о томе да ли су се то САД заправо извиниле Британцима или не. Како је известио милитантно анти-трамповски Вашингтон пост:
„На медијском брифингу у петак, гласноговорник британске премијерке Терезе Меј је рекао: ‘Добили смо уверавања од Беле куће да се ове оптужбе више неће понављати’. Гласноговорник није хтео да потврди извештаје британских медија по којим се Бела кућа извинила Британији… ‘Недавне оптужбе које је изнео медијски коментатор судија Ендру Наполитано о томе да је од GCHQ тражено да ‘прислушкује’ тадашњег новоизабраног председника су глупост. Оне су потпуно бесмислене и треба их игнорисати,’ каже се у саопштењу GCHQ.“
Међутим, тог истог дана, 17. марта, сам Трамп је поновио ове оптужбе, током своје ледено хладне заједничке прес конференције са немачком канцеларком Ангелом Меркел:
„’Ништа нисмо рекли,’ одговорио је Трамп на питање о тврдњама бившег судије везаним за GCHQ. ‘Нисам дао никакво мишљење о томе. Само смо цитирали један врло надарени правнички ум који је то изјавио на телевизији,’ рекао је Трамп. ‘То је изјава коју је дао један врло надарени правник на Фокс њузу. Тако да нисам ја тај с ким би требало да разговарате, треба да разговарате са Фокс њузом.“
Трампове опаске су навеле водитеља Фокс њуза Шепарда Смита да демантује да је та медијска кућа поседовала информације које су потврђивале Наполитанове тврдње: „Фокс њуз не може да потврди коментар судије Наполитана. Фокс њуз није упознат са било каквим доказима да је садашњи председник Сједињених Држава било кад и на било који начин прислушкиван. Стоп.“ Онда је 20. марта објављено да је Фокс њуз на неодређено време обуставио сва Наполитанова појављивања на тој ТВ мрежи у својству правног аналитичара.
И ту би требало да буде крај приче, зар не – Наполитано је погрешио, и отпуштен је?
Није баш тако. Двадесет и првог марта је објављено следеће:
„Дугогодишњи Трампов пријатељ, (Роџер) Стоун је за DailyMail.com изјавио да сматра да је ‘упркос брзим демантијима’ судија Наполитано ‘у праву’.
‘Моји извори високо у торијевској влади, који су врло моћни, ме уверавају да су Британци прислушкивали,’ рекао је он. ‘Наравно да демантују. То је њихов посао, да демантују.’
Стоун сматра да је Трамп прислушкиван и за време Џорџа Буша Млађег и за време Барака Обаме.
‘На основу базе података коју је у јавност пустила ЦИА, односно стари оперативци ЦИА који су схватили вануставну природу овог програма и то пустили у јавност као узбуњивачи, знамо да су Трампов стан у Њујорку и кућа у Палм Бичу били под надзором,’ рекао је Стоун, ‘као и неколико његових летовалишта, његов мобилни, и тако даље.’
Информације које је дао Стоун су се у понедељак појавиле на Infowars.com.
Инфоворс каже да информације које су добили од полицијских извора указују да су и Трамп и оснивач сајта Алекс Џоунс били ‘под незаконитим, неауторизованим надзором владе’, од 2004. до 2010.’
‘Да ли је, дакле, он био под надзором ове јесени? Сматрам да јесте,’ рекао је Стоун у понедељак увече, говорећи о Трампу.“
И, на крају, најновији додатак овој слагалици: Пол Малшајн, новинар Star–Ledger-а из Њу Џерзија (Наполитанове матичне државе), сугерише да је Фокс њуз жртвовао судију иако је сам Њујорк тајмс – незваничне америчке „службене новине“ – 1. марта известио о томе да су британске и холандске агенције шпијунирале Трампа, и то, можда, на основу иста три извора које је Наполитано цитирао (“Фокс њуз или кукавичке вести? Зашто је ТВ мрежа претворила Ендруа Наполитана у жртвеног јарца?”):
„Према тројици бивших америчких званичника који су захтевали анонимност пошто су говорили о поверљивим обавештајним подацима, амерички савезници, укључујући Британце и Холанђане, су дали информације о састанцима који су одржани у европским градовима између руских званичника – и других људи блиских руском председнику Владимиру Путину – и сарадника новоизабраног председника Трампа.“
У овом тренутку је тешко знати шта је права истина. Али сам спреман да претпоставим да ће бити још наставака ове приче – коју сте, не заборавите, прво овде прочитали.
