Дилему коју је имао Н. Кецмановић,1) о томе да ли Д. Мектић заслужује одговор за клевете које је у сардњи са појединим босанскохерцеговачким медијима министар безбедности БиХ изрекао против Фонда стратешке културе и његових сарадника, имао је и потписник ових редова. Одговор прозваних би могао да се тумачи као одбрана кривих, а уз то би овакав одговор, као својеврсна анти-пропаганда, могао да подигне углед једној бесмисленој, вулгарној и испразној пашквили удбашког резона и духа. Како су поједини сарадници ФСК-а, међу њима и потписник ових редова, директно нападнути да угрожавају мир у БиХ и власт Александра Вучића, онда би одговор, дат као оправдање, могао да се тумачи као признање да се наведени феномени налазе ван домена слободе расправе и критике.2)
Међутим, Д. Мектић је, и поред свих својих бесмислица а, један итекако парадигматичан лик, који својим понашањем и особинама пластично доказује сву дубину духовне кризе коју данас проживљава српски народ. Због горе изнетих резерви овај текст нема карактер одговора, већ анализе феномена који се назива министар Меткић.
Укратко, постојећа криза је непосредни плод окупације, а окупација је Србима увек доносила револуцију. Комешање револуционарног врења уздиже интелектуални и морални талог са друштвеног дна на управљачке врхове. Окупаторски режим се одувек ослањао на санкилоте (безгаћници) гладних очију. Истовремено, окупациона клима је подстицајно деловала не само на изазивање социјалних преврата, већ и на ширење конвертитства. Јер је конвертитство, као идентитетско самоубиство, први иницијацијски чин у потврђивању верности окупатору, којим се купује вртоглави друштвени успон и нови службени положај. Да је револуција чедо окупације, а не пројава националне слободе, показују једине три социјалне револуције у историји српског друштва: прву револуцију је донела турска, другу Брозова, а трећу НАТО окупација.
И тако смо у овој последњој НАТО револуцији која је задесила српске земље, у лику локалног прњаворског полицајца Драгана, који је захваљујћи окупацији постао министар Мектић, добили савремену верзију Карађоза, који се стара да у султан-Бакировој „проклетој авлији” не буде невиних. Додуше, као свака постмодернистичка појава и Драган Мектића делује ужасно досадно и једнодимензионално у односу на сложену, контрадикторну и бујну природу Андрићевог Латифаге, који је ипак као дете „било живо и бистро, вољело је књигу, али нарочито музику и сваку игру”. У поређењу са Карађозем карактеролошка редукција код Д. Мектић постаје јасан доказ прогресије нашег духовне кризе.
Дакле, шта осим сумњиве дипломе, као проверене улазнице за несметани поход ка власти у садашњим окупаторским временима, има Драган Мектић што га ипак чини парадигматичним ликом, због чега му посвећујемо један текст?
У нападима на ауторе Фонда стратешке културе Драган Мектић се показао као весник једног злокобног новог доба које удара на српска врата. Да је то доба само именом ново, а да се заправо ради о реанимацији старог Франкенштајна, није могао нико боље да покаже него савремени једнодимензионални Карађоз у лику Драгана Мектића. За њега су, као и у животу, ствари у сфери балканске безбедности крајње упрошћене – Вучић је гарант мира, а српски националисти који критикују Вучића су фактор нестабилности. И тако је Мектић показао да је свака сличност између ових ЕУропских окупаторских времена са временима „брозоморе” намерна. Први Бакиров безбедњак се препоручује балканском Гаранту мира и братства и јединства за босанскохерцеговачког првоборца у новом-старом, речју Мајкла Лиза,3) „силовању” патриотске Србије. Да се ради о добро плаћеном послу, Мектић је могао да види на примеру појединих кабадахија са севера КиМ, који су са противуставним укидањем Србијиних институција и елиминацијом локалних српских политичких првака, од момака-чувара моста на Ибру атрофирали у Вучићеве батинаше и силоватеље патриотске Србије. Ту је и пример Мила Ђукановића, мафијашког господара Србијине постпетооктобарске елите, који контролом Србије плаћа НАТО пакту своју аутократију у Црној Гори. Угледајући се на ове уходе патриотске Србије, Мектић је почео да прати рад не само Срба с оне, већ и с ове стране Дрине. Али да би нова верзија сарајевског Јова Капичић могла безбедоносно да обрађује патриотску Србију, донесећи јој „слободу” са мирисом „брозоморе” и братства и јединства, претходно мора да се домогне глава српских патриотата с оне стране Дрине. Јер је и конвертита Капичић до Дедиње дошао преко „пасјих гробаља” националне Црне Горе.
Зато је Мектић означио Додика као организатора српских патриота, што може да буде оптужујућа чињеница само из угла свести једног титоидног удбаша у служби унитарног Сарајева. Као што патриотска критика Србијиног премијера у било ком медију не може да буде међу Србима и у држави Србији морално, политички и правно оптужујућа чињеница, већ чин државотворне и националне посвећености и бриге. И као што отвореност једног руског портала за популарисање идеје слободне, уједињене и снажне српске државе, није доказ субверзивног рада Русије, већ само још једна потврда тезе чувеног В. Ћоровића да „Русији слобода и величина балканских држава није ништа сметала”.4) (Да ли ико може да замисли тетатар апсурда са судницом у којој се као тужилац Русије појављује Драган Мектић а као њен бранилац Владимир Ћоровић?). Код „титића” и сарајевских удбаша, какав је постао и прњаворски полицајац Мектић, све је одувек било „зло и наопако”. Ко не верује нека прочита сећања на сарајевске дане Рајка Петрова Нога. Уместо српског патриотизма, слободне критике и православне матушке Русије које треба прогнати, Балкану ради мира и братства и јединства треба даровати српску издају, цензуру и НАТО пакт.
Мир изграђен од оваквог материјала је лажни мир, чије су тек прве и највидљиве жртве православни Срби. На таквом „миру” се темељила и прва и друга Југославија, на таквом „миру” почива идеја регионалне сарадње у оквиру Процеса стабилизације и придруживања Западног Балкана, на такав „мир” рауна Вучићева царинска унија. Да такав „мир” није био за Србе ништа друго него пакао, показао је завршни рачун југословенских интеграција: Јасеновац, Јадовно, Глина, Гаравице, Шарговац, Корита, Госпић, Медак, Пакрац, Книн, Двор, Тарчин, Кравица, Сарајево.
Као што је митолошки пакао (хад) имао своје кербере, имало би их и подземно царство западнобалканске царинске уније. Састављена према начелу – јака исламистчка осовина Тирана, Приштина, Сарајево – слаби православни Срби и Македонаци, Вучићева би наднационална западнобалканска интеграција за кербере углавном мобилисала Србе измењене свести. Јер они треба да мотре на српске националисте и патриоте да не развале врата хада балканске царинске уније. Тим који побеђује никад се не мења, зато би и у овом Вучићевом наднационалном хаду, састављеном у име нове ЕУ идеологије, оживеле старе методе и службе наслеђене од „последњег Хазбурговац” – Броза.5)
Тумачећи Вучићеве поруке о „очувању регионалног мира”, заједно са порукама о опасним и неочекиваним претњама том миру, као имплицитни позив НАТО пакту да се устоличи на Балкану, па и у Србији, Мектић је својим нападима на ФСК пожурио да се препоручи за нову-стару керберску службу. При том га инспирише и куражи осведочени чувар балканског „мира”, В. Британија, са недотупавном изјавом свог министра Џонсона, према којој нема доказа да Русија „саботира британски политички систем уз помоћ сајбер напада”, али је Москва „пуна свакаквих прљавих трикова”.6) Мектић се са својом оптужбом против московског ФСК, која је „на одређени начин заснована на материјалним чињеницама”, показао као проста копија Џонсона. Ова паралела није више доказ политичко-обавештајне везе балканских кербера и Лондона; она све више постаје доказ, Дугиновом речју, да је „Западна Европа на заласку”.7)
У грчком митолошком подземљу редко се дешавало да троглави пси чувари врата подземног царства – кербери не буду будни, па да неког пропусте да се изшуња из хада. Џонсонови интелектуални и посвећеничко-етички капацитети не уливају наду да би кербери Мектићевог талента могли да сачувају врата западнобалканског интеграцијског хада у најави. Зато је царинска унија Западног Балкана могућа онолико колико је данас могућа и јединствена Босна, а будућност ове друге равна је шансама настављача политике Богића Богићевића да под фирмом СДС после Одбрамбено-отаџбинског рата загосподаре Републиком Српском.
Лавеж локалних кербера надмоћно надјачавају трубе српске Слободе које одјекују и са страница руског Фонда стратешке културе, а материјално изнемогла и духовно мртва Западна Европа је све немоћнија да би нахранила бројне балканске кербере који гладних очију чекају своју порцију.
___________________________________________________________________________________
1) http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/dragan-mektic-ugrizao-psa/
2) https://www.faktor.ba/vijest/mektic-pojasnio-za-faktor-kako-i-preko-koga-dodik-pokusava-rusiti-vucica-238872; http://www.nspm.rs/hronika/dragan-mektic-po-nalogu-dodika-i-snsd-napravljena-haranga-protiv-mene-iz-banjaluke.html
3) Мајкл Лиз је у својој књизи чувеној књизи „Силовање Србије” документовао британску улогу током Другог светског рата у насилном успостављању Брозове власти у Србији и обрачуну са ЈВуО.
4) В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, Београд, 1937, стр. 186.
5) Џ. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија, Београд, 2001, стр. 296.
6)
http://glasmoskve.rs/najnovije/vishe-nego-smeshno-nemamo-dokaze-protiv-rusi–e-ali-smo-zato-sigurni
7) http://www.standard.rs/svet/37250-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B4%D1%83%D0%B3%D0%B8%D0%BD-%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%9A%D1%83-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83
