Као што је познато, систем органа власти у већини држава формира се на основу принципа поделе власти. У складу са постулатом, тај принцип каже да је власт у држави подељена на три “гране”: законодавну, извршну и судску и свака грана је независна и самостална. Међутим, принцип независности и самосталности власти не значи неконтролисаност појединих грана власти. Термин “независност” носи условни карактер, јер у складу са принципом “уздржавања и равнотеже”, различите гране власти располажу низом пуномоћја који озбиљно утичу једна на другу. Сматра се да се такав утицај на судску власт ограничава у стадијуму формирања. Тако на пример, у већини држава света извршна власт формира састав судске власти, али по окончању тог стадијума више не може да се меша у његову делатност. Међутим, та тврдња иако је прилично убедљива, није сасвим тачна. У многим земљама света судска власт се налази под различитим видовима друштвене контроле. Судије веома страхују од доношења незаконитих одлука, јер пажња медија или друштвених организација може поставити крст на њихову судбину. Но, страхују управо због тога што постоје правни механизми скидања таквих судија са дужности, па чак и спровођење кривичног поступка против њих. У кривичним кодексима практично свих земаља света постоје чланови који предвиђају одговорност за изрицање неправедне пресуде…
У међународном праву, концепција поделе власти нити је призната, нити има њене практичне реализације. Нема ни светског парламента, ни светске владе. Међутим, интересантно је обратити пажњу на то да је систем међународног права формиран и он реално постоји. На тај начин је међународна судска власт – објективна појава. Проблем се огледа у томе што је та власт била формирана и делује изван принципа поделе власти. Главни проблем постојања те власти ван принципа поделе власти огледа се у одсуству уздржавања и равнотеже те власти.
Пре свега, треба обратити пажњу на одсуство контроле над међународним судовима. Ни један статут било ког међународног суда не предвиђа било какав облик контроле. Ни институционалне, па чак ни друштвене. Оваква ситуација може се објаснити само неправилним схватањем принципа “независности” судске власти, који су претворили у мантру, понављану али не и осмишљену. Одсуство контроле доводи до дегенерације која судске институције претвара у монструме који не сносе никакву одговорност и због тога се не плаше ничега и никога. Штавише, сваки покушај критике наилази на жестоку одмазду, чак и кривично гоњење. Тако, на пример, лице које критикује рад МТБЈ не може бити адвокат оптужених пред тим трибуналом. Обратимо пажњу: не ради се о томе да би такво лице било сарадник трибунала (што такође не би било пуно законитије али би било бар логичније), него бранилац оптуженог пред МТБЈ! Још једно појашњење: не ради се о позицији лица који су већ постали адвокати, него лица која то нису, али које оптужени пред трибуналом желе да виде као своје адвокате. Чак и уколико тако критички настројено према МТБЈ лице задовољава све критеријуме неопходне за браниоца, то лице ипак не може постати бранилац. Новинари који су себи дозволили луксуз да критикују МТБЈ добијају претње од сарадника те институције. Ти сарадници се не плаше да упућују такве претње – јер међународни трибунали и њихови сарадници не сносе никакву одговорност.
У резултату тога, чак и такви облици разматрања делатности међународних судова, који би се, макар и са неоправданом претпоставком могли разматрати као некакав облик иако меке, али ипак какве-такве контроле – претварају се у подсмех. Тако је, на пример, разматрање делатности Међународног суда (МС ОУН) у Генералној скупштини ОУН претворило у чисто губљење времена како за говорнике, тако и за слушаоце. Годишња делатност главног судског органа ОУН била је “размотрена” од стране представника више од 30 држава. Међутим, ни једна од тих држава није навела ни један проблем у делатности те институције. Током два дана представници држава понављали су примитивне изјаве (на пример о томе да МС ОУН разматра спорове између држава) и општепознате чињенице (на пример, да су јурисдикцију МС ОУН признале 72 државе -чланице ОУН или да ће следеће године бити обележен јубилеј – 70 година од стварања суда).[1] Међу “критикама” су се разносиле само притужбе да СБ ОУН ево већ више година не тражи саветодавно мишљење од Међународног суда. Међутим, та “критика” се не односи на суд, него на СБ и сама по себи таква критика нема никакве вредности. Нама је добро познато саветодавно мишљење МС ОУН о законитости одвајања Косова од Србије. И премда је то урађено неколико година раније и у садашњем разматрању је могло и да не фигурише, али је важно истаћи следеће – затражити консултативно мишљење од суда који може да доноси очигледно незаконита решења – представља неодговорну делатност не само од стране самог МС ОУН, него и држава које су затражиле његово мишљење. Подсећамо да МС ОУН није само донео неправилну одлуку, него и отворено незакониту, самостално изменивши формулацију питања које му је поднето!
Што се тиче контроле делатности међународних кривичних трибунала ad hoc (трибунала за бившу Југославију, трибунала за Руанду и резидуалног механизма указаних трибунала) – то постоје два основна облика покушаја такве контроле. Понављамо – ми не говоримо о реалној контроли него о покушајима елементарног разматрања делатности тих институција које би лабаво могли назвати “меким” обликом контроле. Као прво, то је разматрање делатности трибунала на заседању органа ОУН (СБ и Генералне скупштине) и делатности специјално створене Незваничне радне групе СБ ОУН за међународне трибунале.
Ми смо већ разматрали садржај и ефикасност разматрања делатности МТБЈ, МТР и МРМКТ у органима ОУН. Понављамо кратко: та делатност се не подвргава критичкој анализи од стране већине земаља света. Ствара се чврст утисак да је већини земаља света једноставно свеједно шта се догађа у тим институцијама. Друго могуће објашњење подршке тим институцијама при постојању свих чињеница злочиначке делатности тих трибунала јесте да је то резултат трговине ради гласања за резолуције које су важније за те земље или се та подршка једноставно пружа због притисака. Било која варијанта да је у питању, она показује неодговорност већине држава. Чак и критика појединих држава не мења суштину ствари, јер опет трибунал ради тога не сноси никакву одговорност.
Што се тиче делатности Незваничне радне групе за међународне трибунале (НРГМТ), то је њена делатност увек била обавијена тајном. Реч “незванична” јој омогућава да се бави чиме год пожели и без икаквог конкретног резултата. За све године колико постоји, та група (она је створена 2000. године) ни једном није публиковала резултате своје делатности. Редовни годишњи извештаји пред СБ ОУН садржали су само подсећање на њено постојање. Тако је у последњем извештају пред СБ ОУН за 2014/2015 годину речено да је НРГМТ одржала четири заседања за време којих је дошло до размене мишљења. И то је све![2]
Први пут за последњих 15 година публикован је 31.12.2015. године извештај НРГМТ о његовој делатности. Међутим, ни тај извештај не садржи никакве реалне информације о томе чиме се она заиста бавила и какви су конкретни резултати њене делатности. Група саопштава да је она слушала брифинге званичних лица трибунала и размењивала мишљења. Никаквих проблема. Никаквих предлога.[3]
На тај начин, пред међународном заједницом данас стоји задатак стварања ефикасног контролног механизма према међународним судовима. Неопходно је увођење одговорности службеника међународних судова и трибунала, посебно кривичних. Сад је веома важно да би ту функцију, без обзира на репресије, настављали да остварују стварно независна средства јавног информисања. У сваком случају, друштвена контрола над међународним судским институцијама представља важан елемент демократског међународног поретка.
[1] См. стенографический отчёт о 48 и 49 заседаниях 70-й сессии ГА ООН // Документы ООН А/70/PV.48 и А/70/PV.49.
[2] Доклад Совета Безопасности ООН (1 августа 2014 года — 31 июля 2015 года) // Документ ООН: A/70/2. С.253-254.
[3] Доклад Неофициальной рабочей группы по международным трибуналам за 2015 год // Документ ООН: S/2015/1053
