ПАРАДА

393

Они који су 9.маја укључили телевизор у току пре поднева могли су да прате параду, онакву каква се некад у поносној Србији док је имала војску бројнију од горске службе правила и у њој. Наравно те параде нису биле велике попут Руске али су биле подједнако поносне. Давајући осећај нацији да постоји, да вреди, да има сигурност, да има свој пут, да има будућност. Тада смо веровали да има ко ће тај пут да нам осигура и у будућност да нас води. Нажалост данас то изгледа много другачије. Србији се уместо њених поносних војника и њихове параде, стално нуде неке друге лажне манифестације које они називају  „парада поноса“.

Не знам кога оне могу учинити поносним, па тим људима се не поносе ни њихови најмилији. Зашто наша Србија мора због таквих стално да црвени. Морамо ли стално да спуштамо поглед пред својом децом покушавајући да нађемо објашњење зашто они морају да парадирају нашим градом и нашом земљом. Децу можете покушати да слажете ако за то имате храбрости и образа  али пред претке своје са тим лажима нећете смети. Постоји ли власт  и морал у Србији који сме јасно да каже да смо ми већински православни хришћани, да наша вера као таква, наша традиција, не могу прихватити јавно исказивање хомосексуалности, бисексуалности, педофилију, зоофилију, содомију или било који други облик настране сексуалности. Нећемо ваљда сваке године трпети природне катастрофе да се не би одржала ова неприродна катастрофа под радним називом „парада поноса“.

Имамо ваљда права на власт која ће стати на страну свог народа. Срби су народ који хиљадама година обитава на овој планети а то не би било могуће да традиционално и верски нису окренути породици и природном. Природном у једином могућем облику који омогућава даљи опстанак и постојање. Када би они представљали будућност па будућности једноставно не би ни било. Можда они треба да нас сутра бране, па они нису сигурни ни шта су, како онда да знају ко су и од чега треба да се брани територија, народ, држава, вера, нација… Говоре о праву на различитост а све време се боре за истост. Како су им нејасни и поремећени појмови пола тако не могу да се снађу ни са осталим појмовима припадности, важности и љубави.

Кад говоримо о љубави треба знати да је она вековима слављена као једна од нај моћнијих емоција човечанства. Вековима је нај лепша поезија настајала напајајући се извором осећања природне љубави. Тако је и данас:

 

СЛАМКА

У оној ноћи с петка на суботу

Судњег часа у твоме животу

Чистаја дјево и најређи цвету

Последње што си ти од мене чула

Било је:  „Волим те

Највише на свету!“

 

Али на чему би онај што не уме

Више живети одржао себе

Да му уснама што се не двоуме

Не додаде сламку

И реч:

„И ја тебе !“

 

Читајући песму Матије Бећковића иако кратку јасно осећамо како нас прожима то природно осећање љубави између два бића различитог пола. Размишљајући о љубави, схватио сам да ако је посматрамо као јак осећај емотивне наклоности могли би уочити неке разлике  и разликовати љубав према отаџбини, народу, нацији, вери… Јасно видимо једно од наjјачих  осећања љубави, љубав између човека и жене. Уочавамо да природа препознаје и љубав између двоје људи истог пола, дакле два човека или две жене али она да би била природна није повезана са њиховом сексуалношћу, него се односи искљућиво на њихово пријатељство.

 Можда би љубави могли поделити:

– на љубав према најближима (деци, родитељима…) што спада у природну наклоњеност и повезаност.
– љубав према отаџбини, нацији, народу, вери што спада у осећај припадности и повезаности настао како пореклом записаном у свом генетском коду тако и самим васпитањем и утицајем друштва и представља једну од нај jважнијих емоција у људском опстанку, без којег не би било ни државе, ни нације, ни народа.

-љубав према супротном полу изазвана емоцијом и природним нагоном ка опстанку и продужењу живота на земљи и као таква сем емотивног подразумева и физички однос т.ј. љубав.

– љубав према другом без обзира на сродство или пол настала из обичајних, цивилизацијских и друштвених норми. Чији су спољни показатељи хуманост, наклоњеност, милосрдност, помоћ, пријатељство… Оваква врста љубави не подразумева односно искључује све емоције физичким односом, поготово ако се ради о истом полу, јер оне немају никакву утемељеност у природном.

Поделивши овако све емоције које ми доживљавамо као љубав, јасно видимо зашто их осећамо и до које су оне границе нормалне и природне. Нажалост имамо и ове друге који се не боре за природну љубав, већ желе да нам поставе неке нове норме понашања ван свих закона природе, које је она јасно дефинисала као и чему служе. Они се боре за своју себичност и неко изопачено лично задовољство.

 Раније сам негде прочитао:

„Разлика између генијалности и глупости је у томе што генијалност ипак има границе.“

Ова мисао ме је подсетила да напоменем да је толерантност нешто са чиме се потпуно слажем, али и толерантност има границе. Онда када толерантност почиње да угрожава нормалан свет, може се назвати само глупошћу. То не смемо дозволити. Не желимо ваљда да личимо на данашњу Аустрију, коју сем изузетног младог политичара са презименом које у српском језику не смете мењати по падежима да га не увредите, представљају и нека чудна бића којима у нашем језику не можете одредити род. Видевши то нешто размишљам, можда би у складу са тим требало да урадимо реформу језика јер очигледно не можемо да пратимо развој овакве „цивилизације“. Али да се пре тога вратимо овом бићу код кога смо приметили да пушта гласове, који би требали да представљају певање. Додуше и то је било довољно за данашњу изопачену  ЕУ-визију да то биће однесе победу. Кажу у инат свима, немам проблем са њиховим инатом ако га задрже у оквирима своје границе. Важно ми је само да и за ове нове нус појаве свог друштва  не нађу опет кривца у Гаврилу Принципу.

Има једна друга земља која не припада ЕУ и у којој је неприродно забрањено. Тако да сексуалне мањине не могу јавно манифестовати своје изопачене сексуалне склоности наредних 100 година. А после, после видећемо, можда поново забране на још 100 година или заувек. Русија дакле око тога није имала дилему. Осим тога посланици руске Думе усвојили су закон који забрањује промовисање "хомосексуалне пропаганде" малолетницима. Закон је изгласан у Думи врло „напетом већином“ са 436 гласова за и једним суздржаним. Против природе није био нико. Мора се напоменути да је сем народа и власти, велику улогу у спасу друштва и традиционалних вредности на којима је оно засновано имала и Руска православна црква, која није спавала.

Србија не сме да спава. Србија не сме дозволити  никакво јавно пропагирање и парадирање било чега што нашу децу одваја од природе.

Чињеница је да ако поседујеш љубав према неком није ти потребно парадирање, јер љубав је нај узвишенији људски осећај. Из тог осећања и емоције касније се рађа и потомство. То надмоћно стање духа буди у теби оно најбоље , па би парадирање само унизило то осећање.