Потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић је у интервјуу за дневни лист „Данас“ (од 04.01.2016.) изјавила да ће „на националистички блок окупљен око Демократске странке Србије и Двери у јако ближој будућности морати да се обрати посебна пажња, пре свега због наше деце“. Иако су Двери и ДСС директно поменути, овде се ради о начелној ствари. У свим демократским системима опозиција постоји да би се бавила потезима власти. Улога опозиције је да критикује, буде корективни фактор, предлаже алтернативна решења. Само у најгорим могућим диктатурама се власт потпуно отворено и јавно бави опозицијом. И то са циљем да спречи сваку критику, да не дозволи било какву корекцију своје политике, нити да допусти расправу о алтернативама. Сада, Зорана Михајловић има две могућности. Прво, да објасни оно што је рекла, и то тако, да каже нешто у стилу како њена изјава није најбоље схваћена. Друго, да се извини. И једно и друго би били потези који би помогли српској демократији. Макар мало и макар то била „козметичка помоћ“. У супротном, остаје на вољу сваком заинтересованом да тумачи најаву Зоране Михајловић како год жели, па самим тим и да реагује на њену изјаву како процени да је умесно. Па се тако може тумачити да ће заговорници алтернативне политике бити предмет „обраде државних органа“ или да ће им око руке бити „везивана трака“. Треба поставити и питање: шта би се десило да је неко нешто овако поручио „другосрбијанским перјаницама“? Због сличне ствари је против Ивана Ивановића, лидера СНП „Наши“, поднета кривична пријава. И поступак је увелико у току.
Зашто је важно да се потпредседница Владе Србије изјасни о свему? Или , ако она неће, да то учини њен шеф. Није никаква тајна, у свакој држави на свету власт жели да осујети намере опозиције. Исто тако, није никаква тајна, да су за нову, 2016. годину, од стране моћних западних фондација опредељена значајна средства да се у Србији прати и анализира рад „анти-НАТО“ организација. То се односи и на ДСС и Двери, али и на низ невладиних и „think-tank“ организација, интернет портала и појединаца. Исто тако, није никаква тајна да се у свим истраживањима јавног мњења примећује да млади људи желе да се боре. Они желе да траже алтернативни пут. Сва уложена средства, пропагандни ратови који су вођени и контаминација јавног простора, нису дали жељени резултат.
Што се западних центара моћи тиче, није ништа спорно, уколико мисле да им неке организације и појединци у Србији кваре рачун и угрожавају њихове интересе, они могу да прате њихов рад. Биће и оних који ће говорити да је то нелигитимно, али за поборнике реализма-то је све нормално. Како у Србији, тако и у свету. Међутим, није нормално да српска власт учествује у томе! Још је ненормалније да се то јавно обзнањује. Власт има сијасет легитимних механизама на располагању да осујети опозицију и може да их користи како би одржала свој рејтинг или позицију. Али да напада противнике зарад одбране интереса спољних фактора-не може! То је потпуно делегитимизује, јер се онда не ради о власти једне суверене државе, већ о продуженој руци туђих политика.
А ово што је изјавила Зорана Михајловић управо мирише на то. Зато би било добро да се та ствар, барем у јавности-расчисти. Иначе, став потпредседнице Владе је већ виђено у низу западних земаља. Отприлике, он открива и како ће се у предстојећој дебати „за или против НАТО-а“ у Србији ствари одвијати. (То је кључно, прича о ЕУ само служи као „димна завеса“.) На сваки образложени аргумент противника уласка Србије у НАТО уследиће етикета да се „угрожава будућност наше деце“. Поједини француски мислиоци на чланак Пјер-Андре Тагифа из 1998. године (објављен у недељнику „Marianne“) гледају као на својеврсну прекретницу. Било је таквих случајева и раније, али се овај својом (интелектуалном) дрскошћу и безобразлуком посебно истицао. Наиме, на тврдње два истраживача, која су се проблемом имиграната у Француској бавили дуже времена (радило се о истраживању важне појаве), да илегалне миграције коштају Француску око 200 милијарди франака годишње, Тагиф је одговорио са оптужбом да се спрема терен за „етничко чишћење“! И тако је у Француској, мање-више, остало до данас. Барем када је реч о водећим медијима. Видело се то и на последњим регионалним изборима.
Нема сумње, тај филм ћемо гледати и у Србији. На сваки анти-НАТО аргумент ће бити одговарано како се ради о „прљавом национализму“, „угрожавању будућности“, „проруским елементима“… „Пароле, пароле, пароле“ (рефрен из познате песме Мине и Алберта Лупа/Далиде и Алена Делона). Припреме су увелико у току. Зато и изјава Зоране Михајловић може да прође потпуно непримећено од стране готово свих водећих медија у земљи. И да не изазове никакве реакције у главном току српске политике. Уместо аргумената имаћемо-пароле. Уместо дебате-јефтине пропагандне трикове. Уместо политичких убеђења-бедне дисквалификације. Само, остаје нам на крају да размислимо: какву будућност могу имати наша деца у земљи у којој се политика заснива на паролама, пропагандни и дисквалификацијама неистомишљеника? Каква може бити будућност у земљи без демократије?
