Постоји ли заједничка будућност српско-хрватске прошлости?

263

Односи између Републике Србије (РС) и Републике Хрватске (РХ) су на врло ниском нивоу. То је показала и службена посета председника РС Александра  Вучића РХ, која се збила 12. и 13.02.2018.године, односно његови сусрети са председницом РХ и осталим државним званичницима РХ. Иако је поменута посета припремана неколико месеци, теме договаране, најваљивана пријатељска атмосфера, десило се скоро све супротно. Одустало се од свих новоисторијских тема, и тема из непосредне ратне прошлости. Створена је врло сложена политичка клима и напето психолошко стање у друштву у обе државе. У протеклих годину дана РС и РХ су размењивале протестне дипломатске ноте, врло често из бизарних разлога.

Колико су год државни органи РС, па и сам председник Вучић, настојали његову посету РХ представити у функцији развијања добросуседских односа, мира, стабилне будућности и унапређене привредне сарадње две државе, све због општег напретка народа и грађана, поново је са хрватске стране у први план избила ратна прошлост. Било је и у РС мноштво медија и „независних аналитичара“ који су у жељи да представе најбоље намере председника РС и његову „миротворачку улогу у региону“, као и „визионарски приступ тешким унутрашњим, регионалним и међународним темама“, доприносили су заоштравању односа, подизању температуре и буђењу ратних духова прошлости. Међутим главна лавина негативних реакција на Вучићеву посету РХ долазила је из саме РХ, од њихових медија, као и од државних званичника, са ниова премијера и министара, а посебно од стране различитих удружења „домовинског рата“, која су дубоко заробљена у својој ратној прошлости и својим обманама и квази истинама о последњем рату који се водио за растурање  СФР Југославије.

Зато се с правом питамо да ли постоји боља и извеснија будућност српско-хрватских или хрватско-српских односа? Оно што смо и раније знали, а што је експлицитно потврђено током сусрета председника РС А. Вучића и председнице РХ Колинде Грабар-Китаревић, а тиче се тема и питања из ратне прошлости 1991-1995, не постоји ни једна додирна тачка нити заједнички, а да не кажемо истоветан став и разумевање ратних догађаја. Покушајмо наћи одговоре, зашто је то тако. Одговори се крију у историји, повијести, хисторији, хистерији, политици, геополитици, времену проведеном у заједничким државама, стању свести два народа, вредновању и самовредновању, (не)окренутост будућности итд.

Пођимо редом. Проблеми у односима између Хрвата и Срба датирају још из периода Аустроугарске монархије, односно Војне крајине, као покрајине која је обухватала јужну граничну област Хабзбуршке монархије, а касније Аустријског царства и Аустроугарске монархије, а која је деловала као cordon sanitaire против упада из Османског царства. На почетку оснивања Војна крајина је била под јуриздикцијом  Хрватског сабора и бана, али је од 1627.године стављена под непосредну контролу Хабзбуршке војске. За више од два века, Крајина је задржала потпуну цивилну  и војну власт на том подручју, све до њеног укидања 1881.године. Већина становника Војне крајине и досељеника били су Срби, нешто Хрвата, углавном из Босне. У хиљадугодишњој потчињености Хабзбуршкој монархији односно Угарској краљевини од 1102.године, са одређеним аутономним правима Хрватска заједница је била љубоморна на Србе Крајишнике из Војне крајине који су добијали земљишне поседе и далеко већа права од хрватских сељака, кметова и пургера. Угарски сабор је штитио „војно-граничарска права“ Крајишника. Хрватски сабор је настојао да се Војна крајина укине или да чини једну засебну целину са Хрватском и Славонијом, са посебном управом. Историја познаје карактер односа између хрватских кметова и сељака и Крајишника – Срба као слободних сељака са властитм поседом. Ово се може сматрати једним од узрока настанка лоших односа између Срба и Хрвата на тлу данашње Хрватске.

Као озбиљан заговорник  хрватске независности, и хрватског ексклузивитета, противећи се било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, био је Анте Старчевић (1823-1896) оснивач националистичке Странке права (Баста 1986). Он је желео да се Аустроугарско царство уреди тако да Хрватска буде равноправан партнер са Угарском и Аустријом. На учењима А. Старчевића међу Хрватима је развијана  национална политика  на концепту „хрватског државног права“, према коме Хрвати имају „неотуђиво историјско право“, на основу наводне „првостечености“ да успоставе своју националну државу на свим територијама, које су по њиховом мишљењу биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку. Старчевић је сматрао да у границе „Велике Хрватске“ треба да уђу све територије од Алпи до Тимока заједно са Северном Албанијом. Старчевић је сматрао да постоје два јужнословенска народа Бугари и Хрвати Србе је прогласио Хрватима, а Словенце је назвао Алпским Хрватима (Банац 1988).  Старчевић као „отац нације“, како га сматрају Хрвати је имао посебан однос према Србима. Негирао је српску нацију. Инсистирао је на мржњи и сматрао је Србе „реметилачким  и опструктивним фактором“. Сматрао је да Срби нису Словени, него потичу од вараварског племена Трибала. Извео је кованицу имена из латинских речи „sclavus“ и „servus“, а и једна и друга значе сужањ, роб, па су Срби према томе „двоструки робови“, они су не само физички неслободни, него и душевно (Дјела А. Старчевића, Књига III, 1894).

У својим делима Старчевић за Србе каже: “Славо-Срби су смеће народа, они су Хрватску издали и, ако устреба, опет ће је издати, макар без своје користи, само да њу издају. Они су по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру“ (Дјела А. Старчевић, 1894). Старчевић као зачетник хрватског национализма први је помињао истребљење Срба, као решење српског питања у Хрватској. Постоје историчари који га сматрају зачетником усташког покрета (Ирина Огњанова, 2000).

Наследник идеја Старчевића о Србима у Хрватској био је Иво Пилар (1874-1933), који је заступао сличне идеје у својим делима. Нека од тих дела су штампана поново 1990.године у Загребу. Пилар је био хрватски правник, историчар и сматран је утемељивачем хрватске геополитике и правашки политичар. Његовим именом је назван  „Инстит друштвених знаности у Загребу“. Пиларово важно дело је „Јужнословенско питање и свјетски рат“. Овај рад многи хрватски историчари оцењују, као дело у којем су „рашчлањене великосрпске империјалне идеје, њихова генеза, њихови циљеви и њихове методе…“ (Д. Јелчић, 1995). Пиларева књига Јужнословенско питање за многе хрватске историчаре  „нуди јасну орјентацију и основна знања о српско-хрватским односима у последњих 140-150 година, и ослобађа хрватску свест многих заблуда и лутања, разоткрива  агресивну митоманску најезду српског барбарства“ (Д. Јелчић, 1995).

Још један важан хрватски политичар који је стајао на сличним идејама као и А. Старчевић био је Стјепан Радић (1871-1928), председник Хрватске сељачке странке. Он је Србе сматрао „Циганима, Власима, они који су утекли са турског коца у Хрватску. Они су влашки накот зрио за секиру…….“  (С. Радић. Лист „Дом“ 1914). Неки хрватски аутори сматрали су да је у „темељним начелима усташтва,  усташког наука, ништа друго него наук Стјепана Радића“ (В. Радић, Нова Хрватска, 1942).

За време Краљевине СХС, касније за време Краљевине Југославије и Титове Југославије српско-хрватски односи имају посве нову димензију. Све што је могло бити јавно саопштено са историјског, правног и политичког аспекта о тим односима, ако би реметило „државну идилу“, то је било потискивано. Историјска или „повијесна тежња хрватског народа за државом“, како је то говорио Ф. Туђман, реализована је у форми НДХ. Видели смо да шта је све историјски сублимирано у ту НДХ (Старчевићевство, Радићевство, Пиларство) и друге сличне идеје спрам српског народа у Хрватској.

Ако погледамо овај кратак историјски приказ националних и националистичких тежњи хрватског народа за својом независном државом и однос према Србима, онда видимо следеће чињенице које су биле врло значајне у формирању свести и самосвести хрвастког народа: 1) хиљадугодишња тежња за самосталном државом или равноправним партнерством са Мађарима и Аустријанцима; 2) љубомора која је прерастала с времена на време у мржњу према Србима који су под управом Беча насељавали формирану Војну крајину и као слободни сељаци – власници земље и војници са много више права него хрватски народ у монархији, без могућношћу да  Хрватски сабор утичу на власт у Војној крајини; 3) прихватање и ширење идеја А. Старчевића о Србима и српско-хрватском питању, које бива детаљно разрађено у делима И. Пилара; 4) коришћење Краљевине СХС и Краљевине Југославије као транзитног механизма у државно-политичком смислу на путу свога осамостаљивања, где су Срби и српски Краљ били главни реметилачки фактор, међутим касније уз помоћ нацистичке Немачке долази до практичног остваривања главних идеја А. Старчевића и С. Радића и стварања НДХ, као квинслингшке нацистичке творевине – гробнице српског народа; 5) СФРЈ је такође искориштена као главна полуга за стицање одређене врсте државне самосталности, која  оружаним насиљем, тј. ратом против Срба и савезне државе постаје стварност; 6) стварањем самосталне државе Хрватске као државе хрватског народа, бива коначно решено и српско питање у РХ, и нове Хрватске власти се показују као најбољи ђаци А. Старчевића и реализатори идеја С. Радића и И. Пилара.

На путу стицања државне самосталности и независности међу Хрватима је стварана и одговарајућа свест о самима себи као „домољубима, правдољубивим и истинољубивим“  грађанима, који као такви нису могли починити било какво кажњиво дело током „домовинског рата“, него су били у позицији жртве и објекат „велико-српске агресије“, од онаквих истих Срба, како су представљани у делима А. Старчевића, С. Радића, И. Пилара и Ф. Туђмана. Полазећи од властите „суперлативности“, како то каже један од актуелних аналитичара у РХ С. Летица, имајући слику о самима себи искључиво као „праведним, хуманим, културним и напредним“, онда нема места за преиспитивање властите одговорности за догађаје који су се дешавали током „домовинског рата“ и не сме се кварити формирана идеална слика.

Зашто је важно да у РХ опстаје званична верзија рата, у којем је РХ била жртва а Србија и Срби из Хрватске агресори? Постоји неколико разлога: 1) Одржавање стереотипа о великосрпској хегемонији и Србима као архинепријатељима Хрвата, агресорима и милитантима који су стална претња РХ; 2) Уколико је РХ жртва великосрпске агресије, онда су жртве међу српским становништвом у РХ, грађанима те исте државе, оправдане и они су били легитимна мета борбе у том рату, као неко ко је дочекао прилику да „изда Хрватску“, тако да је протеривање стотине хиљада Срба из Хрватске представљало ослобађање вековних хрватских територија и значило  је “пораз агресора“; 3) Национални идентитет Хрвата је крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века оснажен и утемељен на „вредностима“ стеченим током рата, а посебно у војним операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, које истовремно служе да се оснажи теза о агресији на РХ, а не да је реч о грађанском рату и протеривању властитих грађана; 4) Сва злодела која су чињена према Србима у НДХ током Другог светског рата се минимизирају, Јасеновац се третира као „радни логор“, у коме су били непријатељи хрватске државности и самосталности; 5) Потребно је перманентно гушити истину о Јасеновцу и карактеру НДХ и усташком покрету, иако је велика већина грађана РХ свесна страхота које је доживео српски народ у НДХ, јер само постојање такве истине и њено прихватање у друштву квари створену слику о „правдољубивости, истинољубивости и невиности“ када је реч о учешћу Хрвата у протеклом рату; 6) Званична, државна верзија о „домовинском рату“ има само једну историјску читанку, која се учи у школама и која се трајно цементира у свести будућих генерација у РХ.

Посету А. Вучића РХ, о којој је овде реч, неки високо позиционирани државни званичници, а посебно различите „удруге“, проистекле из „домовинског рата“, су настојали искористити да се напред приказана слика о улози Хрвата у рату, оснажи у јавности и свести грађана, да се и Србија и Срби као народ убеде у једину исправну верзију рата у Хрватској и да и они сами прихвате ставове хрватске јавности. Због тога је за хрватску јавност и хрватске медије толико било важно извињење, које су тражили од А. Вучића, не само у име Србије и српског народа, него и у његово лично име, за све оно што је наводно чинио у Хрватској, као „четник“ током рата.

Упркос томе што су се још једном показале све слабости у односима између РС и РХ, који су снажно оптерећени „ратним хипотекама“ и у чијој основи лежи стање ствари и однос снага успостављен током рата, посета А. Вучића РХ може да побуди неке нове процесе и међу људима у државном врху РХ и да омогући бар мало повољније услове за живот Срба у РХ.

Међутим, остаје и даље крупно питање, да ли ће се, и када и где, српска и хрватска прошлост срести у будућности. Групе које су изразиле најжешће противљење доласку А. Вучића у РХ председница РХ К. Грабар Китаревић је назвала „маргиналним групама“ које не могу диктирати политику РХ. Међутим различита удружења „домовинског рата“ су се препознала као те „маргиналне групе“ и оштро су критиковале предесдницу РХ, показујући још једном да су уистину велика друштвена снага која креира лошу атмосферу у односима између РС и РХ. Такве снаге проистекле из рата и на „повијесним идејама  о хрватској државности“ ће и даље ширити своје идеје и тровати будуће односе између РС и РХ. Надајамо се да ће време утицати на самоспознају и уочавање правог одраза лика таквих група у огледалу и тако  допринети реалистичном сагледавању историје и повијести. Српски народ и српка држава треба да  учине све да се историјска истина сачува и заштити, а да будућност српско-хрватских односа буде много извеснија.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

 

Генерал-мајор Војске Југославије у пензији. Генерал-потпуковник ВРС у пензији. Доктор социолошких наука (магистрирао на Универзитету у Љубљани 1989, докторирао на Универзитету у Српском Сарајеву 1998.) Обављао све основне и високе командне дужности у Војсци. Начелник Центра за војно-стратешке студије и истраживање у ГШ ВРС. Заменик Начелника ГШ ВРС. Доцент на Технолошком факултету у Зворнику, Универзитета у Источном Сарајеву 1998-2002.