ПОВРАТАК ТУРСКЕ У СРБИЈУ, ДВЕСТА ГОДИНА ПОСЛЕ

202

 

ТРЕЋА АМЕРИЧКА ИМПЕРИЈА И СРЦЕ БАЛКАНА                                                

Године 1996, 4.јануара, у листу „Интернешнал Хералд Трибјун“, припадници Рокфелеровог Савета за спољне послове, Мајкл Линд и Џејкоб Хајлбрун, објавили су текст „Трећа аметричка империја са Балканом као крајином“. У њему пише да су САД до сада оствариле две империје – прва је успостављена ширењем хегемоније на Северну и Јужну Америку, друга после 1945, када је прекоокеанска велесила своју моћ, од војних база до културе, показала у Западној Европи, а трећа је у настајању – на Балкану. Линд и Хајлбрун су писали: “Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихове европске савезнице одражава, поред осталог, нову америчку улогу лидера једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски) до Балкана. Област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца треће америчке империје“.(1)                                                                                                                                        

У интервјуу који је дао листу „Сведок“ 23. марта 2ОО4, познати србски уметник и мислилац, геополитичар по преимућству, покојни Драгош Калајић, био је недвосмислен када је рекао да је још почетком деведесетих година државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио да Србију и Црну Горе треба свести у размере Србије пре балканских ратова, те да Русија треба да се распадне на низ самостланих државица званих „Москва“, “Санкт Петерсбург“, “Урал“, “Сибир“, и тако даље, до потпуне предаје одговарајућих природних богатстава и енергетских ресурса планетарној похлепи највећег светског паразита, званог САД. Том паразиту су потребне српске земље, не само због контроле Десетог коридора и дунавског правца ка Централној Азији, те уцењивања Европе енергентима, већ надасве због стварања „исламске“, или, поетски речено, “зелене трансверзале“. Реч је о ланцу муслиманских земаља или земаља с јаком муслиманском мањином, од Турске, преко Бугарске и Македоније до Босне и Херцеговине, па и даље. У питању је нови облик старе, британске, ратнохушкачке и антируске, те антиевропске политике, по формули „завади па владај“. У питању је и наум вашинтонске стратегије необјављеног рата против Европе да изгради копнени пут за миграције муслиманских, трећесветских очајника ка Европи, како би се потпуно преокренула њена демографска, религијска и цивилизацијска слика, како би Европљани и хришћани постали немоћна мањина у својој отаџбини. Излишно је истицати да смо ми први на удару“(2). Том приликом, Калајић је изнео претпоставку да ће ЕУ одбити да прими Турску у своје редове,  па ће јој САД, да би је „утешила“, понудити србске земље, при чему ће се „Турци масовно вратити на Балкан и Србија, те Црна Гора, постаће нови турски санџаци“(3).                                                            

ИЗ  ДОБА РАТА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ                                                                        

Када је почињао рат у Босни и Херцеговини, муслимански парламент у Сарајеву изгласао је, 15.септембра 1991, документ назван “Програм досељавања Бошњака из Турске“. У њему, између осталог, пише: “Сватко ко имало познаје хисторију Босне и Херцеговине зна да се огроман број босанских (босанских, херцеговачких и санџачких) Муслимана налази у Турској. Они су бјежали под налетима кршћанства и хришћанства. Турска у себи крије четири милиона изгнаних, скупа са њиховим потомцима./…/Босна и Херцеговина издвојит ће знатна средства да би се нашој браћи у изгнанству омогућио повратак у земљу./…/Становништво ће се досељавати у периодима тако да ће сваке године стизати по 4ОО ООО људи, што значи да ће Босна за 1О година имати, не рачунајући и природни прираштај, око 1О милијуна становника – Муслимана./…/Због огромног броја људи, један ће дио бити досељен у Шумадију и Санџак./…/ У другом наврату сви ће бити досељени у Крајину тако да ће Бања Лука поново постати муслимански центар!/…/ И коначно, десета група муслимана – повратника спустит ће се у Црну Гору/…/ Након овог створили би се и формални услови за стварање Исламске Републике Босне и Херцеговине, која би у овом случају била знатно већа, односно вратила би се у своје природне границе!“(4) 

Наравно,  ова декларација је прошлост и могла би да личи  на ратно бунцање умова запаљених „Исламском декларацијом“ Алије Изетбеговића. Али, постоје реалнији планови, ближи остварењу.                                                                                       

ИЗ ДОБА МИРА У СРБИЈИ

У рашком насељу Лескова код Тутина, које је, по попису из 2ОО2, имало 335 становника, планирано је нешто озбиљно. Још 2ОО9. године,  представници србске и турске државе договарали  су се да саграде насеље за око 15О хиљада држављана Србије, углавном Турака, Рома и муслиманских Бошњака, непожељних у 19 држава ЕУ. Ту је, како пише Наташа Јовановић у тексту „Царски друмови на Пештер планини“(5), решено да се, ради запошљавања придошлица, изгради од 9ОО до 1ООО мањих и већих индустријских погона. Министар рада у Влади Турске, Омер Динчар, најавио је, приликом своје посете Тутину, да ће турски бизнисмени у Лескови градити низ значајних објеката. Индустријска зона на Пештеру, близу границе са Црном Гором,уз трасу будућег аутопута Београд – Јадран, треба да буде окосница просперитета читавог краја.  Премијер Турске, Ердоган, и министар спољних послова, Давутоглу, понудили су штедру помоћ овом крају. На састанку Српско – турског пословног савета у Привредној комори Србије 2О1О. најављено је да ће Пештер од Турске добити 1,69 милијарди евра!

Да поновимо: споразумом о реадмисији, који је Београд још 2ОО8.године потписао са ЕУ, да бисмо ушли у ЕУтопију,  предвиђено је да се из „хумано-толерантне“ Европе у Србију врати око 15О хиљада људи, углавном „албанске, ромске и турске националности“(6) То јест, како каже Наташа Јовановић, “оне која Европа не жели у свом дворишту, Србији намеће као обавезу“(7). Они треба да буду смештени у области која је веома битна за „зелену трансверзалу“, и коју су турски окупатори својевремено звали Санџак.                                      

ТОПОНИМИЈА КАО ГЕОПОЛИТИКА                                                                          

Познати србски историчар, Славенко Терзић, указује на „санџакизацију“ рашке области као процес са врло конкретним геополитичким последицама: ”Угрожен је простор који историјски представља срце старе српске државе, престоницу Стефана Немање, место где се родио Свети Сава. Давање имена Санџак срцу старе српске државе је покушај повратка османског наслеђа на територију једне суверене националне српске државе./…/Постојао је санџак, са малим „с“, као административно – управна област – био је будимски санџак, темишварски санџак, пожешки санџак итд. И као што знате, више нема санџака ни у Будиму, ни у Темишвару, ни у Осијеку. Зашто би на целом Балкану, ако смо се ослободили Турака 1912. године, постојао само један санџак, код нас у Србији/…/Реч је о инструментализацији једног османског наслеђа. Муслиманско становништво тога простора су етнички 9О и више посто Срби који су примили ислам, ту чињеницу нико не оспорава и никад никог нисам чуо да оспорава њихова верска и сва друга права, као и свим другим грађанима Србије, нити данас коме пада на памет да то доводи у питање/…/ То је призивање турског духа на Балкан, а ми смо видели да се турска спољна политика балканизује у огромној мери, те да се жели вратити као регионална сила на Балкан, што је рекао и министар спољних послова Ахмет Давутоглу у Сарајеву. Турска жели да нас увери да је, како каже Давутоглу, османска прича била једна успешна прича и да ми треба да будемо срећи, односно како смо у турским временима живели квалитетно и добро“(8). Терзић је сумњичав: “Нема разлога да се враћамо у турске османске санџаке ако смо 1912. постали део модерне грађанске Европе“(9). Наравно, ово није све. Бар кад је геополитика у питању.                                                      

ТАЈНА АЗЕРБЕЈЏАНСКОГ САВЕЗНИШТВА                                                 

Недавно је председник Србије, Томислав Николић, посетио Азербејџан, и тиме нас подсетио на досадашње савезе које су политичке елите Србије, иза леђа својих грађана, склапале са овом кавкаском државом. Наиме, за време председника Бориса Тадића, између Београда и Бакуа успостављено је  необично пријатељство. Азербејџан је, у знак тог пријатељства, у срцу престонице Србије, на Ташмајдану, од свог новца подигао два споменика  – један србском писцу Милораду Павићу, а други свом првом председнику после распада Совјетског Савеза, бившем генералу КГБ-а Гајдару Алијеву (који није имао никакве везе са Србијом, али се геноцидно обрачунавао са Јерменима, нашим традиционалним пријатељима, на  територији своје новоформиране државе). Споменици су покривали озбиљну причу: јуна 2О11. вођени су преговори између Бориса Тадића, и председника Азербејџана, Илхама Алијева, када је потписано дванаест споразума о сарадњи – од здравстсва до одбране и безбедности, при чему се Тадић заложио да се Србија укључи у АГРИ, пројекат гасовода алтернативног Јужном току. Договорено је да Војска Србије гради у Азербејџанбу фабрику оружја и муниције вредну 14 милиона евра. Баку је понудио кредит од 3ОО милиона евра (прихваћен је!) за изградњу Коридора 11, деонице од  Љига до Прељине. Тај Коридор треба да повеже Румунију, Србију, Црну Гору и Италију. Потписани су и споразуми у области пољопривреде. Познати домаћи социолог и аналитичар, Зоран Милошевић, у свом тексту који је, први на србском језику, бацио светлост на  необично савезништво, истакао је: “За упућене, ово је не мало изненађење, јер Русија, Белорусија, Иран и друге земље већ годинама покушавају да успоставе овакву (пољопривредно – прехрамбену, нап. В.Д.) сарадњу са Србијом и није им пошло за руком, будући да је београдски режим опструирао све те захтеве и економски за српски народ изузетно корисне пројекте. Сада одједном све то може са много даљим Азербејџаном“(1О).       

С КИМ ЈЕ АЗЕРБЕЈЏАН?

Иначе, Азербејџан је велики савезник САД. Не само политички, него и у области спровођења „меке моћи“ Империје кроз културу и образовање. Алијев је, против воље грађана, после одвајања од Совјетског Савеза, декретом укинуо ћирилицу и увео турску латиницу, како у уџбенике, тако и у дневну и недељну штампу. Пројекат су новчано помогли Турска и Велика Британија. Американизација Азербејџана изведена је и у културном смислу: “Омладина се подстиче да слуша рок музику (пропагира се као „музика слободних људи“), да пије кока колу и једе пицу, као и да учи енглески језик. Тако им стварају илузију да су део напредног, демократског света“, вели Милошевић(11). Азербејџан има територијалне претензије према Ирану (због своје мањине која живи на југу ове земље), и спреман је да подржи САД и НАТО у евентуалном рату против Техерана…Ту је, по Милошевићу, тајна „масивног“ присуства Бакуа у Београду.                                                                                         

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

„Путеви,експлозиви, муниција, лекови, храна и енергија. Све оно што треба САД-у и НАТО-у (самим тим и Азербејџану) за напад на Иран“, каже Милошевић (12). То јест, опет по овом аналитичару: “Један од највероватнијих главних праваца напада САД-а, НАТО-а и њихових вазала на Иран је Азербејџан: поред низа предности који овај правац напада има, он од рата штеди Персијски залив и арапске монархије које снабдевају Запад нафтом. Показало се међутим да опкољавање Ирана има недостатака, поготово из правца Азербејџана, а реч је пре свега о проблемима у снабдевању храном и прехрамбеним производима војске упућене да напада Иран/…/,као и допремања нових контигената за замену војника. Најповољнији правац снабдевања и допремања војника у овим условима јесте Италија (Лука Бари) – Црна Гора (Лука Бар) – Србија – Румунија и, даље, преко Црног мора, Грузија и Азербејџан. Зато је/…/обновљен програм „трансатлантске сарадње и солидарности“ у којем је Србији додељена улога снабдевача храном, санитетским материјалом, лековима, муницијом и минскоексплозивним средствима, као и другим војним материјалима и наоружањем, али и улога коридора за слање војних појачања“(13).

СЛОЖИТИ СЛАГАЛИЦУ

Није потребна велика геполитичка мудрост да би се видело како „зелена трансверзала“ све више постаје стварност. Да би се Босна, у којој Империја подржава унитаризацију под вођством бошњачко – муслиманске елите, спојила са Рашком облашћу (Санџаком ) и са „независним Косовом“ (које, у перспективи, може да постане део Велике Албаније), а затим са Турском, препрека је Србија која се не одриче Косова и Метохије. Зато се Империји толико жури да примора тројац Николић-Вучић-Дачић да уради све што треба да се „посао оконча“. На удару је Север Косова, славни србски Ибарски Колашин, који је, како каже професор др Драгиша Бојовић, двеста година онемогућавао спајање Рашке области и Дренице, са њиховим, углавном истоверним, становништвом које не заборавља период отоманске власти над покореном хришћанском рајом. Ако сломе косовске Србе који барикадама бране не само себе, него и своју државу,  остало ће ићи лакше, бар кад је „зелена трансверзала“ у питању.  Дода ли се свему поменутом и савезништво са Азербејџаном, које је ових дана потврдио и председник Србије, Томислав Николић, све је геополитички читљивије: Турска се, двеста година после слома Првог србског устанка, враћа у Србију. Ту су инвестиције у Рашкој области, ту је, за сада само планирани, повратак муслиманских Бошњака, Рома и Турака из ЕУ на Пештер, ту је линија снабдевања НАТО војски у нападу на Иран, линија Бари – Баку (преко Београда)…                                                                                                                          

МАРШЕВСКУ МУЗИКУ ЗА СРБИЈУ СВИРА БАРАК ОБАМА

Уосталом, како сведочи Љубомир Кљакић у једној од најупутнијих књига о тунелу кроз који пролазимо, “Криза/Корисни идиоти и колапс Србије“, све је ово подробно планирано. Наиме, 17. фебруара 2О1О. године у Кембриџу, Масачусетс, Филип Х.Гордон, помоћник Хилари Клинтон за за европске и евроазијске послове, одржао је предавање под насловом „Визија Обамине админстрације  за Југоисточну Европу“ (у коју су укључене земље бивше Југославије,као и Грчка, Кипар и Турска). Гордон је истакао да је Југоисточна Европа увек била „буре барута“ – како на почетку, тако и на крају 2О. века  (Балкански ратови као увод у Први светски рат и ратови у доба распада СФРЈ). Да би регион био трајно стабилан, треба га помирити и демократизовати, ослањајући се на НАТО и Европску унију. Тада је истакао да је циљ САД да  све земље Југоисточне Европе уведе у ЕУ и НАТО (Хрватска и Албанија су у НАТОу, Црна Гора и Македонија су на прагу уласка, Босна ће ући кад изврши реформе). Србија може постати партнер САД ако „уради свој део посла на обезбеђивању стабилности Косова“(14). Истакао је да су кључни циљеви САД око пацификације региона обављени одвајањем Црне Горе од Србије и Косовском декларацијом о независности 2ОО8. године. По њему, “Косово представља срећан пример колико тога се може учинити за кратко време и посвећеност политичког вођства“(15). Гордон је истакао и улогу Турске у свим овим процесима – она се модернизује и приближава ЕУ.                                                                        

Било је то доба када је министар спољних послова Турске, Давутоглу, у марту 2О1О, истицао да указао на нове иницијативе за даље унапређење односа између Босне и Херцеговине, Србије и Турске, најављујући да ће се Србија ускоро извинити за злочин у Сребреници 1995 „у коме су страдале хиљаде босанских муслимана“. (То се, ускоро, скупштинском декларацијом „ЕУтопијске“ већине у србијанском парламенту, и десило). Давутоглу је истакао да се хиљадугодишње непријатељство Србије и Турске прекида и да се он „за шест месеци једанаест пута срео са министром спољних послова Србије Вуком Јеремићем“ (16). (О толиким сусретима Јеремић – Давутоглу јавност у Србији,наравно, није била обавештена). Све предузето је уродило плодом –Турска се, на велика врата, вратила на Балкан: 24. априла 2О1О. у Истамбулу, председник Турске Абдулах Гул, председник Предјседништва БиХ Харис Силајџић и председник Србије Борис Тадић потписали су „Истамбулску декларацију“, која је најавила најтешњу сарадњу.                                                 

Томиславу Николићу,Александру  Вучићу и Ивици Дачићу остало је да, ако желе власт после мајских избора 2О12, наставе зацртаним правцем. Правац је дао Филип Гордон у својој посети Београду, маја 2О1О, истакавши да је “европска интеграција Србије и Балкана је стратешки циљ администрације Барака Обаме, али је оценио да ће Београд тешко стићи до чланства у Европској унији са нерешеним питањем Косова“(17). 

ГЛАСОВИ ОТПОРА И „СЛУЧАЈ ШАРИЋ“                                                      

Ипак, да би се Обамнин план остварио, поред непокорног Севера Косова, сметају и гласови које у медијски ућутканој Србији подижу државотворне странке и покрети, изражавајући мишљење тихе већине Срба да је наша Света Земља изнад ЕУ и да не може бити границе на Јарињу и Брњаку. Те гласове треба медијски заглушити буком борбе против криминала (која је, наравно, неопходна,у оној мери у којој је искрена и не руши уставни поредак државе), и ликовима попут нарко-дилера Шарића и његовог сарадника,тзв. „Мише Банане“, који су „лица с потернице“ као донедавно Радован Караџић и Ратко Младић. (Ускоро ћемо видети хоће ли Шарић и његови сарадници бити приведени правди, или ће одиграти улогу Голдштајна из Орвелове „1984“, да  србијанске масе покрену на „пет минута мржње“ а касније буду заборављени, чим се испуне геополитичка наређења Империје Србији).                        

РУСИЈА, ПОНОВО?                                                                                              

Драгош Калајић је својевремено рекао: “Русија се налази на најбољем путу новог уздизања. Руси добро знају да је српска ослободилачка борба веома заслужна за тај успон. Заокупљен српским отпором,вашингтонски душманин је изгубио драгоцене године, а Руси су добили времена да се поврате од велеиздаје на власти“(18). Јелена Гускова је такође свесна овога: “Више од деценију и по Србија је сама без икакве подршке бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном руском медвједу да постане свјестан своје улоге у пружању отпора западној тиранији/…/Подржавајући и помажући Србију по свим питањима по којима је она неправдено постала жртва, Русија може да постане самосталан фактор у међународним односима. Колико знам, садашњи руски политичари имају свијест о томе“(19).                                                                                                                        

Године 1813, Први србски устанак је пропао јер је Русија, због напада Наполеона, морала да се повуче са Балкана и да престане да помаже једноверној браћи,коју је снажни налет Турака поново, после девет година борбе, лишио слободе. Године 2О13, када се Турска,   (извршилац вашингтонске жеље везане за саздавање „треће империје“, овог пута на Балкану), опет враћа у Србију, руски чинилац је опет битан, мада су србијанске власти и даље у челичном загрљају НАТО геополитичке логике. Шта ће се дешавати у будућности, остаје да се види. Битка је одсудна, не само за Србију.                     

                                                       

УПУТНИЦЕ:                                                                                                                      

1. Цит. према Добрица Гајић: Обнова демократије/Изабрани интервјуи 1992 – 2ОО7, Центар за унапређење правних студија, Скупштина општине Сопот, Центар за културу дијалога Кикинда, Београд 2О12, стр. 16О                                                                   

2. Исто                                                                                                                                 

3. Исто, стр. 162                                                                                                                 

4. Шта је изгласао муслимански парламент у Сарејеву 15. септембра 1991., “Расциа“, бр. 1/1996, стр.12                                                                                                                      

5.Наташа Јовановић: Царски друмови на Пештер планини, “Печат“ 135/2О1О, стр. 26-27

6. Исто, стр. 27                                                                                                                   

7. Исто                                                                                                                                 

8.С.Павловић:анџак је антиуставна категорија, “Српске новине“, 6.мај 2О1О, стр. 26

9.Исто                                                                                                                                  

1О. Зоран Милошевић: Заједно на Иран?!, Печат, 2О4/2О12, стр. 13                         

11. Исто,стр.14                                                                                                                   

12. Исто,стр.13                                                                                                                   

13. Исто,стр.12                                                                                                                   

14. Љубомир Кљакић: “Криза – корисни идиоти и колапс Србије“, Печат, Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2О11, стр.2О8                                                                 

15. Исто, стр.2О9                                                                                                               

16. Исто, стр.214                                                                                                                

17. Исто, стр.231                                                                                                                

18. Добрица Гајић, Исто, стр. 164                                                                                    

19. Бранка Чуљић:Елена Гускова: НАТО ће са Црногорцима освајати Русију, “Српске новине“, исто, стр.8