Никола Ковачевић, савјетник министра правде у Влади Републике Српске

Уводни реферат  на конференцији „Суд и Тужилаштво БиХ у контексту (де)стабилизације Републике Српске“, Медија центар, Београд, 28.11.2015.

 

А) Уставна рјешења и подјела надлежности:

Устав Босне и Херцеговине договорен је у Дејтону, као Анекс IV Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Овим Уставом, без изричитог навођења, успостављена је сложена држава, са два ентитета: Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине, као конститутивним дијеловима Босне и Херцеговине. Подјела власти (надлежности) између институција Босне и Херцеговине и ентитета уређена је ставом 1. члана III Устава. У наведеном члану, децидно је утврђно 11 области из надлежности које припадају заједничким институцијама Босне и Херцеговине, а ставом 3. наведеног члана, дефинисане су надлежности ентитета, а тај став гласи: “Све државне функције и овлаштења која овим Уставом нису изричито дата Босни и Херцеговини припадају ентитетима“.

Истина, у ставу 5. овог члана дата је могућност преношења надлежности са ентитета на Босну и Херцеговину на основу изричитог договора ентитета, а тај став гласи: „Босна и Херцеговина преузима надлежности и за друге послове о којима се ентитети договоре“. То подразумијева, да пренос надлежности захтијева одређену процедуру, да одлуку доноси надлежни законодавни орган, а што у одређеним случајевима захтијева и промјене Устава ентитета. Међутим, углавном законима наметнутим од Високог представника, многе надлежности са ентитета су пренијете на Босну и Херцеговину. Ту свакако спада и успостава Суда и Тужилаштва Босне и Херцеговине, као и Високог судског и тужилачког савјета, за које институције не постоји уставни основ у Уставу Босне и Херцеговине, а о чему ће бити више ријечи у мом даљем излагању.

Б) Организациона мрежа судова у ентитетима и Брчко Дисрикту БиХ

Циљ овог излагања је упознавање са организацијом правосудних институција на нивоу Босне и Херцеговине, у ентитетима и Брчко Дистрикту.

У Босни и Херцеговини постоје четири потпуно одвојена правна поретка (два ентитета, Брчко Дистрикт БиХ и Босна и Херцеговина). По том основу су организовани правосудни системи, који се разликују по својој унутрашњој структури и институцијама.

Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине имају своје судске системе који представљају заокружену цјелину. Оно што је заједничко за ова два система је да имају судове првог и другог степена (основне – општинске, окружне – кантоналне судове, као другостепене). У оба ентитета су установљени Врховни судови, који одлучују у посљедњој инстанци по редовним и ванредним правним средствима. Врховни суд Републике Српске, као највиши суд, обезбјеђује јединствену примјену закона (члан 123. Устава Републике Српске).

Осим судова опште надлежности у Репубици Српској су успостављени судови специјалне надлежности: окружни привредни судови и Виши привредни суд, и овакви судови не постоје у Федерацији Босне и Херцеговине.

Одлуке судова у ентитетима у којима је одлучивано по редовним и ванредним правним средствима, су коначне и постоји могућност да се само у поступку апелације код Уставног суду Босне и Херцеговине или Суда за људска права, тражи заштита људских права. Право на овакву заштиту имају и грађани у свим државама које су чланице Савјета Европе.

У Брчко Дистрикту су успостављена два суда и то: основни суд и Апелациони суд, као суд другог степена, који одлучује и о ванредним правним средствима.

За овакву организацију правосудних органа постоји уставни основ у Уставима ентитета, односно у Статуту Брчко Дистрикта БиХ.

 

 

В) Организација правосуђа на нивоу Босне и Херцеговине

Устав Босне и Херцеговине је дефинисао да на нивоу Босне и Херцеговине постоји Уставни суд, којег чине девет судија, од којих су тројица страни држављани, а именује их предсједник Суда за људска права. Мандат страних судија траје пет година, с тим да је у члану 6. Устава Босне и Херцеговине, регулисано да по истеку тог мандата Парламентарна скупштина може законом регулисати методе избора судија које је именовао Предсједник Европског суда за људска права. Још увијек Парламентарна скупштина није донијела такав закон, тако да судије, страни држављани, остају у мандату све док се ово питање не регулише Законом о Уставном суду БиХ.

Постоје отпори за доношење оваквог закона, мада је на инсистирање представника Републике Српске, Закон о Уставном суду БиХ уврштен у Стратегију о реформи сектора правде за 2014-2018 годину. Чини се да још увијек не постоји воља за доношење оваквог закона, мада је он потребан, не само због престанка мандата страним судијама, него и због потребе да се поступак пред овим судом уреди законом, као што се то чини и код других судова.

Уставни судови у оба ентитета, воде поступак уређен Законом о Уставном суду Републике Српске, односно Федерације Босне и Херцеговине, за разлику од Уставног суда Босне и Херцеговине, који поступак се води по Правилима које доноси овај суд. Због непостојања Закона о Уставном суду Босне и Херцеговине, Уставни суд често расправља у предметима који су у искључивој надлежности редовних судова. Неприхватљива је пракса да Уставни суд БиХ, у неким предметима „игра“ улогу Врховног суда Босне и Херцеговине, односно суда четвртог степена, јер често улази у област утврђивања, односно оцјене чињеничног стања, што није улога Уставног суда.

Судска власт је независна, посебно од законодавне и извршне власти и то није спорно, али Уставни суд Босне и Херцеговине, често доноси одлуке које су на штету Републике Српске. Такве одлуке се доносе прегласавањем „захваљујући“ тројици страних судија и двојици судија из реда бошњачког народа. Најсвјежији примјер је, управо објављена одлука овог суда о проглашењу неуставним Закона о празницима у Републици Српској и то у дијелу којим је уређено да је 9. јануар Дан Републике Српске. Ова одлука је изазвала велико незадовољство у Републици Српској, а и она је као и друге одлуке, донијета прегласавањем. Посебан проблем представља, што Декларација коју је донијела Народна скупштина Републике Српске по овом питању и одлука Уставног суда БиХ, су у колизији и оваква одлука сигурно неће допринијети стабилизацији односа у Босни и Херцеговини.

 

Почетком 2000. године, Међународна заједница је инсистирала на успостављању Суда Босне и Херцеговине, али због непостојања уставног основа и недостатка консензуса по овом питању, Високи представник, користећи Бонска овлаштења,  својом одлуком је наметнуо Закон о суду Босне и Херцеговине, објављен у „Службеном гласнику БиХ“, бр. 29/00.

Уставни суд Босне и Херцеговине у одлуци 225/00 од 23. марта 2001. године, појаснио је да листа овлаштења (надлежности) институција Босне и Херцеговине дата у члану III Устава, није исцрпљена и између осталог, у својој одлуци наводи: „Власт Босне и Херцеговине и ентитета произилази  из подјеле власти утемељене Уставом Босне и Херцеговине и изван одредбе члана III Устава Босне и Херцеговине“. Сматрамо да је оваква одлука Уставног суда дала широко тумачење Устава Босне и Херцеговине и у прилог таквог нашег става је и Мишљење Венецијанске комисије број 648/11, која констатује да би било пожељно, дугорочно гледано, да све правосудне институције, се укључе ekspresis verbis у Устав Босне и Херцеговине. То практично значи, да легалитет и легитимитет Суда Босне и Херцеговине, је упитан.

Будући да Закон о Суду Босне и Херцеговине, није донијет на демократски начин и није резултат воље демократски изабраних представника власти, Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине користећи правила Високог представника, потврдила је неизмијењени текст наметнутог закона, који је објављен у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“, број 16/02. Тек након потврђивања Закона о Суду Босне и Херцеговине од стране Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, стекле су се правне претпоставке да Парламентарна скупштина може донијети потпуно нови закон или извршити измјене и допуне постојећег закона. Будући да такве интервенције није било, чињеница је да и сада важећи Закон о Суду Босне и Херцеговине, de facto израз воље Високог представника, иако је de jure, потврђен (донесен) од стране Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.

Високи представник је поново користећи Бонска овлашћења 2003. године донио Одлуку о измјенама и допунама већ потврђеног Закона о Суду Босне и Херцеговине, у којем је, између осталог, наметнутим измјенама уградио спорни члан 7. став 2. Закона о Суду Босне и Херцеговине, у који је уградио проширену надлежност Суда Босне и Херцеговине, чиме је изашао из оквира своје надлежности, јер након потврђивања закона у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине, у идентичном тексту у каквом је донесен од стране Високог представника, једино Прарламентарна скупштина је надлежна да врши његове измјене и допуне. То само још једном потврђује насилно и противправно дјеловање Високог представника у БиХ.

Текст члана 7. став 1. и 2. Закона о Суду Босне и Херцеговине, гласи:

            1) Суд је надлежан за кривична дјела утврђена Кривичним законом Босне и Херцеговине и другим законима Босне и Херцеговине;

            2) Суд је даље надлежан за кривична дјела утврђена Законом Федерције БиХ, Репубике Српске и Брчко Дистрикта БиХ, када та кривична дјела:

                    а) угрожавају суверенитет, територијални интегритет, политичку независност, националну сигурност  и међународни субјективитет Босне и Херцеговине,

                    б) могу имати озбиљне реперкусије или штетне посљедице на привреду Босне и Херцеговине, или могу изазвати  друге штетне посљедице за Босну и Херцеговину или могу изазвати озбиљну економску штету или друге штетне посљедице изван територије датог ентитета или Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Појмови које користи члан 7., као што су „озбиљна економска штета“, „озбиљне реперкусије“, „штетне посљедице“ и „друге штетне посљедице“, очигледно имају за циљ да заштите неке економске и правне вриједности. Да би се дошло до прихатљиве и дјелотворне кривично-правне норме, неопходно је јасно дефинисати врсту заштићеног објекта, јер се ради о врло сложеном питању за правну теорију и праксу.

Непремостива препрека оваквог модела огледа се првенствено у томе:

• што се поставља се питање на који начин Суд и Тужилаштво БиХ могу имати увид у структуру предмета ентитетског правосуђа, како би могли донијети одлуку о тзв.“преузимању“ конкретног предмета,
• на основу којих критерија Суд Босне и Херцеговине преузима предмете од ентитетских судова, кад ти критерији сада не постоје,
• дефиниција неодређених вриједности као што су „озбиљна економска штета“, „озбиљне реперкусије“, “штетне посљедице“ и „друге штетне посљедице“, су појмови за које нису пронађени адекватни ставови у судској пракси.

Посебно наглашавамо, да постојећи закони не дају одговор на питање у којој фази кривичног поступка се може извршити тзв.“преузимање предмета“, да ли је то фаза истраге, фаза потврђивања оптужнице или фаза суђења. Дешава се да Тужилаштво Босне и Херцеговине изузме предмете од ентитетских тужилаштава и након двије или више година, такав предмет уз пропратни акт врати оном тужилаштву од којег је такав предмет изузет.

Досадашња пракса суда није успјела да изгради уједначене стандарде у погледу примјене члана 7. и сва понуђења рјешења у намјери наводне објективизације члана 7. не дају гаранцију за наставак злоупотреба по овом питању.

Управо из наведених разлога, сматрамо да члан 7. став 2. мора бити брисан из Закона о Суду Босне и Херцеговине и да се ово питање ријеши у Кривичном закону Босне и Херцеговине, као материјалном пропису. Стварна надлежност суда мора бити јасно уређења законом, а посебно имајући у виду чињеницу, да Суд Босне и Херцеговине не може имати било какву ингеренцију, односно супремацију у односу на судове ентитета.

У материјално правном смислу члан 7. је супротан начелу законитости, чија је основна заштита од самовољног гоњења, суђења и кажњавања. Постојећа одредба ствара могућност за произвољну примјену, што директно угрожава принцип природног судије, односно право сваког да му се суди од стране законом успостављеног надлежног суда. Прешироко дискрециона оцјена која се даје суду, угрожава правну сигурност, владавину права и основне вриједности демократског друштва. Проширена надлежност на основу неодређених и непрецизних норми, ствара претпоставку да Суд БиХ добија апсолутну надлежност за сва кривична дјела предвиђена не само у Кривичном закону БиХ, него и законима ентитета. На овакав начин угрожава се подијељена уставна надлежност између Босне и Херцеговине и ентитета, а самим тим угрожава се правна сигурност и право сваког на правично суђење у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције о заштити људских права. Стварна надлежност између Суда Босне и Херцеговине и судова ентитета, мора бити јасно разграничена законом и по том питању не може се створити било каква могућност надређености Суда Босне и Херцеговине у односу на судове ентитета. Законом о судовима ентитета и процесним законима је јасно разграничена мјесна и стварна надлежност између првостепених, другостепених и Врховног суда, као и рјешења по питању у случају сукоба надлежности. Ова правила морају важити у односу између Суда БиХ и судова ентитета.

Слична одредба постоји и у Закону о кривичном поступку Босне и Херцеговине, гдје је у члану 449. став 2. цитираног закона прописано да предмете из надлежности суда примљене у рад код других судова, односно тужилаштава и у којима оптужница није ступила на правну снагу, односно није потврђена, довршиће мјесно надлежни судови, осим ако суд по службеној дужности или на образложен приједлог странака, одлучи да преузме такав предмет.

Ова одредба је неодржива понајприје из разлога што Суд Босне и Херцеговине не зна, нити може знати стање ствари у истражним списима у окружним и кантоналним тужилаштвима, а други разлог је злоупотреба права странака, којима је прије свега, циљ одуговлачење поступка (случај Орић и др.). Примјеном ове одредбе, предмети који су у искључивој надлежности ентитетских правосудних органа на основу „скривених мотива“ прелазе у надлежност Суда или Тужилаштва БиХ. Дешава се да у преузетим предметима Суд Босне и Херцеговине, по протеку двије или више година, огласи се стварно ненадлежним или да Тужилаштво Босне и Херцеговине преузети предмет од кантоналних односно окружних тужилаштава врати на даље одлучивање тужилаштву од којег је преузет такав предмет. Све ове радње се проводе без доношења процесних рјешења, што је недоспустиво са аспекта владавине права и начела независности и самосталности сваког суда или тужилаштва да одлучује у конкретном предмету. Оваква пракса не постоји ни у једној европској земљи, већ је само као експеримент уведена у БиХ.

Г) Проблеми у раду правосудних институција Босне и Херцеговине

Ретроактивна примјена Кривичног закона Босне и Херцеговине, проширена надлежност Суда Босне и Херцеговине (члан 7. став 2. Закона о Суду Босне и Херцеговине и члан 449. ЗКП-а Босне и Херцеговине, као и селективни приступ у процесуирању ратних злочина су изазвали незадовољство сих релевантних субјеката у Републици Српској, владиних и невладиних организација, грађана, а посебно осуђених лица. На ту чињеницу посебно је указивала Народна скупштина Републике Српске и Влада Републике Српске. Интересантно је да Високи судски и тужилачки савјет ни у једном случају није реаговао на Закључке Народне скупштине, а који су се односили на рад правосудних институција на нивоу Босне и Херцеговине.

Иако је ретроактивна примјена Кривичног закона Босне и Херцеговине, на неки начин добила свој епилог кроз Одлуку Европског суда за људска права (предмет Мактоуф – Дамјановић), Суд Босне и Херцеговине, а по оптужницама Тужилаштва Босне и Херцеговине пресуђује у инкриминисаним догађајима у условима оружаног сукоба и за кривично дјело злочина против човјечности, које није познавало раније кривично законодавство бивше СФРЈ, а који је у КЗ БиХ инволвиран доношењем истог, а примјењује се од 01.03.2003. године. Овакво поступање Суда Босне и Херцеговине и Тужилаштва Босне и Херцеговине је противно начелу законитости које подразумијева да у вријеме извршења дјела таква радња мора бити законом прописана као кривично дјело, као и санкција за тако дјело.

Ако законом није прописано да неко чињење није инкриминисано као кривично дјело и санкција за такво дјело, починилац такве радње не може кривично одговарати ако су такве радње инкриминисане као кривично дјело након извршења таквих радњи (начело забране ретроактивности). Супротно понашање би се косило са начелом забране ретроактивности и основним начелом кривичног права – начелом законитости. Ако нема дјела и казне, не може бити ни учиоца.

 

Сматрамо да се овим новим кривичним дјелом, крши принцип забране ретроактивности, а посебно што се примјеном овог закона или еks pоst изриче казна дуготрајног затвора, што представља кршење основних принципа како унутрашњег, тако и међународног кривичног права, (члан 3.и 4. став 1. КЗ БиХ, члан 7. став 1. ЕКЉП, члан 11. Универзалне декларације из 1948, члан 15. МПГПП и члан 22. до 24. Римског статута).

По нашем мишљењу, овакво кривично дјело би се могло квалификовати као кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, а што је предвиђено Кривичним законом бивше СФРЈ, према којим одредбама за ово дјело се могла изрећи казна затвора у трајању до 15, односно 20 година.

 

Желимо указати и на још једну неправилност у раду Тужилаштва, односно Суда БиХ, а ради се о примјени концепта удруженог злочиначког подухвата. Овакво дјело није прописано као вид учешћа у Кривичном закону СФРЈ, нити Кривичном закону Босне и Херцеговине, па је интересантно да  су тај институт примјењивали Суд и Тужилаштво БиХ, док то није била пракса кантоналних, односно окружних правосудних органа у ентитетима. И ово је примјер по којем Суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине, у неравноправан положај доводи грађане Босне и Херцеговине.

Посебно наглашавамо да првосудни органи у Републици Хрватској и Републици Србији никог нису процесуирали за кривично дјело против човјечности кроз удружени злочиначки подухват, као вид учешћа у злочину. Ово кривично дјело, истина, инкриминисано је у новим кривичним законима Хрватске и Србије, али се не примјењује из разлога забране ретроактивности.

 

Суд Босне и Херцеговине у примјени овог института позивао се на одредбу члана 180. Кривичног закона БиХ, иако то дјело нема обиљежја у овом члану, а нема га ни у члану 7. Хашког трибунала, из којег је ова одредба дословно  преузета.

Босна и Херцеговина је земља lеgе scriptа правне традиције и само је закон извор кривичног права.

 

Због свих наведених неправилности, у мају мјесецу 2011. године одржан је састанак којем је присуствовала Кетри Ештон, Висока представница Европске уније за спољну политику и безбједност, са предсједником Републике Српске, господином Милорадом Додиком, кад је постигнут споразум да се одложи већ заказани референдум, на којем су се грађани требали изјаснити о наметнутим законима, те да се приступи Структуралном дијалогу о правосуђу у оквиру Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Босне и Херцеговине.

Према договору гђе К. Ештон и предсједника М. Додика, дефинисана су питања која треба да буду у центрау пажње:

• анализа рада Суда и Тужилаштва Босне и Херцеговине,
• анализа апелационе надлежности Уставног суда Босне и Херцеговине,
• анализа рада и утврђивање даљих праваца надлежности БС ТС и позиционирање правосудних институција у Републици Српској, односно отварање или неотварање питања Врховног суда Босне и Херцеговине.

Подсјећамо, приликом првог састанка који је одржан 06. и 07. јула 2011. године, Европски комесар за проширење Штефан Филе, потврдио је да „Структурални дијалог у области реформе правосуђа у дијалогу са Европском комисијом“ даје оквир за дискусију о институционалним и легислативним питањима према релевантним европским стандардима. Ово је важно за процјену релевантности појединих питања и проблема који се појављују или номинују кроз Структурални дијалог, а имајући управо тему Структуралног дијалога – реформа правосуђа, односно улогу Структуралног дијалога – даје оквир за дискусију о институционалним и легислативним питањима.

Структурални дијалог је резултат договора постигнутог у Бањалуци, а води се између Европске комисије и Босне и Херцеговине, као међународно признате државе.

Иако је прошло више од четири године, Структурални дијалог није дао очекиване резултате и само захваљујући одлуци Суда за људска права у Стразбуру, у предмету Мактоуф-Дамјановић на неки начин је ријешена ретроактивна примјена Кривичног закона Босне и Херцеговине. Суд Босне и Херцеговине уз подршку Уставног суда Босне и Херцеговине, ретроактивном примјеном Кривичног закона Босне и Херцеговине, изрицао је знатно веће временске казне затвора у односу на те санције које су предвиђене Кривичним законом бивше СФРЈ, који је важио у вријеме извршења тих кривичних дјела.

По начелу временског важења закона, Кривични закон бивше СФРЈ, се морао примјењивати по правилима Међународног права,а и по одредбама Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине.

Мора се одати признање окружним и кантоналним тужилаштвима и судовима који су остали досљедни у примјени Кривичног закона који је важио у вријеме извршења кривиччног дјела. Суд, који штити људска права, иста је кршио, што има посебну специфичну тежину, ако се та права крше баш од институције која је задужена да их штити.

Ретроактивном примјеном Кривичног закона Босне и Херцеговине, Суд Босне и Херцеговине је повриједио члан 7. Европске конвенције о заштити људских права и посљедице неправилне примјене Кривичног закона Босне и Херцеговине, још увијек нису саниране, посебно кад су у питању осуђена лица која нису користила апелацију код Уставног суда, односно Суда у Стразбуру. Поставља се питање да ли ће лица која су осуђена по одредбама Кривичног закона Босне и Херцеговине, издржати тако утврђену казну или ће држава бити у обавези да учини одређене радње, како би се исправила грешка коју је учинио Суд Босне и Херцеговине.

У образложењу пресуде Мактоуф – Дамјанвић, Суд за људска права, на једном мјесту примјећује да је у једном предмету суд изрекао оптуженом који је проглашен кривим за окрутно поступање према затвореницима казну затвора од једне године и осам мјесеци (казну изрекао ентитетски суд), док је Суд Босне и Херцеговине, другом оптуженом за слично кривично дјело, изрекао казну затвора од 10 година и шест мјесеци. Овај примјер јасно показује драстичну разлику о висини изречене казне за исто или слично кривично дјело, а изречена казна зависи који суд суди и који закон се примјењује. Испада, да „већу срећу“ имају окривљени против којих се поступак води код окружних, односно кантоналних судова, јер ови судови примјењују Кривични закон бивше СФРЈ, као закон који је важио у вријеме извршења тих кривичних дјела. Максимална казна затвора предвиђена Кривичним законом бивше СФРЈ је 15, односно 20 година, док је за ова иста кривична дјела, Кривичним законом Босне и Херцеговине, предвиђен дуготрајни затвор до 45 година.

Морамо имати у виду чињеницу да осуђени може покренути апелациони поступак пред Судом за људска права, у року од шест мјесеци, од дана правноснажности пресуде. Поставља се питање, шта са осуђеним лицима који нису искористили ово право, а свима је јасно да су таквим лицима изречене казне затвора по закону који није могао бити примијењен.

Суд Босне и Херцеговине по укинутим пресудама од стране Уставног суда Босне и Херцеговине у поновљеном поступку по Апелационом вијећу тог суда, изриче казну затвора, примјеном Кривичног закона бивше СФРЈ. И у овом случају суд крши одредбе Закона о кривичном поступку, као и одредбе Конвенције о заштити људских права, према којима осуђени, поред осталог, има право жалбе на изречену казну (случај генерал Ђукић, којем је у поновљеном поступку изречена максимална казна затвора у трајању од 20 година). Будући да је казну изрекло Апелационо вијеће, осуђеном није омогућено право жалбе на одлуку о изреченој казни.

 

Европска комисија је Препоруком са Пленарног састанка Структуралног дијалога,  одржаног 13. и 14. маја 2014. године,  захтијевала од Високог судског и тужилачког савјета да сачини анализу о примјени члана 7. став 2. Закона о Суду Босне и Херцеговине. Сматрамо да је потребно створити законске претпоставке да се свим осуђеним лицима, којима је изречена казна затвора по одредбама Кривичног закона Босне и Херцеговине, омогући у поновљеном поступку, примјена закона бивше СФРЈ. Понављање поступка треба омогућити и оним осуђеним лицима која нису користила апелацију код Уставног суда Босне и Херцеговине, односно Суда за људска права у Стразбуру.

Високи судски и тужилачки савјет је сачинио Аналитичко мишљење о примјени проширене кривичне надлежности правосудних органа на државном нивоу и између осталог констатовао да:

 

Досадашња пракса Суда Босне и Херцеговине није успјела изградити уједначене и хармонизиране правне ставове, критерије и стандарде у погледу примјене одредаба члана 7. став 2. Закона о суду Босне и Херцеговине. Примјећује се, да Суд Босне и Херцеговине,  у већини таквих предмета, своју проширену надлежност образлагао је врло уопштено, недосљедно и без конкретизације, просто је подводећи без ближег образложења под критерије из члана 7. став 2. Закона, а у значајном броју случајева образлагање је чак и изостајало.

 

 

Д) Протокол и радна верзија Закона о Суду Босне и Херцеговине

Будући да није било помака у Структуралном дијалогу, а посебно који се тичу редефинисања правосудних институција на нивоу Босне и Херцеговине, у Бриселу је 10.09.2015. године, потписан Протокол о даљим активностима Структуралног дијалога о правосуђу у Босни и Херцеговини.

Члан 7. став 2. Закона о суду Босне и Херцеговине је предмет расправе готово на свим сједницама Структуралног дијалога. Полемика око наведеног члана је посебно интензивирана послије констатације Високог судског и тужилачког савјета, да суд у већини предмета без било каквог образложења је преузимао предмете из надлежности ентитетских правосудних органа. Европска комисија као и мађународни правни експерти ангажовани од стране Европске комисије, залагали су се да се изврши обејктивизација критерија по којима би Суд Босне и Херцеговине преузимао предмете за кривична дјела предвиђена кривичним законима ентитета, односно Брчко Дистрикта.

Република Српска не прихвата било какву објективизацију критерија за преузимање предмета из надлежности ентитетских судова, из простог разлога што стварна надлежност мора бити јасно дефинисана законом и ту није дозвољена било каква произвољност судова. Опште је процесно правило, да сваки суд по службеној дужности утврђује да ли је стварно надлежан за рјешавање у одређеној правној ствари. Дакле, то ради суд процесним рјешењем, код кога се налази одређени предмет и по правноснажности  рјешења, предмет се уступа стварно надлежном суду. То практично значи, да би окружни, односно кантонални судови, у моменту кад утврде да је за одређени предмет стварно надлежан Суд Босне и Херцеговине, донијеће рјешење којим ће тај предмет уступити на даљу надлежност Суду Босне и Херцеговине.

Управо на горе наведеним принципима се заснива и одредба члана 22. Закона о судовима Босне и Херцеговине, коју је припремило Министарство правде Републике Српске. У члану 22. став 1. тачка 1. под а) је прописано да је Суд Босне и Херцеговине надлежан за кривична дјела утврђена искључиво Кривичним законом Босне и Херцеговине, као и другим законима Босне и Херцеговине, усвојеним од Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.

На Министарском састанку одржаном 10.09.2015. године, којем су уз највише представнике Европске комисије присуствовали: министар правде Босне и Херцеговине, министри правде ентитета и предсједник Правосудне комисије Брчко Дистрикта, потписан је Протокол, у којем је између осталог, дефинисано:

„Реформу Закона о судовима Босне и Херцеговине развити на основу верзије текста Нацрта закона, коју је у Бриселу представило Министарство правде Републике Српске. Тај текст, као и Нацрт Закона о судовима Босне и Херцеговине из 2013. године, ће и даље бити предметом дискусије у контексту предстојећег ТАIЕХ семинара, који ће се одржати у Сарајеву, 01.и 02. октобра 2015. године“.

 

ТАIЕХ семинар је одржан у Сарајеву, 01. и 02.10.2015. године, у организацији Европске комисије, којем су присуствовали и правни експерти из земаља Европске уније.

На наше задовољство, расправљало се о радној верзији Закона о судовима Босне и Херцеговине коју је припремило Министарство правде Републике Српске, с тим да ће по рјешењима из овог закона, коментаре дати ангажовани правни експерти и такво мишљење ће бити достављено свим релевантним учесницима Структуралног дијалога.

 

 

Ђ) Радна верзија Закона о судовима Босне и Херцеговине, припремљена од стране Министарства првде Републике Српске

 

Радна верзија Закона о судовима Босне и Херцеговине, припремљена од стране Министарства првде Републике Српске, обезбјеђује:

          – јасно разграничену стварну надлежност Суда Босне и Херцеговине у односу на ентитетске судове и Суд Брчко Дистрикта БиХ.

          – закон не познаје тзв. „проширену надлежност“ Суда Босне и Херцеговине, с тим да је Суд Босне и Херцеговине стварно надлежан, из кривичне области, само за кривична дјела инкриминисама Кривичним законом Босне и Херцеговине или евентуално другим законима Босне и Херцеговине (бланкетна норма), које је донијела Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине,

          – закон не познаје институт преузимања предмета, а о стварној „(не)надлежности“ одлучује суд код којег се налази одређени предмет, у складу са процесним законима,

          – умјесто Апелационог вијећа, успоставља се Виши суд, као другостепени суд, који је искључиво надлежан за рјешавање о редовним и ванредним правним средствима, по првостепеним одлукама Суда Босне и Херцеговине,

          – судови Босне и Херцеговине немају било какву супремацију у односу на судове ентитета,

          –  успостављањем Вишег суда, као другостепеног суда, на нивоу Босне и Херцеговине, била би заокружена организација првосудних институција на нивоу Босне и Херцеговине, по принципима који важе у Брчко Дистрикту БиХ,

          – оваквом организацијом правосудних институција ни нивоу Босне и Херцеговине  било би затворено питање успостављања Врховног суда Босне и Херцеговине.

Е) Став Републике Српске за успостављање Врховног суда Босне и Херцеговине

Званични представници Федерације Босне и Херцеговине, као и представници Суда и Тужилаштва Босне и Херцеговине заговарају успостављање Врховног суда Босне и Херцеговине. Сматрају да је Врховни суд инстанца који би уједначавао судску праксу и заузимао начелне ставове о појединим правним питањима.

Како је могуће успоставити Врховни суд Босне и Херцеговине, ако у Босни и Херцеговини постоје четири одвојена правна поретка, а Врховни судови одлучују као задња судска инстанаца. Правосуђе у ентитетима и Брчко Дистрикту, представља заокружену цјелину и ни један суд ван ентитета не може бити надређен судовима у ентитетима. Додајемо такође, да се Врховни суд Републике Српске стара о јединственој примјени закона у Републици Српској и заузима начелне ставове по одређеним правним питањима.

Неприхватљиво је да у вертикалној организацији постоје два Врховна суда, па се с разлогом поставља питање о којим правним средствима би одлучивао Врховни суд Босне и Херцеговине. У случају успостављања Врховног суда Босне и Херцеговине, био би доведен у питање опстанак Врховних судова ентитета, а самим тим и постојећа организација правосудних институција у ентитетима.

Република Српска не може прихватити успостављање Врховног суда Босне и Херцеговине, уз напомену да је и Венецијанска комисија у свом Мишљењу изразила став да би за евентуално успостављање Врховног суда Босне и Херцеговине, било потребно изврштити интервенцију у Уставу Босне и Херцеговине. Оваква интервенција у овом моменту нити је могућа, а нити има потребе, из наведених разлога за оснивање Врховног суда Босне и Херцеговине.

Република Српска ће се и даље залагати да се донесе Закон о Уставном суду Босне и Херцеговине, којим би се регулисао поступак пред овим судом, а и начин и поступак избора домаћих судија, како би на тај начин престао мандат страних судија, именованих од предсједника Суда за људска права.