Жалбено веће[1] МТБЈ је 08.04.2015. године донело одлуку о жалби против пресуде Претресног већа у предмету “Тужилац против З. Толимира”. Жалбено веће је потврдило налазе Претресног већа о томе да је генерал Толимир крив за учешће у геноциду у Сребреници и одобрило пресуду на доживотну робију.
Подсећамо да је судски процес генералу Толимиру трајао тачно две године (почео у фебруару 2010. године, а завршен у фебруару 2012). За то време су одржана 242 рочишта. Тужилаштво је извело 182 сведока и предочило скоро 3000 документованих сведочанстава. Интересантно је да је одбрана (а Толимир се бранио сам)[2] извела само 4 сведока и 533 документована сведочанства.[3] Претресно веће[4] је осудило генерала Толимира на доживотну робију.
Генерал Толимир је предочио Жалбеном већу 25 разлога за ревидирање процеса. Генерал је посебно указао да је Претресно веће у његовом предмету прихватило без судске провере више од 500 “судски установљених чињеница” из других процеса. Генерал Толимир је такође протествовао против тога да се у својству сведока појави низ сарадника тужилаштва, као и прихватање да неки од њих буду и у својству експерта (на пример, злогласни “експерт” Р. Батлер). З. Толимир је такође протествовао и против других недостатака у пресуди Претресног већа, укључујући и недостатак оправданости, грешке у тумачењу закона и много чега другога.
Међутим, практично сви аргументи генерала Толимира окарактерисани су као неубедљиви. Само четири разлога су била делимично прихваћена (под тачкама 6,10,12,20) али то уопште није утицало на коначну одлуку суда.[5] На пример, Жалбено веће се сложило да је Толимир у праву по питању заснованости захтева за ревидирањем под тачком № 6. Судије Жалбеног већа су признале да је Претресно веће направило грешку, укључујући у пресуду и кривицу Толимира за убиство 779 људи, које се десило за време инцидента који уопште није уврштен у оптужницу против Толимира. Уопштено говорећи, овакве грешке говоре о потпуној професионалној некомпетентности судија: осудити лице за почињени злочин који није ушао у оптужницу представља апсолутни нонсенс. Штавише, то је злочин који се у многим правним системима назива “намерно изрицање нелегалне казне”. Међутим, признавши да је Толимир у праву, судије Жалбеног већа су ипак изјавиле да то уопште не утиче на коначни закључак.
Одлука Жалбеног већа донета је већином гласова. Практично са свим закључцима већа није се сложио судија Жан Клод Антоанети из Француске. На његов текст отпада око 40% заједничке одлуке суда. Међутим, мора се константовати да алтернативна правна истраживања од стране судије Антоанетија нису испала алтернативна суштински, него пре као његове еписторалне вежбе које је он спроводио у то време док је судија М. Нијанг изучавао предмет В. Шешеља, ослободивши Ж.К. Антоанетија од рада над његовим главним судским процесом.
Несагласно мишљење судије Антоанетија у суштини је додатно алилуја трибуналу и његовим вишестраним судијама, који на најразличитије начине долазе до јединствених закључака. А Атоанетијев закључак ј овако изгледао. Упркос чињеници да су постојали сви разлози за прихватање жалбе генерала Толимира, пресуда је остала иста – доживотна робија. Али није све исто. Антоанети овако предлаже: доживотни затвор са минималним одслуженим роком од 30 година. Овде ДОБРИ Антоанети показује своје праве чељусти чак и у поређењу са већином судија Жалбеног већа. У одлуци већине једноставно се каже “доживотна робија”. Сада, у зависности од одлуке секретара трибунала који одређује конкретну земљу у којој ће З. Толимир издржавати казну, зависиће да ли генерал Толимир може изаћи на слободу одслуживши одређени рок, јер се у разним земљама право на подношење таквог захтева одређује за различите периоде. Тако уколико он буде упућен на издржавање казне у затвор у Данској, онда се молба за помиловање може предати у року од 12 година, а у Немачкој после 15 година итд.
Генерално, питање о саставу Жалбеног (и Претресног) већа, није тако једноставно како можда изгледа. У предмету генерала Толимира састав Жалбеног већа је био промењен практично у потпуности. Састав већа у моменту подношења жалбе био је следећи: Т.Мерон, К.Агиус, Ли Дакин, Х. Хан и Б.Тузмухамедов. Међутим, тада почињу замене: у јануару 2013. године уместо Малтежанина Кармела Агијуса постављен је турски судија Мјухмет Гјунеј, у јануару 2014. године руски судија Бахтијар Тузмухамедов замењен је Французом Ж-К. Антоанетијем, у марту 2014. године Кинеза Ли Дакина заменио је Патрик Робинсон са Јамајке. И на крају, у септембру 2014. године пакистанског судију Халиду Рашид Хан заменио је Танзанијац Виљем Секула. Као што видите, неке судије су имале дупло мање времена за разматрање предмета од других. Разлог промене практично целокупног састава Жалбеног већа у предмету З. Толимира нису познати. Али лични састав овог већа има веома важан значај, што је очигледно показало Претресно веће чији се један члан изјаснио за невиност оптуженог.[6]
Генерално, изучавање одлуке Жалбеног већа показује да се то веће није толико трудило око установљивања истине у предмету, колико је тражило могућност да оправда Претресно веће по сваку цену. Ево очигледног примера: генерал З. Толимир је тражио ревизију одлуке у вези с тим да Претресно веће није изнело доказе да је група босанаца представљала “заштићену групу” у складу са нормама међународг права. Овај доказ је морао бити обавезан део судске пресуде. Међутим, судије Жалбеног већа су оправдале недостатак одлуке Претресног већа на следећи начин: испоставило се да је Претресно веће применило аналогију и сложило се са одлуком другог судског већа. Ето како се једноставно кроје предмети у Хашком трибуналу. Одсуство аргумената у једном предмету надокнађује се ослањањем на одлуке из другог предмета. А да се аналогија у кривичном праву не примењује – у Хашком трибуналу уопште нису чули.
Другачија одлука Жалбеног већа, још уз председавање председника МТБЈ Теодора Мерона, није се ни могла очекивати. У предмету генерала Толимира било је сувише много закључака који уопште нису били установљени нити доказани, нити потврђени на његовом судском процесу, но који су изузетно погодни за пропагандистичке циљеве ради којих inter alia је и створен овај трибунал. Пре свега је то геноцид у Сребреници и кривица српске стране поводом тога, посебно српске армије. Трибунал већ не може да одустане од ове лажи без обзира колико је квалитетно спроведен овај или онај судски процес или колико је квалитетна била ова или она судска одлука. Саму провокацију под називом “Сребреница” организовали су они који су створили Хашки трибунал, па због тога шансе за праведност према генералу Толимиру нису постојале. Тачније, појавила се шанса да му се ублажи пресуда после хапшења генерала Младића. Но, генерал Толимир није искористио ту шансу. То му још више служи на част.
[1] У састав већа су ушле судије Т.Мерон (САД), У.Секула (Танзанија), Ж.-К.Антонети (Француска), М.Гјунеј (Турска) и П.Робинсон (Јамајка).
[2] Правни саветник генерала Толимира био је такође Александар Гајић.
[3] Види подробније: Завршни документ одбране (Final Defence Brief) http://icty.org/x/cases/tolimir/custom5/en/121001.pdf
[4] У састав већа су ушле судије К.Фљуге (Немачка), А.Мундиа (Демократска Република Конго) и П.Ниамбе (Замбија). Судија П.Ниамбе гласала је против већине судија у већу, изјавивши да нису предочени озбиљни докази за кривицу генерала Толимира (види: http://icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212.pdf).
[5] Prosecutor v. Zdravko Tolimir, Appeals Chamber Judgment // http://icty.org/x/cases/tolimir/acjug/en/150408_judgement.pdf
[6] Судија П.Ниамбе из Замбије гласала је против већине судског већа, изјавивши да нису предочени убедљиви докази о кривици генерала Толимира. Несагласно мишљење судије Ниамбе видети на: http://icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212.pdf
