Србин никада није размишљао само о себи. Када се човек понаша онако како треба и не мисли да је сам и најважнији на планети, живи можда на први поглед теже, али сигурно живи испуњеније, срећније, поносније, храбрије… Такав човек кроз живот схвати суштину свог постојања, и може сутра поносно да каже да свој живот није потрошио узалуд.
Када би људи испунили душе вером врло брзо би им здрав разум показао пут. Из историје и прошлости лако би нормалним расуђивањем закључили оно непобитно. Било би им потпуно јасно да човек може да буде узрок разних дешавања, али да исход већине, а оних највећих сигурно, није у његовим рукама. Бог је тај који одлучује ко је кад и у ком моменту заслужио победу, славу, мир, срећу, спасење… Оне ће бити додељење увек онима иза којих стоји вера, истина, смирење, искрена жеља и истрајност.
Оно што нисмо спремни сами да мењамо не можемо очекивати ни од других. Покажимо веру, вољу, снагу и храброст. Постанимо бољи, покажимо свету своје право светосавско лице. Онда ће и они у којима још има људскости кренути да нас прате. Заједно ћемо бити довољно јачи да однесемо победу над злом. Да би завредили ту победу, да би добри људи пожелели да буду попут нас, ми морамо то показати делима. Морамо души помоћи да се исповеди и отараси ланаца материјалног, тако ћемо наћи спас. Спашени кренућемо путем наших предака и вратити Отаџбини понос.
Водимо се примерима оних најбољих. Њих је у српском народу увек било и биће. Носили су они одувек сваки сегмент српског друштва. Не смемо их зато препустити забораву. Управо то би учинили када би се понашали недостојно њихових дела. Када долази до оних најтежих кризних или ратних дешавања, јасно и брзо долази и до разграничења између оних правих и оних других. У таквим ситуацијама немогуће је скривати своје право лице.
Тада нема ни времена ни места за политиканство и фолиранте. Због тога они најбољи јасно испливају на врх. Али зар треба да чекамо муку да би их препознали? Морамо ли баш увек да тек кроз проблеме уочимо прави пут? Научимо да препознајемо оне праве и у миру. Они су и тада препознатљиви. Наше је само да избришемо своју сујету да би их лакше препознали, и да им се онда придружимо у оном правом светосавском путу. Време је да оним верним, часним и поштеним укажемо своје поверење.
„Још као врло млад сликар, Љуба Поповић је служио војску у Билећи, где му је први претпостављени био Душан Стаменковић, тада млади водник, на почетку војничке каријере. Љубу су од почетка војног рока распоредили за њему својствене послове: водио је цртачку школу, организовао разне манифестације у дому ЈНА.
На крају војног рока, при раздуживању, млади сликар, изгледа већ тада свестан висина на које ће се брзо успети, био је врло незадовољан. „Каква је то војска?“, говорио је, „ја сам за своје паре морао да купујем боје и прибор“.
Млади водник не желећи да падне љага на војску, извадио је из свог џепа два пута више него што му је Љуба рекао да је потрошио. Сутрадан, међутим, већ у цивилном оделу, Љуба га је нашао у касарни, и донео му две слике на поклон.
Млади сликар и водник више се никада нису срели. Путеви су им се разишли. Сликар је отишао у Париз, за својом звездом, одакле су стизале вести да су га музе, чије су миљеници били Сезан, Моне, Дега, повеле њиховим стазама.
Млади водник није имао такве музе. На крају своје каријере, вихором рата ношен из краја у крај, из места у место, делио је судбину своје земље, за коју је крварио. Крај рата је дочекао у Скопљу. Али, повлачећи се пред ратним пожаром, у оном најнужнијем, на брзину скупљеном пртљагу, биле су две Љубине слике. Некада су биле на дну пртљага у неком војном камиону, некад су месецима стајале у неком подруму, па одатле поново у камион…
Средином прошле године, Љуба Поповић је примљен на Клинику за хирургију КБЦ „Др. Драгиша Мишовић“ у Београду. Већ стар и болестан али врло бистар и кочоперан. Сви смо се трудили да му што више помогнемо, а он је прихватао само онолико колико је то њему одговарало. Одбијао је настојање осигуравајућег друштва да га авионом пребаце за Париз. Није имао поверења у француску медицину, код нас му се више свиђало. И у тим годинама, болестан, задржао је дух и бистрину. Случај је хтео да сестра на оделењу на коме је лежао Љуба буде снаја оног младог водника, сада већ пензионисаног официра.
Испричала ми је ову причу, на једном дежурству, и ја сам јој рекао да обавезно то исприча Љуби. Сестра Кристина је то и урадила. Извинила се што му одузима време и почела је причу: „Ви се вероватно не сећате, али сте својевремено поклонили слике мом свекру“.
Он је пажљиво слушао, и када је завршила, дуго је ћутећи посматрао. После одређеног времена је рекао: „Добро се сећам свега. Само, ви нисте у праву. Ја му нисам поклонио слике. Он их је платио. И то их је добро платио.“…
… Жарко је желео да поново види те слике и да их потпише. Неколико дана пред смрт, та жеља му се и испунила. Тада већ несигурном руком, потписао је слике које је својевремено поклонио воднику…
… Не знам на крају, да ли ова прича више говори о часном, младом официру који није дозволио да на војску падне љага, или о сликару који је додирнуо звезде, али није заборавио младог водника, од кога је изгледа научио нешто о животу.
У ствари то је прича о обојици, али и о некој космичкој правди.“
Прим. др Иван Павловић (Београд) (1)
Ова животна прича је још један доказ да морал у српском народу не умире. Истина је да они који га немају уствари уопште и не припадају српском народу. Они који га имају показују га у свакој прилици, поносно следећи пут предака. Такви ће и у оним најтежим моментима својим ставом, вером одлучношћу и храброшћу одвојити се од околине и кукоља. Они су она права звезда водиља оним мање сигурним, недовољно храбрим. Вера, патриотизам, част и понос је оно што је дубоко урезано у сваког светосавца. Питање је само момента када ће и у ком облику те врлине у потпуном сјају изаћи на светлост и обасјати нас.
Прави Срби никада не дозвољавају да било каква сумња падне на њихов народ, војску, Отаџбину. Баш онако како то није дозволио ни млади водник Душан Стаменковић. Ми данас треба само да поучени његовим као и многим другим часним примерима из српске прошлости наставимо чврстим кораком том једином могућом стазом. Не дозвољавајући више никад и ником да баца љагу на српски род.
Трудећи се да остваримо замисао својих ђедова имаћемо поносну домовину. Тек тада можемо бити сигурни да ће наша деца служити своју војску у својој Отаџбини на свом језику, у униформама са српским ознакама. Онако како смо и вековима уназад, увек на служби Господу, правди, народу и Отаџбини. Никад слуге сили, злу, неправди и нечијој охолости. Управо ту веру и снагу је показао и наш Љуба Поповић, одбијајући да оде у Француску на лечење, верујући у српске лекаре и Божју вољу. Не верујући у налицкану Европу већ у своју Србију.
Такав поносан, веран и храбар Србин никада неће дозволити да му неко одузима или дели срце. Срце се не дели, не позајмљује, оно се увек брани и чува. А добро се зна да је душа Србинова и Крајина и Српска, да је Косово и Метохија срце српског бића. Нема светосавца који може да подели српске манастире и цркве на оне које су његове и оне које ће да да непријатељу. Онај ко би то учинио газио би по хумкама наших предака. Онај ко би то и помислио обезвредио би крв хиљаде српских хероја и јунака, а то нико нема права и не сме.
Српским духовним и културним благом, територијом, светињама и жртвама положеним за њих располаже само српски народ. Светосавац се тога никад не одриче и никад се и неће одрећи. Онај коме то падне на памет уствари памети нема. Такав мора да зна да неће моћи сутра да стане пред претке а потомке му је боље и да не дочека. Одувек се знало да имовину ђедова и очева могу делити само браћа. Не верујем да и један Србин Албанце, Хрвате, Турке осећа или доживљава као браћу. Ко сме онда било шта српско са њима да дели?
Ако дозволимо да наша срећа искључиво зависи од воље и поступака других онда засигурно нећемо моћи да се љутимо што нисмо срећни. За срећу је потребно изборити се и заслужити је, а не само је очекивати као нешто што је за нас предодређено. Како изгледа одлука показала нам је и наша Бања Лука 9.јануара 2017. Дан Републике Српске показао је сав понос народа кога никакве недаће нису одвојиле од вере и Отаџбине. На дан Светог Првомученика и Архиђакона Стефана они прави Срби су сви заједно и пркосно у српској Бања Луци запевали „Пукни Зоро“.
Управо песма је показала колико се непријатељ плаши српске слоге. Појавили су се новински натписи са поређењем полицајаца Републике Српске са поносним Гвозденим Пуком, јер, како су навели, ту песму певали су и српски јунаци у Првом светском рату. Није то тачно, песма је настала много касније. Али без обзира на ту чињеницу снага и одлучност са којом су стајали српски полицајци у Бања Луци је показала да дух српских хероја није ишчезао, да је он ту можда и присутнији него што мислимо. Песма је била довољна да непријатељ то осети. Знају они да када су Срби сложни, када сви стану као један, да су непобедиви. Јер онај уз кога је истина не може изгубити.
Многи се питају зашто не можемо да опростимо и да заборавимо злочине које су нам учинили неки које смо грешком звали браћом… Одговор је једноставан. Шта мислити и како опростити онима који су, кад смо их примили и спасли, гледали само како могу да нас уједу. Очито је да у таквима не постоји ни љубав, ни захвалност, о хуманости да и не говоримо. Очито је да се не ради о људима већ о зверима. Очито је да су за њих и пси по врлинама недостижни. Зашто би онда траћили своје време да узалудно звери покушавамо да преобратимо у људе.
„Ако си добар у нечему или ће те копирати, или ће ти завидети, или ће те мрзети.“
Фјодор Михаилович Достојевски
Србе не могу да копирају. Наравно, јер то није ствар напретка, индустрије, новца, технологије већ ствар вере, а њу мораш носити у себи. Док су нам завидели, само су још у својим испразним душама све више патили, то је и створило тај последњи и најгори облик осећања ка нама. Почели су да нас мрзе. Познато је да су они који мрзе спремни на све, па нас отуда њихови напади не смеју чудити. Треба само да научимо како од њих да се одбранимо а да при томе не изгубимо управо оно због чега нас нападају и мрзе.
Видимо да постоји проблем, и знамо да будућност коју остављамо потомцима није оно што би желели за себе. Сигурно је да онда то не смемо оставити тако нашој деци. Када то знамо и већ смо свесни тога, онда то морамо да променимо. Ако нас убеђују да не можемо да променимо, рећићемо им онда да морамо. Нема за праве Србе немогуће, не постоји „не могу“, то није оно што ће светосавци прихватити. Када су у питању наша деца и њихова будућност одговори морају бити само „морам“, „могу“ и „знам како“. Само они који носе такву веру и став у себи смеју стајати на нашем челу. Препознајмо оне праве међу нама, не дозволимо више пајацима да нас представљају.
(1) Дневни лист ПОЛИТИКА, издање од 7.јануара 2017. 29. страна, рубрика „Погледи“, текст: „Прича о сликару и воднику“.
