Анализом пресуде (која износи 2 600 страница) бившем председнику Републике Срспке Радовану Караџићу бавили смо се неколико недеље и разматрали смо је у неколико текстова. У последњем тексту који је публикован почетком маја, изгледало је да се више нећемо враћати овој пресуди. Све је било већ прилично јасно: текст пресуде не само да не одговара историјској истини о рату у Босни и Херцеговини, него не одражава чак ни она сведочанства која су била предочена на том конкретном процесу.
Међутим, пошто је већ била донета одлука да се више тој пресуди не враћамо, била је откривена нова чињеница коју обавезно треба размотрити, јер она показује да је извртање чињеница – како на самом процесу, тако и у овој конретној пресуди – било смишљеног карактера.
У складу са параграфом 2531 пресуде, Претресно веће је прогласило Р. Караџића кривим за почињени злочин “прогона” (persecutions). Као основу за то, суд је навео да је било доказано да се у логору Батковићи примењивао принудан рад (forced labour), што је у нескладу са нормама међународног хуманитарног права.
У својству заснованости суд се позвао на документ P2891. Енглески превод овог документа заиста садржи термин “принудни рад”, међутим, оригинал садржи сасвим други термин, управо “рад”.[1] На тај начин, пред нама је отворена манипулација, која је требало да докаже кривицу Радована Караџића по сваку цену – чак и путем очигледне обмане.
Треба истаћи да овај инцидент није први такав случај,[2] где погрешан превод постаје основа за осуду Р. Караџића, па и других оптужених пред МТБЈ.
Наравно, кривцима за ову чињеницу могу се прогласити преводиоци. Међутим, у стварности је апсолутно јасно да је то проблем тужилаштва. У вези с тим, интересантно је истаћи реакцију тужилаштва после откривања манипулације. У свом одговору на изјаву Р. Караџића, тужилаштво је изјавило да се наводно ништа страшно није десило, јер неправилан превод није нанео никакву штету Радовану Караџићу и да су они “и без те епизоде ионако све доказали”.
Тужиоци су чак дошли до тога да су примери претходних погрешних превода назвали “примерима блиставог рада Одељења за превођење у трибуналу”.[3] То јест, као и обично, лицемерје вишег реда.
Међутим, важно је истаћи да ово што се десило јесте и директна кривица судија. Доказе не оцењују преводиоци, па чак ни тужилаштво. То раде судије. У овом случају је испало да су судије осудиле оно за шта није било изнето доказа на процесу. А то је већ показатељ mens rea (злочина са предумишљајем) самих судија. То је очигледно сведочанство тога да су судије осудиле Радована Караџића аутоматски – само зато што је у документу тужилаштва била одговарајућа оптужба. У овом случају није важно што у стварности у документу тужилаштва те оптужбе није било. Важно је то да је суд то прихватио не само као реалност, него и као нешто доказано! Ова чињеница у потпуности прецртава чак и формалну добросавесност судија. А у стварности представља доказ професионалне некомпетентности судија.
Почињена “грешка” у преводу је смишљен акт. Радован Караџић је не једном тражио од суда постојану контролу превођених текстова од стране одељења за превођење трибунала. Међутим, …добијао је постојана одбијања.
Притом треба истаћи позицију суда у односу на тачност превода који служе као основа за осуду оптужених у МТБЈ. У вези с тим да су у процесу биле честе грешке у преводу (притом, никада у корист Р. Караџића!), може се сматрати да су оне добиле потпуну дозволу. На тај начин је и потпуно валидно питање о правној несолидности (незаконитости) пресуде Претресног већа у предмету Радована Караџића.
Управо зато што је фалсификат испао тако очигледан, Жалбено веће МРМКТ (међународни резидуални механизам кривичних трибунала) у истом лицу председника Теодора Мерона, тихо је донело одлуку да се просто “замени превод”. Међутим, проблем није толико у томе да се превод замени, него у томе да се, као прво, ревидира одлука о проглашењу Р. Караџића кривим на основу тог превода, и као друго, да се створе услови за пуну проверу превода. Али у одлуци Т. Мерона о томе нема ни речи. Као да Т. Мерон не схвата да замена превода не решава проблеме!
На крају треба истаћи да је Жалбено веће МРМКТ управо донело одлуку о одбијању жалбе Р. Караџића за привременим ослобађањем до разматрања жалбе (за коју су предвиђене три године). Судије су изјавиле да они “нису задовољни тим доказима које је предочио Р. Караџић о томе да он неће побећи”.[4] У овој одлуци, као и увек, пројављује се не само порочна пракса Хашког трибунала, него и дефектност тих институција као таквих. Тако се у овом приступу судија МРМКТ пројавио такав елемент деградације, као што је физичка ликвидација принципа познатог у конспирологији као претпоставка невиности. Према том принципу оптужени није дужан да доказује да он “неће побећи”, него је тужилаштво дужно доказати да ће оптужени побећи. Штавише, дефектност Хашког трибунала огледа се чак и у томе да се као опште правило јавља затварање оптуженог, а не његово привремено ослобођење до суђења (као што је прописано у међународном праву).
На тај начин, примећујемо да Хашко правосуђе не представља толико порочну праксу, него системску дефектност.
[1] Prosecutor v. Radovan Karadzic. [Radovan Karadzic’s] Motion for Substitution оf Translation оf Exhibit P2891.
[2] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Prosecution’s Response to Karadzic’s Motion For Substitution of Translation of Exhibit P2891.
[3] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Prosecution’s Response to Karadzic’s Motion For Substitution of Translation of Exhibit P2891.
[4] Prosecutor v. Radovan Karadzic. [Trial Chamber’s] Decision on Motion on Рrovisional Release and Temporary Release to Attend a Memorial Service. 31 May 2016.
