Данас, 31 марта 2016. године, Међународни трибунал за бившу Југославију је изрекао пресуду лидеру Српске радикалне странке Војиславу Шешељу. Он је био оправдан по свих девет тачака оптужнице.
Пре свега, треба честитати Војиславу Шешељу на великој победи. Та победа је међутим плаћена високом ценом: дванаест година затвора и нарушено здравље… Али те жртве само подвлаче значај те победе.
Предмет Војислава Шешеља представља највећу бламажу Хашког трибунала. Од саме оптужнице па до последњег дана, тај процес је демонстрирао најгрубље кршење свих правних норми. Више већ није тајна да је оптужница против В. Шешеља била састављена у то време када тужилаштво није имало никаквих доказа кривице В. Шешеља.[1] Бивши главни тужилац МТБЈ Карла Дел Понте у својим мемоарима је признала да ју је тадашњи премијер Србије Ђинђић молио да склони Шешеља из Србије и да га никад не враћају назад. Дел Понте је подигла оптужницу претпостављајући да ће је искористити као средство притиска на Шешеља, али је он муњевито помешао све карте појавивши се добровољно у Хагу само неколико дана после објављивања оптужнице. Међутим, чак ни после пет година од доласка у трибунал, када је почео судски процес, тужилаштво није могло припремити судски процес. Непрофесионализам и љута злоба власти трибунала била је толико велика, да је први пут у историји међународног правосуђа оптужени лишен права на изношење одбране.
Од дана добровољног доласка В. Шешеља у Хашки трибунал (14. фебруар 2003. године) он је провео у затвору скоро дванаест година. Међутим, судски процес је трајао свега 175 дана, а и од тога многи дани нису протицали уз извођење сведока, него су се разматрала административна питања. Тужилаштво је представило укупно 89 сведока. Само 89 сведока за 13 година…
Многе информативне агенције су одлуку МТБЈ назвале “неочекиваном”. Са таквом оценом можемо се сложити само делимично.
Као прво, треба обратити пажњу на то да је одсуство доказа Шешељеве кривице било познато од самог почетка. У сваком случају то је било познато 2011. године, када је тужилаштво завршило извођење својих доказа. Јер, Шешељ није представио своје сведоке (њему то нису дозволили). Међутим, о захтеву за оправдање по правилу 98bis, судије тада нису оправдале оптуженог. Наравно, овде је потребно узети у обзир ту чињеницу да је у то време члан судског већа био касније дисквалификовани Ф. Хархоф. Узимајући у обзир позицију коју је заузела судија Ф. Латанци (што је данас такође постало познато), јасно је да су они чинили већину против судије Антоанетија.
Изучавајући текст пресуде, види се да нема никакве нове информације која би постала позната последњих година. Суд је само констатовао то што је било познато од самог почетка: сам Шешељ никакве злочине није починио, добровољци Српске радикалне странке су били у потпуности интегрисани у армију, а концепција “Велике Србије” није предвиђала етничка чишћења.
Као друго, суд је све те године у потпуности подржавао све наказности тужилаштва и секретара у предмету В. Шешеља. То се односи и на чињеницу да тужилаштво није могло почети процес током више од пет година. То је и одбијање секретара да плати одбрану В. Шешеља – а то је значило онемогуаћавање права оптуженом да изнесе своју одбрану. Уникалан случај у историји међународног правосуђа. Притом суд није казнио никога од оних који су торпедовали процес и направили од њега циркус. Суд је дозвољавао изругивање над Шешељом када су га три пута осуђивали на затворске казне због наводног непоштовања суда.[2] Здравље В. Шешеља је смишљено уништено: њега који болује од астме преводили су из собе где су се отварали прозори и било је доступа свежем ваздуху, у собу са само климатизованим ваздухом који обогаљује чак и здраве. Њему су у срце ставили кардиостимулатор који га је, уместо да помогне, ударао струјом без икакве потребе. Све су то приписали “неисправности” стимулатора. До дан данас није истражен случај са покушајем да му се уруче непознати лекови – никаква истрага све до сад није била покренута…
Скреће на себе пажњу и та чињеница да одлука судија није била донета једногласно. Судија Флавија Латанци из Италије је на одлуку приложила своје издвојено несагласно мишљење. Она је изјавила да је тужилаштво доказало кривицу Шешеља у потпуности. Међутим, цело питање се не упире на то какви су то докази, него како их оцењује Латанци. Она им верује. А двоје других судија – не верује и зато Латанци чак напада своје колеге из Претресног већа. Она тако тврди да “ни један разуман човек не може прогласити Шешеља невиним”. Као што видимо, Латанци не може чак ни да сакрије свој гнев. Очигледно она жели да припреми терен за жалбу тужилаштва.
Војислав Шешељ је оправдан. Међутим, до завршне тачке још је далеко. Ради се о томе да предмет Војислава Шешеља и сам Војислав Шешељ већ одавно представљају монету за поткусуривање у политици МТБЈ. Подсећамо да је у новембру 2014. године – на дан привременог ослобађања В. Шешеља, председник МТБЈ Т. Мерон упутио у СБ ОУН молбу да му се продуже пуномоћја за три године, иако је било уобичајено да се пуномоћја продужавају само на једну годину. Тешко да је то била случајна подударност. Пре тога трговина са продужетком пуномоћја била је повезана са доношењем оправдавајуће пресуде Ј. Станишићу и Ф. Симатовићу, такође уочи гласања за продужетак пуномоћја судијама МТБЈ. Русија је “поздравила” то ослобађање. Међутим, касније је та ослобађајућа пресуда била укинута од стране Жалбеног већа. Тако да трговина оправдањима и њихова каснија ревидирања од стране Жалбеног већа – представљају једну од вероватноћа.[3] У вези с тим треба обратити пажњу на то да овај пут Русија није “поздравила” ову пресуду, него је изразила суштину: ради чега је Шешељ био у затвору 12 година?
“Ми смо не једном давали оцену целом процесу и отворено говорили да је то скандалозан процес, а све оптужбе које су се чуле биле су измишљене. То је била наша доследна позиција током много година, колико се отегао тај процес. То што је донета ослобађајућа пресуда доказује само једно: руководилац Српске радикалне странке В. Шешељ, политичар општенационалног значаја у Србији, налазио се у затвору у Хагу више од 12 година, иако је, како ми сада сазнајемо, био невин, потпуно невин човек”.[4]
Војислав Шешељ је успео не само да добије свој лични процес – он је обрнуо процес против самог трибунала и без обзира на то што ни један од његових захтева против чиновника МТБЈ није био прихваћен, сами по себи ови поднесци су постали документи Историје. Они су заувек ушли у летопис међународног правосуђа и постали благо јавности. А чињеница да су те поднеске власти трибунала одбацивале – постала је сама по себи потврда тога да су злочине чинили не поједини сарадници, него трибунал као институција. Процес против Војислава Шешеља већ је ушао у историју међународног правосуђа. Он је показао главно: и један у пољу је ратник ако се он бори за историјску истину.
[1] У својим мемоарима бивши главни тужилац МТБЈ К.дел Понте је признала да ју је тадашњи премијер Србије Ђинђић молио да “склони Шешеља из Србије и да га никад не врати назад”.
[2] Укупно је он био осуђен на 4 године и 9 месеци затвора..
[3] Тужилаштво је већ изјавило да се спрема да тражи основ за апелацију. Апелацију већ неће разматрати МТБЈ него МРМКТ. Према графику рада који је за себе саставио МРМКТ за разматрање апелације у процесу В. Шшешеља они су себи одредили три године.
[4] Официјелни сајт Министарства иностраних послова Русије: http://www.mid.ru/ru/foreign_policy/news/-/asset_publisher/cKNonkJE02Bw/content/id/2195435