Народна скупштина Србије усвојила је 29. августа 2017. године измене и допуне Закона о пољопривредном земљишту, које ће страним држваљанима из земаља ЕУ “ограничити куповину земљишта”. За измене закона гласало је 132 посланика владајуће коалиције, а 13 посланика опозиције је било против. Тим законом спречила се потпуна либерализација тржишта пољопривредним земљиштем пре 1. септембра, када су почеле да важе одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању, којима се права грађана земаља ЕУ о куповини пољопривредног земљишта изједначавају са правима држављана Србије.[1]
Да би странац држављанин земаља ЕУ могао да купи земљу, мора да има бар 10 година пребивалиште у Србији, односно у јединици локалне самоуправе у којој жели да купи земљу, да је обрађује најмање три године, мора да има регистровано пољопривредно газдинство, машине и опрему да би обављао пољопривредну производњу. Може стећи у својину највише до два хектара пољопривредног земљишта у приватној својини.
Прецизирана је забрана продаје пољопривредног земљишта држављанима ЕУ у зони од 10 километара од границе, изузев у “посебним условима”. Закон није био на јавној расправи и није дефинисао суштину промета пољопривредног земљишта између правних лица.
У јавности је власт преко медија прокламовала идеју да тај закон треба да спречи потпуну либерализацију промета пољопривредним земљиштем, што је било предвиђено Споразумом о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Наиме, било је предвиђено да 1. септембра почне примена одредби ССП-а које изједначавају права грађана Србије и ЕУ при куповини пољопривредног земљишта. Како је утврђено, измене закона се не примењују у случају повраћаја имовине који се врши у складу са законима којима се уређује враћање одузете имовине бившим власницима.
Република Србија има право прече куповине пољопривредног земљишта у приватној својини. Право прече куповине одобрава Влада на предлог Комисије. Комисију образују заједнички министар надлежан за послове пољопривреде и министар надлежан за послове финансија. Министар надлежан за послове пољопривреде и министар надлежан за послове финансија споразумно прописују услове, рок, начин и поступак права прече куповине.[2]
Друге земље су се избориле у преговорима о придруживању за вишегодишњу забрану продаје земље странцима и након уласка у ЕУ.
Несхваљиво је да је прошла “демократска васт” олако преузела овакву обавезу да распродаје стратешки ресурс нације, односно будућих поколења, а такође је на срамоту да актуелна власт зарад тзв. европских интеграција одлаже ово питање и на пречац, без шире друштвене расправе доноси Закон о пољопривредном земљишту.
Стручна јавност у Србији и невладине организације које нису под утицајем Запада су се здушно успротивили распродаји српске земље. Нема пара за српског сељака да покрене и осавремени пољопривредну производњу. Србија је веома траљаво и национално штетно испреговарала одредбе и ставове у ССП-у. Ниједна од последње примљених десет чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље задржале су мораторијум на такву продају земљишта и после тога. Једино Србија распродаје све и тргује са свима на своју штету зарад лажних и погубних “европских интеграција”. У случају Пољске, забрана продаје земље странцима била је 12 година од датума њеног уласка у ЕУ. Хрватска се изборила за то да пољопривредно земљиште неће морати да продаје до 2020, седам година по уласку у ЕУ. Оранице српске су намењене за “газде европске”, док је Мађарска национално одговорно одлучила да трајно забрани страним држављанима да купују обрадиво земљиште. Због тога је Мађарска променила устав. У Министарству пољопривреде Србије, иако свесни овог проблема, предложили су преко Владе измене закона које у суштини омогућавају продају пољопривредног земљишта по одређеној процедури, коју ће надзирати и контролисати власт. Може се рећи да је власт за себе оставила право да тумачи ко испуњава или не испуњава услове за куповину земљишта, те да ће се то реализовати по партијским и политичким критеријумима, уз доста протекционизма и корупције.
Било је идеја да се од чланица ЕУ затражи измена рока, али и да се донесе закон који би ограничио величину поседа који могу да купе страни држављани. И актуелни председник Србије Aлександар Вучић је децембра 2013. године рекао да ће Влада дати све од себе да се рок помери. „Покушаћемо, јер мислимо да је рано за нас и да не можемо да учествујемо у тржишној утакмици куповине земљишта и било би добро да то померимо за неку годину. Даћемо све од себе да тај рок померимо. То неће бити лако, јер ће рећи — нисте поуздан партнер, не поштујете оно што сте потписали“, рекао је он посланицима у Скупштини Србије. Вучић је, међутим, тада поручио да људе не би требало плашити том чињеницом, „као да ће неко ту земљу однети…“ и као да власник неће дати све од себе да постигне најбоље могуће приносе.
Професор Пољопривредног факултета Миладин Шеварлић те опомене сматра још једним у низу сталних притисака на Србију какве нису трпеле остале земље — ни чланице ЕУ, ни кандидати за чланство. Србија је једина држава која је у претприступном периоду морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште, и то од 1. септембра 2017. иако ће чланица постати можда до 2024, а можда никад, што би национално било најповољније, јер народ не жели ЕУ која узима државност Србије и која јој је одцепила Косово и Метохију. Национално одговорни политичари и аналитичари, као и велики део академске јавности предлаже да Србија под хитно мора да промени Закон о пољопривредном земљишту и Устав и да утврди одредбе као у уставу Мађарске, која је после седам година мораторијума на продају од уласка у ЕУ и још четири године продуженог мораторијума, пре истека тих 11 година, променила устав и забранила продају пољопривредног земљишта странцима. Шеварлић је оценио да одредба о продаји земљишта практично значи освајање територија неолибералним концептом и указао на измене Закона о пољопривредном земљишту које је скупштина Србије усвојила пред крај прошле године.
Око 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни, чиме им се омогућава да резервишу касније преузимање тог земљишта одредбом о томе да предност у куповини имају дугогодишњи закупци. Тако се, каже Шеварлић, може десити да инострани власник у случају закупа Пољопривредног комбината Београд једног дана буде власник половине територије општине Палилула. [3]
Тај страни власник ПКБ-а треба да храни скоро трећину Србије. Ти јадни Срби, потомци, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Њима ће Србија бити виртуелна категорија, ако остану без стратешких ресурса. Најспособнији и школовани и даље због оваквог односа одлазе у свет са картом у једном смеру, а остали који остану на селу радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима и корпорацијама, за мизерне зараде. Сигурно је да народ такву Србију неће и време је да се престане са пљачкашком приватизацијом преосталих стратешких ресурса, по препорукама ММФ-а”, који непрекидно хвали власт у својим извештајима.
Оно што својевремено није пошло за руком Млађану Динкићу и владама у којима је био, данас то покушава да доврши актуелна власт. Београд је сачувао ПКБ за своје потребе и газдовао тим предузећем од стратешког интереса, јер је то је била фабрика јефтине и здраве хране за Београђане. Грађани су били сигурни у квалитет хране и да се ради о здравој храни. Ако се ПКБ прода, онда ће страни власник имати профит као врховну вредност а не подношљиве цене и здравље Београђана. Није искључено да ће се промет и узгајање ГМО постепено озаконити, те да би то постала основна храна за Београђане. Да ли се за такву будућност залаже српски народ?
Скоро три године реализују се тихо припреме за продају ПКБ-а. У том смислу промењен је власнички однос и надлежност у вези газдовања овим стратешким предузећем. По писању медија, за куповину ПКБ заинтересована је компанија Ал Дахра из Уједињених Арапских Емирата, са чијим руководством је у Давосу разговарао председник Владе Србије Александар Вучић.
ПКБ Корпорација располаже са 30.500 хектара земљишта, тако да је веома смешно када се у изменама закона утврђује одредба од максимално 2 хектара које може купити странац из ЕУ. Таква промена и законска одредба замагљује суштину и ствара се простор за коруптиван и нетранспарентан промет, закуп и продају пољопривредног земљишта на различите начине.
Данас су мале и неразвијене земље суштински без реалне моћи, са скромним капацитетима и оперативним способностима оружаних снага и свих других државних функција. Те државе су тек релативно суверене и присиљене су на прихватање решења у међународним односима која су у супротности са њиховим националним интересима. Када су на власти тих држава у суштини неоколонијални режими, онда се распродају стратешки ресурси будућих генерација, што нема право ни једна власт. Данас се говори о продаји пољопривредног земљишта а већ је на различите начине отуђено доста стратешких локација и комбината, предузећа, који у свом саставу имају и огромне земљишне парцеле. За распродају тог природног богатства нико још није адекватно одговарао. Све те распродаје стратешких ресурса медијски су народу пласиране као “велики привредни успеси и подухвати”, због којих ће народ да их цени.
„Сећам се да је први пут, и то под тачком разно, негде средином 2001. године на Колегијуму Начелника Генералштаба споменута могућност продаје Маршалата на Дедињу САД, које су бомбардовале баш ту локацију у Београду,“ причао ми је генерал који је био члан тог тела. Сви смо се нашли у чуду и питали смо се да ли имамо тако неодговорну и издајничку власт. Мало ко је тада разумео значај тог захтева па је један колега рекао: „Значи хоће Пентагон на Дедињу?“. Колеге које су већ кренуле напоље из сале, застале су, док се начелник Генералштаба Небојша Павковић обрецнуо на тог генерала. То је био повод и знак да смо се сви вратили назад у просторију. Три сата је затим трајала расправа у којој су скоро сви присутни генерали били листом против чак и разговора о продаји једног таквог војног комплекса Американцима, или било коме другом! Тада се на томе све и завршило, Војску није нико ни питао… Увидом у каснија дешавања у врху СРЈ и Србије стиче се утисак да су Американци интензивно „притискали“ челнике у Београду, односно нову “петооктобарску демократску власт” да добију баш ту локацију. Тиме су се САД и симболички попеле на највећу тачку на Дедињу, изнад Краљевског комплекса и изнад Топчидерске касарне. На тај начин је понижен српски војник од своје издајничке власти и неодговорних политичара.
Савезна влада је, наводно, била још 2001. године дала начелну сагласност, али, и поред честих разговора, српска влада још није отварала врата… Ни за време премијера Ђинђића, а није то урадио ни кабинет Зорана Живковића… Међутим, за време министра одбране Првослава Давинића и председника државне заједнице Србија и Црна Гора Светозара Маровића, донета је та срамна одлука, 2005. године.
Комплетан посао поверен је Републичкој дирекцији за имовину. Због тога се према овој национално понижавајућој продаји војне имовине њен бивши министар др Зоран Станковић, који је дошао после Давинића, понашао апсолутно индиферентно. Битна му је била његова функција а не част Војске и безбедност државе. Скоро све послове преко Дирекције усмеравао је Мирољуб Лабус, а сам уговор о продаји потписао је тадашњи министар за економске односе са иностранством, Милан Париводић! Можда у тој купопродаји ништа није формално-правно спорно, иако су Маршалат и цео комплекс продати за само 15 милиона евра, док су неке наше стручне процене тврдиле да је њихова права вредност бар дупло већа.
Зар је баш та стратешка локација смела да се прода на таквом месту странцима и то баш САД, које су припремале и извеле агресију на СР Југославију? На тај начин САД су и формално показале да могу да ураде шта хоће, уз помоћ неоколонијалне власти и да узму локацију и срце државе, највишу тачку у најелитнијем делу града, имајући у виду историјски, војно-безбедносни значај Маршалата, Касарне Топчидер, ВМА, Командног центра веза, Белог двора и сл.
Срамна одлука је донета на седници Владе Србије у лето 2005. године. Влада и њен министар Паливодић нашли су законски основ из 1981. године, по коме се дозвољава продаја земљишта страним државама за изградњу дипломатско-конзуларних представништава. Амерички агенти су добили фантастичну прилику да без проблема прислушкују Војску Србије и државне институције на простору Дедиња и Сењака, као и многе резиденције угледних политичара и дипломата.
Србија је Американцима, продајом Маршалата и пратећег војног комплекса на Топчидеру који се простире на огромних 4,2 хектара, омогућила изградњу нове амбасаде, као и потенцијално подизање правог малог “мини Пентагона” за цео Балкан. Уколико се укаже потреба, Влада САД ће на потезу од Драјзерове улице, па скоро све до Топчидерске реке, поред зграде амбасаде подићи и пратеће објекте у којима ће бити стациониран и стални контингент маринаца. То је за њих у реду и то није шпијунски центар и милитаризација војнодипломатских представништава…! Али је зато Руско-српски хуманитарни центар у Нишу и дипломатски статус запосленог особља веома велики проблем. То више Американци и не крију, и срамно притискају актуелну власт у Србији.
Притисак САД на извршну власт Србије не би смео бити изговор за тако некоректан однос према особљу у Руско-српском хуманитарном центру, које је у више наврата исказало неизмерни хероизам. Онима који су нас бомбардовали власт Србије додели све привилегије и заштиту коју уживају у државама чланицама НАТО, али зато Руси, који су кроз историју страдали за слободу српског народа, не могу добити ни приближан статус. Нема оправдања за такво понашање и неодговорно поступање, које је супротно вољи српског народа. Амерички маринци могу у вилама на Дедињу, али зато Руски хуманитарци не могу ни у хангару у Нишу.
Колики је значај Маршалат имао за историју све три Југославије и Србије и њихову безбедност све до НАТО агресије 1999. године, када је делимично разорен, сведоче изјаве бивших генерала у стилу: „Нико нормалан такав објекат не би продао ниједној страној земљи, ма како се она звала! Ни Америци ни братској Русији!“..[4]
Стручњаци упозоравају да странцима није ни потребан закон који ће им дозволити куповину наше земље, пошто им је то већ омогућио Закон о приватизацији. Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта.
Учестале критике домаће јавности зашто се то ради у последњи час и без јавне расправе о тако важном питању, замениле су опаске о предложеним решењима када је коначно предлог закона 16. августа ушао у скупштинску процедуру.
У одговору на питање зашто је то тако, председник скупштинског Одбора за пољопривреду, који је из редова владајуће Српске напредне странке, Маријан Ристичевић, рекао је да “… технички није изводљиво да законом буду обухваћена правна лица … Цео закон се односи на прецизирање ССП-а, а у ССП-у нема никаквог говора о правним лицима. ССП је акт који је потврдила Народна скупштина, и сада се бавимо законом који прецизира његово спровођење, односно обавезе које смо преузели према држављанима ЕУ“.
То су чак и илустровали могућом ситуацијом у случају приватизације Пољопривредног комбината Београд, која је актуелна и за шта су странци показали интересовање. У случају куповине, укњижили би и више око 20.000 хектара земљишта тог комбината, што практично представља половину Палилуле, по површини највеће београдске општине.
Јесу ли онда ефекти закона који онемогућује држављанину ЕУ да купи више од два хектара земље симболични, када остају на снази закони по којима стране фирме куповином домаћих предузећа и оснивањем предузећа у Србији, могу да дођу до хектара и хектара ораница?
„Када Немац овде оснује фирму, то је српска фирма. Ако је српска фирма постала власник српске земље, не значи да је Немац власник, него фирма коју је основао Немац“. То су правничке и политичке заврзламе, како би се изиграла суштина.
Ристичевић је напоменуо да је, када се својевремено писао Закон о приватизацији, првобитно било договорено да пољопривредно земљиште уопште неће бити укључено у случају продаје пољопривредних фирми. Креатори закона су то потом променили, рекао је он, и илустровао да је захваљујући томе Миодраг Костић за три евра купио шећерану, али и добио 164 хектара код Ковачице. Тако је 300.000 хектара продато за 50 милиона, што је мање од 200 евра по хектару. Није, напоменоу је он, проблем да странац у Србији оснује фирму која ће бити домаће правно лице, које ће радити по нашим условима.[5]
____________________________________________________________________________________________
[1]http://rs.n1info.com/a313937/Vesti/Vesti/Skupstina-usvojila-izmene-Zakona-o-poljoprivrednom-zemljistu.html
[2] http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/usvojene-izmene-zakona-da-bi-stranci-u-srbiji-mogli-da-kupe-poljoprivredno-zemljiste/g6s14vt
[3] https://rs.sputniknews.com/komentari/201604121104807580-Prodaja-zemlje-strancima/
[4] http://www.glas-javnosti.rs/node/1680/print
[5] https://rs.sputniknews.com/analize/201708221112364317-zemlja-zakon-stranci-prodaja/