Четрдесетпети председник САД Доналд Трамп је већ првог дана после инаугурације посетио главни штаб ЦИА у Ленглију и пред око 400 њених припадника, између осталог, поручио да ће уништити «ИД», идентификујући ЦИА као главног реализатора тог циља. После констатације: «Боримо се у овом рату дуже него у било којем другом. Досад смо се суздржавали, али сада ћемо разбити Исламску државу», оценио је ЦИА-у као најзначајнију институцију у САД која може да одржи безбедност и реши проблеме у вези са хаосом и страхом који је «ИД» изазвала. Трамп је оваквом поруком наговестио испуњавање обећања датог у изборној кампањи – да неће бирати средства да уништи «ИД». Такву могућност је оснажио и појаснио порпарол Беле куће Шон Спајсер (23. јануара) казавши новинарима: «Уколико постоји начин да се боримо против ИД заједно са било којом земљом, било да је то Русија, или неко други, и ако имамо заједнички национални интерес у томе, наравно, прихватићемо то».
Имајући на уму истакнуту улогу ЦИА-е у тајно-јавном терористичком дослуху између америчке администрације и исламистичких терориста широм света у претходном периоду, основано је закључити да је Трамп наменио ЦИА-и «немогућу» мисију. Јасно је да извршење тог задатка претпоставља тотални сукоб ЦИА са својим «чедом» (тзв. «Исламском Државом»), конституисаном 29. јуна 2014. године као калифат, пре тог датума познатом под именом Исламска Држава Ирака и Леванта (енглеска кратица: ИСИЛ). Реч је о творевини која је настала уз асистенцију САД и њене перјанице ЦИА, Саудијске Арабије и Катара, преосталих састава Ал Каиде и побуњеничких селефијских (вехабијских) џихадиста, који претендују на територију целог Ирака, Сирије, Либана, Палестине и Израела. Упркос америчке обавештајне и војне подршке, напредовање оружаних састава самопроглашеног калифата ефикасно је заустављено након одсудног координисаног ангажовања оружаних снага Сирије и Ваздушно-космичких снага Руске Федерације чиме је осујећен заједнички циљ САД и «ИД» – свргавање сиријског суверена Башара ал Асада. Стога, могуће је претпоставити како ће се осећати припадници ЦИА у реализацији наговештеног процеса самоуништења сопствене подлости и уништења ресурса ИД.
Доналд Трамп је у предизборној кампањи аргументовано оптужио водеће лидере демократа (Клинтонову о Обаму) да су допринели стварању «ИД»: «ИСИС није држава, то је творевина Барака Обаме и Хилари Клинтон», рекао је Трамп током говора у Билоксију у Мисисипију (3.01.2016); «Успон ИСИС-а је директни резултат политике и кобних одлука које су донели Барак Обама и његова тадашња државна секретарка Хилари Клинтон», истакао је Трамп у свом говору у Охају (16. 03.2016) итд. С тим у вези, упутно је имати у виду интервју Вилијама Енгдала, познатог светског геополитичког аналитичара, београдској «Геополитици» о рату у Сирији (29.12. 2013). Енгдал је говорећи о карактеру везе између САД, арапске нафте и Сирије, између осталог, рекао да су САД подржавале Муслиманско братство (радикални исламисти, нап. аут.) у муслиманском свету од Авганистана, Пакистана до Блиског Истока, и, да «Барак Обама има шест саветника који су или чланови Муслиманског братства или велики симпатизери Муслиманског братства, и повезани су са њим на различите начине».
Међутим, да би схватили суштину дослуха предходне америчке политичке елите са џихадистима, неопходно је предочити још неке важне чињенице. Роберт Кенеди, познати амерички адвокат и радио водитељ, у чланку под насловом «САД су створиле ИД због гасовода, а сада су се уплашиле» за лист «Политико» (крајем фебруара 2016), између осталог, оцењује да «већина Американаца није ни свесна да су до данашње кризе на Блиском Истоку довеле грешке ЦИА-е из прошлости». У том контексту, наводи да је америчка обавештајна служба тајно планирала спровођење државних преврата у Јордану, Судану, Ираку и Египту, о чему је арапска јавност била добро обавештена, док су, истовремено, грађани САД веровали званичницима САД-а о томе, да ни на који начин нису умешани у то. Такво мешање у унутрашње ствари ових земљама сматра се апсолутно супротним америчким вредностима, јер су планиране у тајности, без знања грађана. У даљем, фокусира се на верско-секташки рат у Сирији, односно констатује да док америчка штампа тврди да САД пружају војну подршку сиријској опозицији из чисто хуманитарних разлога, добро информисани Арапи виде тренутно стање у Сирији као још један индиректан рат за гасоводе. У ствари, сматрају да ангажованост Америке ради свргавања Башара ал Асада није почела грађанским протестима током «арапског пролећа» 2011. године, већ је почела 2000. године, када је Катар предложио изградњу гасовода дужине 1500 километара, вредног 10 милијарди долара, преко територије Саудијске Арабије, Јордана, Сирије и Турске. Сунитске монархије Персијског залива су намеравале да изградњом тог гасовода обезбеде доминацију на глобалном тржишту гаса, ослободе Европу од зависности руског гаса, свргну алавитски (шиитски) режим у Сирији и трајно реше проблем руског војног присуства на Блиском Истоку.
Прозревши њихов подмукли план, сиријски председник Асад је 2009. године одбио да потпише споразум о изградњи гаса преко територије Сирије. Реакција обавештајних служби земаља поборника гасовода и САД свела се на закључак да је за обезбеђивање услова за реализацију тог циља, најбоље изазвати оружану побуну грађана-сунита против некооперативног сиријског режима. Стога, те 2009. године, према подацима Викиликса, ЦИА је почела да спонзорише сиријску опозицију. Резултати, ЦИА-ине субверзије постали су видљиви у пролеће 2011. године, када су мирни грађански протести у Сирији, брзо трансформисани у насилне. Према Кенедију, обавештајна служба САД је од самог почетка знала да њихови «савезници» у овом сукобу – радикални џихадисти, који ће покушати да да успоставе нови калифат на територији на којој живе сунити у Сирији и Ираку. Пружајући снажну подршку џихадистима, мирни протести против сиријског режима претворени су у религиозни сукоб између сунита и шиита.
Стога, иако већина (изманипулисаних) Американаца одбија оптужбе да су САД створиле «ИД», Роберт Кенеди сматра, да је то за већину Арапа не само очигледно, већ претпостављају да су САД плански створиле «ИД». С тим у вези, треба имати на уму релеватне чињенице о томе је ЦИА више од тридесет година пружала разноврсну подршку селефијским милитантима у многим земаљама Блиског и Средњег Истока. Карактеристичан овакав пример је пуковник Гулмурод Калимов из Таџикистана, који је као припадник полиције те земље, пет пута ишао у САД на додатно усавршавање и потом се прикључио «ИД», поставши њен «министар рата» (Извор: Правда, 09.08.2016).
Независно од наведених чињеница, не треба сумњати у реалистичност одлуке америчког председника Трампа да приоритетним ангажовањем ЦИА уништи «ИД». То зато, што ЦИА има ресурсе и богато искуство како у погледу одбране америчких вредности од тероризма, тако и у погледу «промовисања америчке изузетности» кроз пружање разноврсне подршке терористима у многим земљама у свету. У конкретном случају (уништење тзв. «ИД»), ЦИА има могућност да Доналду Трампу обезбеди постизање победе у врло кратком временском року. Са друге стране, постоји ризик да ЦИА изманипулише Трампа у погледу уништења «ИД», ослаби његов кредибилитет и озбиљно угрози националну безбедност САД. С тим у вези, поменимо само неке самосталне и могуће антитерористичке мере и активности ЦИА ради уништења «ИД», које су у некаквој мери усклађене са ангажовањем других агенција САД.
Основано је поћи од претпоставке да су многи џихадисти на територији тзв. «ИД» и ван ње који су у договору са ЦИА чинили (и чине) напоре (злочине) да свргну актуелни сиријски режим и одбране калифат, после недавне објаве антитеористичког плана Доналда Трампа, почели да преиспитују своје ангажовање и прелазе у илегалу. Очекује се да ЦИА имобилише све тајне и јавне канале преко којих је снабдевала оружјем оружане саставе сиријске «умерене» опозиције (џихадиста). Верује се да је ЦИА већ «замрзла» кампове за обуку «умерених» џихадиста у Сирији и да је престала да пружа обавештајне податке њиховим вођама о сиријским оружаним снагама. Претпоставља се да је ЦИА посредством агентуре у редовима џихадиста у току свих виталних тајни «ИД», посебно о борбеном распореду њених оружаних састава. Коришћењем тих оперативно-обавештајних сазнања, наравно, и података о оружаним саставима џихадиста добијених коришћењем високософистицираних средстава за осматрање и извиђање, могуће је нанети неприхватљиве војне губитке «ИД». Наиме, ЦИА уступањем обавештајних сазнања америчким и савезничким ваздухопловним снагама, с једне стране, може допринети онемогућавању било каквог маневра (пребацивања) неког оружаног састава «ИД» са једне на другу локацију, и са друге стране, ефикасном уништењу њених припадника, средстава и објеката. Чињењем доступних америчком председнику Трампу, несумњиво квалитетних обавештајних сазнања о обиму и карактеру подршке Саудијске Арабије, Катара, Турске и других земаља «ИД», ЦИА би покренула интензивну дипломатску активност САД ради неутралисања дотичних спонзора «ИД». У том контексту, реално је покретање заједничке опсежне операције међународне заједнице против «ИД», пре свега координисане акције америчких и руских ваздухопловних снага против «ИД», што би уз ангажовање копнених снага Сирије и Ирака омогућило да «ИД» буде брзо уништена.
Међутим, таква евентуална противтерористичка операција била би потпуно успешна само у случају да свака држава савременог света онеспособи селефијске терористе на својој територији и трајно се одрекне могућности да терористе у било којој другој земљи, независно од мотива који их покреће на насиље, третира као «добре» терористе. То између осталог, зато што је основано тврдити да постојећа «ИД» не би угледала светлост дана да америчка ЦИА и пакистанска обавештајна служба (ИСИ) нису створили перјаницу селефијских екстремиста – терористичку Ал Каиду, чије су језгро у последњој деценији 20. века пребацили на Балкан, где су спровели генералну пробу за успостављање актулене «ИД». Наиме, монструозне егзекуције (одрубљивање главе противника и сл.) које су припадници «ИД» примењивали 2014/15. године, биле су уобичајене у Босни и Херцеговини (1992-1995) и на Косову и Метохији (1998-1999). Међутим, иако су обавештајне службе западнохришћанских земаља добро знале о чему је реч, верно су следиле накарадну (терористичку) политику матичне земље, тенденциозно оптужујући Србе и Републику Србију за вешто изрежиране ратове на Балкану.
Имајући на уму констатоване чињенице, неће бити потребно много времена да се утврди да ли амерички председник искрено намерава да допринос уништењу «ИД», поврати компромитовани кредибилитет ЦИА и САД, односно увери међународну заједницу да САД више нису агресор. У том смислу, сумњичава је и веома опасна наговештена одлука Доналда Трампа (26. јануара) о успостављању безбедне зоне за избеглице у Сирији, опасног пројекта иза којег несумњиво несумњиво стоје «пипци» ЦИА. Евентуалан покушај реализације такве одлуке представљао би директну подршку «ИД», дакле, негацију свих порука које је Трамп саопштио у вези са њеним уништењем и директно уперен против политичког решења (окончавања) рата у Сирији. То најпре зато што би спровођење овакве одлуке представљало наставак агресије САД на Сирију, јер СБ ОУН није одобрио САД и њеним коалиционим партнерима да ваздухопловним и специјалним снагама дејствују на територији Сирије. Упркос томе, оне, су предходних година то учиниле својевољно, уместо да су се фокусирале на уништењу «ИД» у Ираку. Тако су непосредно саучествовале у проширивању територије «ИД». Затим, евентуални захтев САД за успостављање безбедносне зоне за избеглице у Сирији подразумевао би простор под америчком заштитом где би се несумњиво склонили и под патронатом ЦИА боравили многи истакнути припадници «ИД» (наша, српска искуства у вези са успостављањем заштићених зона и зона збрањеног лета ваздухоплова у Босни и Херцеговини 1992-1995. године су веома негативна, јер су систематски злоупотребљаване за заштиту терориста). Надаље, обезбеђење такве «избегличке зоне» у Сирији захтевало би ангажовање јаког контигента америчких копнених снага, чиме би досадашња агресија против Сирије из ваздушног простора била оснажена дејствима копнених снага. У том случају, могуће је претпоставити реакцију актуелних сиријских власти и Руске Федерације који су основни носиоци борбе против «ИД». Напослетку, чињеница да је Катар, који је један од главних финансијера «ИД», био први коју је похвалио најаву Доналда Трампа да ће САД формирати безбедносне зоне за избеглице у Сирији, аргументовано упозорава на изгледну могућност о томе да ЦИА већ утиче на Трампа у смислу који подразумева његову дискредитацију и тиме САД наставаљају да се легитимишу као агресор.
