Прошлост будучности (зашто нама Србима будућност тако брзо постаје прошлост)

334

 

Српски народ, држава Србија и све српске земље, ухваћени у нову геополитичку матрицу коју су наметнуле моћне западне земље предвођене САД, врло тешко се сналазе у трима временским димензијама: прошлост – садашњост – будућност. Време се уобичајно схвата као линеарни континуум, као једнодимензионалано, али само у физици, где се време тако поистовећује са простором. На овај начин „прошлост“ није друго, него оно „што је некада било „сада“, али више није“. А будућност је „оно што ће некада бити „сада“, али још није“. Односно, „прошлост више није“, дакле није, нема је, не постоји; „будућност још није“, дакле није, нема је, непостоји. Само „сада“ јесте. Време је линија, „сада“ је тачка.

Можда би овакав начин животног сагледавања времена за Србе био најбољи, најбезболнији, не бисмо били изложени свакодневној тортури поучавања о важности будућности и превладавања прошлости. Међутим, нико у стварном животу време не може схватати тако линеарно, па ни Срби. Не говори се на исти начин о будућности и о прошлости. Прошлост постоји као нужна, нико не може учинити да није било оно што јесте било. Инсистирањем на нужностима, задржавамо се у оквирима прошлости. Будућност је могућа оствареност, а садашњост је стални избор између понављања прошлости или отварања за могућу будућност. На који начин данас Срби треба да се односе према наведеним трима димензијама времена?

На западу, али у одређеној мери и у домаћој јавности, постоји схватање да су Срби заробљеници прошлости и историје. Да више живе историју и прошлост него садашњост и да уопште не гледају у будућност, него да је прошлост присутна односно да она чини увек оно што називамо „сада“. Међутим, наведена повезаност ове три временске димензије и начин њиховог сагледавања нам говори да је садашњост много више условљена и повезана са прошлошћу, која у великој мери детерминише могућа отварања за будућност.

У актуелним међународним и регионалним процесима који се тичу будућности Србије и српског народа у целини, а повезани су са одбраном или губитком територијалне целовитости Србије и њене сеуверености на делу своје територије, моћне западне силе прошлост, садашњост и будућност схватају и тумаче геополитичким појмовима, а не појмовима физике и социологије, као науку. Шта се од Срба очекује? Очекује се да се заборави прошлост, тј. оно што је некада било “сада“, а које више то није. Дакле прошлости више нема, она не постоји, а будућност још није стигла, дакле нема ни ње, ни она не постоји. Остаје само „сада“ и то она временска димензија у којој се одвија реални живот, време и простор у којима живе и Срби, које треба што „хитније и радикалније променити“, зарад „њихове (српске) светле будућности“, која ће у ствари бити по мери геополитичких интереса САД и њихових следбеника.

Како ово све функционише у пракси? Оно што је данас прошлост за Србију, то је било некада „сада“, као на пример територијална целовитост и сувереност Србије у њеним уставним оквирима, што би свакако требало бити и у будућности. Реч је о важном принципу међународног права, које подразумева немењање граница држава силом нити једностраним потезима и поштовање суверенитета држава. То правило је модификовано током осамостаљивања неких југословенских република, али не да би се очувала СФРЈ, већ ради одбране граница тих отцепљених република (Словенија, Хрватска, БиХ), како је то тумачила Бадинтерова комисија. Садашња загледаност Србије у наведене принципе, чак и по ”модификованим” стандардима Бадинтерове комисије, за западне моћнике представља окренутост Србије прошлости, одустајање од будућности итд. Територијално сакаћење Србије се десило у прошлости, у време које је некада било, но сада више није, дакле нема га, нема ни територијалног сакаћења Србије. Ипак оно „чега нема“ по одређеним законима физике и геополитике треба да створи услове за нешто ново, за „сада“ и за будуће.

Србија је своју будућност у међународним и регионалним односима видела и градила на поштовању међународног права које је, међутим, постало за врло кратко време прошлост, на коју се она не сме освртати, него тежити некој новој будућности, која ће опет за кратко време постати прошлост.

У процесу „нормализације односа између Београда и Приштине“, како то моћни западњаци зову, а што у суштини за њих значи нормализација односа између две суверене државе до фазе међусобног признања, од Србије се тражи „флексибилност“, „стрпљивост“, „креативност“ у изналажењеу решења за „нормализацију односа између Београда и Приштине“. Уколико српско руководство буде прихватило такве „добронамерне сугестије“ и пронашло „оригинално и креативно решење“ по мери САД и моћних држава ЕУ, које ће ићи на штету Србије и српског народа, као ”мудар” потез због будућности, у некој новој фази решавања сличних проблема, који би требало да се реше у корист Срба, та испољена „креативност“ и „оригиналност“ ће представљати ретроградну прошлост, која се мора заборавити, због опет неке нове будућности. Дакле, „светла будућност“ у коју треба да буде загледана Србија, а до које се стиже под великим притисцима и сталним уступцима на властиту штету, по мери заштитиника ”косовске” независности, врло брзо ће постати реликт прошлости, штетан по неку „нову будућност“ Србије.

Које би то могло бити „креативно и флексибилно“ решење питања КиМ, односно „нормализације односа Београда и Приштине“? Какве су актуелне геополитичке прилике у региону? 1) Србија је под снажним притиском да склопи обавезујући споразум са тзв. Косовом и да се одрекне дела своје територије на којој живи преко 100 000 Срба; 2) Република Српска (РС) и Срби у БиХ су изложени све снажнијим притисцима унитаризације и слабљења РС: 3) Руководство државе Албаније себе види као покровитеља уједињења свих Албанаца и отворено заговара и делује у корист стварања јединствене албанске државе (Велике Албаније), чиме се угрожава интегритет четири државе (Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке); 4) Евроинтеграције „Западног Балкана“ у Стратегији ЕУ за проширење на „Западни Балкан“ више су декларативне природе, у форми фраза „делићемо заједничку будућност у Унији“ (Могерини, фебруар,2018.), а у ствари су дубоко оптерећене многим нерешеним односима између држава „Западног Балкана“.

Уколико би нпр. уследио предлог Србије који би значио поделу КиМ, био би од стране моћног запада окарактерисан као назадан потез, превазиђен и значио би враћање у прошлост и увод у нове ратне сукобе – иако би у прошлости вероватно био третиран као ”окренутост ка будућности и миру у региону”, када су насилно и једнострано мењане границе Србије. Међутим такав приступ Србије, за нову будућност је „ретроградан и опасан по мир у региону“. А то поготово важи кад се доведе у питање територијални интегритет БиХ, који је, наравно, зацементиран и у садашњости и у будућности, а прошлост унутар заједничке СФРЈ волшебно избрисана, као да није ни постојала, док се нека праисторијска, магловита и непостојећа БиХ евоцира као давно изгубљени идеал, који, опет, одређује ”једину могућу будућност”.

Из свега наведеног видимо како нам се преплићу прошлост и будућност, у режији спољних диригената. Видимо како оно што су нам моћници пропагирали као будућност, а ми прихватили, врло брзо постаје ретроградна прошлост, која се не може ни на кога више применити. Срби су за моћнике били и остали „покусни кунићи“. Да ли ће тако стварно бити, то искључиво зависи од Срба самих.

 

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

 

Генерал-мајор Војске Југославије у пензији. Генерал-потпуковник ВРС у пензији. Доктор социолошких наука (магистрирао на Универзитету у Љубљани 1989, докторирао на Универзитету у Српском Сарајеву 1998.) Обављао све основне и високе командне дужности у Војсци. Начелник Центра за војно-стратешке студије и истраживање у ГШ ВРС. Заменик Начелника ГШ ВРС. Доцент на Технолошком факултету у Зворнику, Универзитета у Источном Сарајеву 1998-2002.