РОБ

258

                        „Разлог због чега више људи умире од брига него од рада

је у томе што људи више брину него раде“

                                                                                                                             Роберт Фрост, писац (1874)

                      Пошто је наш народ  деценијама уназад притиснут само бригама и недаћама, власт се уплашила да се смртност не повећа. Водећи се речима Роберта Фроста решила је да смањи смртност увођењем новог закона о раду. Сада више нема места бригам, односно нема времена за бригу. Радиће се даноноћно. Закон је предвидео све евентуалне проблеме који би могли да изазову бригу. Тако да не морамо више да бринемо за пензију – нећемо је дочекати. Прековремени и ноћни рад неће бити додатно плаћен јер би у том случају могле да настану бриге, како тај додатни новац потрошити. Отпремнине нема тако да не морамо да бринемо колика је. Права радника не постоје, тако да не морамо да бринемо како да их заштитимо…

                         Сигурно да су „злонамерници“  били непријатно изненађени када је овако „добар“ закон донет. Нису они предвидели да ће човек  „меког срца“ стићи у паузама између спасавања од мећава и поплава  да прокрстари ЕУропом по нове „пријатељске“ налоге који треба да нам донесу благостање.

                        Њиховим паметним промишљањем закључили су да је за нас најбоље уређење оно које је у свим другим земљама забрањено или укинуто. То уређење је уствари прва класна формација, у којој је друштво подељено на две основне класе: робове и робовласнике, извињавам се на народ и власт. У том систему је врло битно следеће: народ нема никаква права, његов положај је изједначен са оруђем за рад,  и има служити властодршцима. Свој рад народ ће вршити по новом закону о коме смо већ говорили. Важно је да рад мора бити што јефтинији. По могућности бесплатан, евентуална зарада биће исплаћена ако и када то одлуче „људи“ на власти „меког срца“.

                   Ропство је друштвени статус у коме нема људских права, где се робови некад, а Срби данас противно њиховој вољи користе за материјалну и финансијску корист. Новим законом о раду материјална и финансијска корист припашће властодршцима и њиховим штићеницима. То што личне бенефиције и погодности присвајају на штету свог народа њих не брине. Као да нису свесни да је ропство било део многих култура кроз историју, али да је као нехумано и не прихватљиво свуда укинуто још пре пар стотина година. Једино су „браћа“ нашег владара „меког срца“ то урадила тек пре 50 година. Али је и та Саудијска Арабија иако са закашњењем, то урадила. Непотизам наших властодржаца је толика да им враћање вековима уназад и деградација друштва не представљају проблем. Шта овај нови од великих газда са запада препоручени закон значи, најлакше је сагледати кроз вапај једног од вођа синдиката радника упућеном не заинтересованом председнику Србије:

                  „Кад Вас молим будите човек, и немојте га подписати. Ово је најлакши начин да се уђе у историју – да нешто овако лоше урадите свом народу.“

                    Једину ствар коју су прескочили наши надобудни политичари а ЕУропа им није саопштила  јесте да ако желе да уживају у робовласничком  систему  морају да испуне неке услове. Ти услови подразумевају да имају јаку војску и територију коју контролишу, као што је кроз историју имао сваки робовласнички систем. Србија нема јаку војску, или боље речи нема војску. А територија на којој се налази полако се поклања углавном највећим мрзитељима српства, за још који дан власти. Доскорашњи велики гласноговорници српства и заштитници  радничких права заборавили су речи Џона Раскина (1819-1900):

           „Оно што мислимо или у шта верујемо не изазива никакве последице. Једине последице проистичу из оног што урадимо.“

                      Оно што су наши властодршци причали, не верујем да су тако и мислили мада то сада није ни важно, звучало је лепо. Оно што су урадили видимо како изгледа. Последице ће осећати генерације и генерације. Заслепљени својом гордошћу не виде да не испуњавају услове да буду робовласници, и да им је једино додељена улога издајника. Издајничка улога гонича робова  ЕУропске уније са временски ограниченим роком трајања.  Након чега треба да их замене други гоничи. А за њих је предвиђено да пређу у исту ону улогу коју су они доделили свом народу. Онда ће имати сва она права по закону о раду који су у бунилу сами донели. Како препознати који све властодршци припадају овој групацији најлакше је ако запамтимо оно што је енглески новинар Сиднеј Харис почетком прошлог века лепо приметио:

              „Када човек за себе почне да говори да је „реалиста“  он се припрема да уради нешто чега се потајно стиди.“              

                         Можда се наши данашњи политичари не стиде, они нису верујући њима је материјално одузело сваки елемент части. Али њихови потомци неће имати где да се сакрију од стида. Опет су ЕУ фанатици заборавили да је тај народ са којим се играју Српски народ. Тај народ никад није прихватао ропство и никад и неће. Смоћиће тај народ вере и пронаћи снаге да се одупре модерном ропству 21 века. Не може се научити православни и слободарски дух да прихвати ланце. Не тражи Србин да има више али не дозвољава да има мање од оног за шта се вековима борио, и сваки пут и изборио. Срби никад нису имали робове, али исти тако нису дозвољавали никоме ни да буду робови. Ми знамо ко смо и шта нам је судба.

 

МИ ЗНАМО СУДБУ

 

Ми знамо судбу и све што нас чека,

Но страх нам неће заледити груди!

Волови јарам трпе, а не људи –

Бог је слободу дао за човјека.

 

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигда уставити нико!

Народ је ови умирати свико –

У својој смрти да нађе лијека.

 

Ми пут свој знамо, пут богочовјека

И силни,  као планинска ријека,

Сви ћемо поћи преко оштра кама!

 

Све тако даље, тамо до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!
 

Алекса Шантић

 

 

                        Знамо ми шта нас чека. Али борба за правду и истину је то што нам је омогућило да кроз живот не идемо као волови са јармом око врата. Препознаје овај народ нове јарме ма како вешто их они скривали. Ма како их вешто паковали у разне законе. Нема за народ овај другог закона до Бога. А Бог није предвидео да његов народ буде роб никоме. Овај народ може бити само Раб Христа Бога.