Улога обавјештајних служби у креирању нестабилности али и регионалних сукоба („РОСУ“ у нападу на воз, синхронизовани бошњачки и хрватски политички напад на Србију, угрожавање Републике Српске и покушај њеног уставног дерогирања и сталне оптужбе, виктимизација – прљава пропагандна матрица о геноцидној позадини настанка…) како би се ријешио конкретан политички проблем и реализовао конкретан и познат циљ, прилично је потцјењена.
Извршном наредбом бр. 13470 председника САД из 2008. године тајне акције се дефинишу као једно од нужних и најмоћнијих америчких спољнополитичких средстава. Савремена дефиниција тајних операција (тајна модификована употреба силе и убјеђивања) коју је прихватила ЦИА, је да су то „било које тајне операције или активности одређене за остваривање утицаја на стране владе, организације, појединце или догађаје у подршци спољној политици САД”. Најзначајније карактеристике тајних обавештајних операција су: непоштовање етичких, моралних и правних норми на којима се заснива међународни поредак; урушавање традиционалних вредности „државе жртве“; манипулисање јавним мњењем, тј. злоупотреба средстава јавног информисања; физичко уклањање неподобних противника; организовање и финансирање терористичких колективитета и извођење терористичких аката када се процијени да је вријеме за изазивање кризе или њихово интензивирање, до степена, који отвара врата за примјену спољне интервенције и сл.
Специјалним операцијама обавештајних служби се постижу стратешкополитички резултати, те се због своје сложености увијек изводе у више фаза. Уколико је циљ операције изазивање оружане побуне, првој фази (која обухвата стварање ослонца у земљи – објекту обавештајног интересовања) увијек претходе разноврсна неоружана специјална дејства. Наиме, уколико у „земљи жртви“ постоји контакт, успостављају сарадњу са њим или га они конституишу ако не постоји. Прву етапу успостављања контакта са побуњеничким или терористичким елементима, или њихово стварање, карактерише његово свеобухватно оснаживање (обавјештајно, пропагандно, финансијско, војно и сл.) до нивоа који гарантује наставак операције. Непосредни извођачи специјалних операција обавјештајних служби (обавјештајни тимови, тимови војних или полицијских специјалних снага, снаге емиграције из земље-жртве и др.), јачање одабраног побуњеничког субјекта остварују реализацијом разноврсних мјера на својој територији, територији „земље жртве“ и територији трећих земаља.
У конфликтним међународним односима и евентуалном рату, емиграција може увек да послужи као база за регрутовање шпијуна, терориста, обавјештајаца, полицијских органа и сл. Тако је било и са бошњачком емиграцијом. Њихове везе са обавјештајним службама Запада датирају из периода прије протеклог грађанског рата, чврсто су изграђене за вријеме рата (прво са енглеском и француском обавештајном службом, потом њемачким „БНД“ и на крају са америчком ЦИА), да би своју кулминацију доживјеле током ваздушних удара НАТО пакта на Републику Српску а затим на Републику Српску Крајину, и коначно, нападом на СРЈ: разарањем државе, путева, мостова и друге стратешке инфраструктуре, индустријских погона и цијелих фабрика, телекомуникација, електроенергетског система… Акције се нису десиле саме од себе: много актера је дјеловало у том правцу и на плану реализације ове агресије на српски етнички простор.
Бошњачке емигрантске организације, посебно њихове руководеће структуре, су у страним обавештајним службама тражиле и нашле ослонац за реализацију својих планова, а обавештајне службе у њима агентуру спремну да беспоговорно извршава налоге. Од испуњавања налога зависи степен толеранције, помоћи и подршке дјеловању и остваривању циљева емиграције, који су увек ограничени интересима земаља под чијом се контролом налазе.
Дакле, сви облици дјеловања бошњачке емиграције били су у функцији и под контролом страних обавјештајних служби, и зато се може рећи да у историји није било сличног примјера да је нека емиграција тако ефикасно кориштена у субверзивним активностима и функцији остваривања планова Запада. Већи део емиграната је прошао специјалне логоре и обуке (у Хрватској, Пакистану, Саудијској Арабији, Јордану, Албанији, Турској, Ирану, Њемачкој…), у којима је започето њихово груписање и селекција од стране обавјештајних служби. Истовремено, финансијски и логистички су подржане активности на развоју Изетбеговићеве тајне службе АИД и њене специјалне паравојне јединице „ШЕВЕ“ задужене за политичка убиства, ликвидације неподобних и креирање злочиначких терористичких акција у властитој зони одговорности и простору под властитом контролом са јасним планом лажних оптужби и компромитовања непријатеља, по цјену великих жртава и властитих сународњака.
АИД је представљао насљедника комунистичке Службе државне безбједности и припадници и оперативци су поред бруталности и крволочности, ипак испољавали недовољно познавање и прихватање исламског учења и исламских вриједности. То је био главни разлог због кога је Алија Изетбеговић наложио Хасану Ченгићу (свом министру одбране, главном војном логистичару, особи повезаној снажним везама са иранским тајним службама због којих су Американци изнудили његову смјену 1996. год, – случај организовања терористичког кампа на Погорелици), да формира аутентичну, муслиманску тајну службу, која ће своје дјеловање и сарадњу оријентисати искључиво према исламским државама и владама. Ова тајна организација добила је назив „МОС“ – Муслиманска обавјештајна служба.
Истовремено је деловала организација за помоћ земљама трећег свијета, позната „ТWRА“, коју је водио главни „финансијски чаробњак“, радикални исламиста из Судана Ал Фатих ал Хасанеин, задужен за скупљање финансијских средстава која су у начелу служили за богаћење неколико породица и истакнутих појединаца у врху власти, а прије свега Изетбеговића, Ченгића, Силајџића, Ганића, Махмутћехајића, Шабића, Алиспахића… Кроз активности ТWRА су се обогатили и Јасин ал Кади и Шафик Аyад.
Овај новац, који се скупљао у Бечу, привидно је служио за трговину оружијем али он ничим није допринео јачању одбрамбених способности Изетбеговићеве Армије Р БиХ, већ је послужио за оснивање неколико банака или приватизацију банкарског и индустријског сектора у БиХ. Тако је откупљена УПИ банка, па Депозитна и Вакуфска (које су се временом ујединиле у једну банку), тако је настала ББИ банка (на тројном капиталу Изетбеговића, Ченгића и Силајџића), тако је приватизирана Тузланска банка, Жељезара Зеница, Криваја Завидовићи, Натрон Маглај, дјелови Енергоинвеста…
Али из ресурса које је контролисала ТWRА развијена је посебна војно обавјештајна организација, основана у Бечу под именом „БИЦ“ – Босански информативни центар, задужена за координацију вањско-политичких напора Изетбеговићеве владе, агитацију и пропаганду на западу, те координацију обавјештајних послова са провјереним „пријатељима“ из исламских земаља. Тек након потписаног Дејтонског споразума, Савезна управа за заштиту уставног поретка Аустрије је робусним полицијским акцијама, које је провела у сарадњи са Интерполом из Висбадена (Њемачка), показала да престанком ратних дејстава престаје и оправданост дјеловања ових служби и организација на њеном тлу и да их више неће толерисати.
Тајне операције под контролом исламистичког Сарајева никада нису престале у односу на Србе и Хрвате али мирнодопска фаза специјалних (субверзивних) операција обавјештајних служби Алије Изетбеговића за циљ је имала очување обавјештајног потенцијала у новим уставно-правним условима те кориштење тог апарата за одржавање кризног стања у БиХ, кроз синхронизоване политичке акције константних сукоба са Србима и Хрватима, њиховим политичким структурама и заједницама. У позадини се одвијао процес изградње паравојних формација, радикално исламизираних, које би биле обучене и способне да изводе, периодично, селективне терористичке акције и стварање претпоставки да буду способне прерасти, изазвати и контролисати побуну ширих размјера против безбједносних и одбрамбених структура у држави а прије свега, да воде озбиљне ратне операције против Републике Српске – која је стварни објекат напада. И да обезбједе сигурну транзицију оперативног руковођења и управљања до сина Алијиног, Бакира Изетбеговића и њему оданих корумпираних и криминогених лица.
Ова етапа подразумијевала је примјену и систематизовање многих техника које су као „ријетки случајеви“ представљали борбени идентитет исламских ратника, муџахедина. Извршиоци ове етапе су припадници терористичко-побуњеничког субјекта, бивших муџахедина, вехабија, активне исламске омладине… (посредне снаге – терористичке организације у земљи или убачене из иностранства), којим држава/државе носилац/носиоци специјалне операције обавештајне службе пружа(ју) политичку и сваку другу врсту помоћи. Стварни носилац/носиоци специјалне операције (обавештајна служба земље агресора или више њих) посредством директног извршиоца кључних садржаја операције поставља ултимативне захтјеве „држави жртви“, Републици Српској и српском народу. У овој фази се укључују и медији, који постају саучесници или промотери терористичких аката, стављајући сав свој потенцијал у службу глорификације „ослободилачких” циљева и (не)дјела, представљајући жртву агресором и чинећи радње већ виђене у прошлом рату.
У Босни и Херцеговини главни носилац, пројектант и извођач сложених субверзивних операција је Обавјештајно безбједносна/сигурносна агенција БиХ; „ОБА-ОСА“. То је агенција чији оперативац покушава пиротехничким средством, у тунелу Салаковац код Мостара уплашити и угрозити Начелника штаба заједничке команде Оружаних снага БиХ генерала Анту Јелеча, Хрвата, два дана након што је исламистички терориста Енес Омерагић убио у Сарајеву два војника под његовом командом, Србина и Бошњака.
Ова тајна и агресивна организација постала је најорганизованији деструктивни систем за поткопавање и рушење Дејтонског Устава БиХ, за изазивање нестабилности и стварање осјећаја ратне психозе уз истовремено максималну контролу и управљање медијима, поготово јавним сервисима ФТВ и БХТВ у Сарајеву, али и организованим активностима преко агенција „Анадолија“ ратног шефа Алијине полиције Бакира Алиспахића („НАП“ – Новинска агенција Патриа), телевизијских станица: „Игман“, „Бехар“, „Ал Џазира“ – удружених национал-исламистичких магазина „САФФ“, „Фактор“ и „Слободна Босна“… те портала: „Цазин.нет“,, „Пут вјерника.цом“, „Ислам-Босна.ба“, „Балкански емират“, „Вијести умета“…
Досадашња пракса показује да, као по правилу, тајне службе и покрети на које САД имају одлучујући утицај и чије се активности уклапају у америчке стратегијско-политичке пројекције добијају квалификацију „ослободилачки”, што подразумјева сву међународну помоћ и подршку, која свој легитимитет налази и у документима ОУН. У таквој ситуацији „земљи жртви“ се ускраћује легално и легитимно право на одбрану да се на својој територији бори против тероризма. Међутим, у ситуацијама када се ради о покретима који се не уклапају у америчке политичке пројекције, поготову ако су им супротстављени, добијају квалификатив – терористички. Ситуација у БиХ представља примјер таквог приступа, кроз који се потврђује теза да када је разумијевање тероризма у питању – „проблем је у дефиницији извора проблема”, посебно видљив у оквиру институција САД, кад је рјеч о „Нусра Фронту“.
ОБА, у договору са обавјештајцима из америчке амбасаде у Сарајеву, уходи и надзире: новинаре, аналитичаре, познате личности, политичаре, а посебно јавне званичнике Републике Српске и припаднике политичке странке Милорада Додика – СНСД. ОБА изводи агресивне обавјештајне операције против државе Србије и њених јавних званичника – чак и на њеном тлу – планира и изводи тајне медијске кампање путем пропалих савјетника у министарству безбједности које усмјерава у електронске медије, посебно на пропалој телевизији бошњачко-хрватске федерације ФТВ.
У квази обавјештајном магазину „Мрежа“, у режији обавјештајне конкубине Казагић Елме, познате као „Фахрина кокошка,“ која је преко кревета у „Хајат ТВ“ и француских лежаја у „Радон Плази“ стигла до савјетнице у Министарству безбједности БиХ. Преко „мадраца до мудраца“ – савјетника; па се вратила да своје обавјештајне везе искористи као „новинар“ у овом јединственом сметљишту од магазина. У Сарајеву се још увијек преноси прича о два сродника у њеној најближој фамилији, који су по налогу убица из штаба Изетбеговић Алије, тзв. ШЕВА, убијали тузланске рударе снајперским хицима са Унисових небодера, симболичког имена и значења: „Момо и Узеир“. Уцијењена и покварена извршава налоге.
На крају и објава рата Србији у виду Обавјештајног продора „Ушће“, који представља агресивну операцију Обавјештајно безбједносне агенције БиХ против владиних званичника, државних институција и уставног поретка Републике Србије. Ову операцију је предложио Екрем Пита са судионицима у операцији: ТУ-ТКИ, Одјел 04/4, 05 и 06 из Организационе јединице Горажде, са разлогом дефинисаним као „непријатељски напад“ шифра 50000 али, што је најважније, само су муслимани одобрили ову акцију: у име шефа специјалних операција Милоша Шавије – Србина – потписао се страни држављанин, вехабија Којам Амир. У име главног инспектора ОБА-е, Хрвата Ивана Филиповића, потписао се Арапин са лажним идентитетом, „Горан Б.“ Док се у име замјеника директора ОБА-е Трифка Бухе нико није потписао, иако је његово име на овом тајном документу.
Планирано је 14 Оперативно-техничких мјера у провођењу ове операције и оне су назване: „КРОВ“, „БОР“, „ШУМАР“, „ЛОВАЦ“, „БРОД“, „МОРЕ“, „СЛАЛОМ“, „ЕХО“, „ЗОРА“, „БАЈТ“, „СОВА“, „БЛИЦ“, „КАЊОН“ И „БУНАР“. Седам је категорија активности које ОБА стандардно проводи: планирање и усмјеравање, прикупљање информација, обрада и кориштење, анализа и продукција, оцијена, стављање на располагање, корелација и наредба о дејству, те подузимање агресивних акција и примјена насилних метода, Шта конкретно, у контексту ових категорија, значе планиране мјере; у односу на која лица из Србије се проводе и гдје – шта оперативци ОБА-е раде у „Санџаку“ и шта Србију очекује на прољеће – то је већ питање за обавјештајно безбједносне структуре Србије, јер у БиХ нема адекватног надзора над активностима ове муслиманске милиције.
У обавјештајној стратегији изазивања сукоба и проблема које креира и подржава муслиманска милиција, „босански ДАЕШ“ – ОБА, уочљиве су сљедеће карактеристике:
- Организованост: све организованије дјеловање појединих сегмената, одјела, подразумјева ангажовање све више вањских носилаца угрожавања безбједности;
- Масовност: уочљив је тренд по коме масовност угрожавајућих акција постаје сразмјерна и повећању степена деструктивности сваке појединачне акције;
- Константно повећање обима и садржаја обавјештајних акција које изазивају појаве угрожавања безбједности, као и броја њихових извршилаца, оперативаца.
- Распрострањеност у самој БиХ и цјелом региону: све државе и друштва бивше СФРЈ су суочени са угрожавањем уставног поретка и безбједности, посебно природног, економског, друштвеног и техничко-технолошког карактера;
- Интернационалност припреме и изведбе: све више угрожавајућих појава иза којих стоји ОБА се припрема у једној, а реализује у другој држави; носиоци угрожавања су лица из више земаља, или су из једне али дјелују на подручју више држава;
- Мобилност, брза просторна покретљивост носилаца угрожавања, оперативаца ОБА-е којима су доступна савремена саобраћајна и телекомуникациона средства;
- Велика профитабилност специјалних операција којима се управља омогућује актерима противправно остваривање “моћи” и “јавног утицаја”, те енормних прихода. Тако се организовани криминал ослонио на ову тајну службу стварајући од ње неформални центар политичког утицаја и финансијске моћи, кроз кориштење уцијена;
- Пораст деструктивности, односно све веће штетне посљедице по јавни поредак, безбједност државе, друштва и појединаца, чак и међународне безбједности;
- Насилност, тијесно повезана са деструктивношћу, односи се првенствено на све бруталнију реализацију угрожавања. Подразумијева пораст примјене насилних средстава у реализацији постигнутих циљева;
- Латентност, односно, константност и тајност дјеловања носилаца угрожавања безбједности, која доводи до њихове “невидљивости” и стварања привида да не постоје, или у јавности стварање лажне слике умањивањем значаја пријетње по друштво и државу, од стране организација које обавјештајно штити и подржава ОБА;
- Велика „сива зона“ која, као израз латентности, подразумијева да велики број угрожавајућих појава остаје непознат јавности али и субјектима безбједности.
Протекли рат у БиХ, у цјелокупном разумијевању његових узрока, посљедица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора. Рат у БиХ је, међутим, био геополитички пројектован, усмјераван и одржаван и сваки наредни на овом простору биће на исти начин изазван и подржан. Зато се све ове појаве и дјеловање тајних служби не смију потцијењивати и тумачити као „срљање“ неке мале службе из Сарајева. Пуно је то озбиљније.
