Савез за промјене у контексту обојених револуција

283

Оснивање Савеза за промјене, опозиционог блока који на предстојећим изборима у Републици Српској треба да се супротстави Милораду Додику и СНСД-у, партији на чијем челу се налази актуелни предсједник Републике Српске, изазвало је приличну медијску пажњу. Иако се у јавности спомиње 400 субјеката, односно партија и невладиних организација које чине поменути политички блок, издвајају се три најважније: Српска демократска странка (СДС), Партија демократског прогреса (ПДП) и Независна демократска партија (НДП). У сусједној Републици Хрватској постоји политичка партија под идентичним називом – Савез за промјене. Ради се партији чије сједиште је у Загребу а оснивач је Иван Пернар [1]. Специфичност ове политичке партије је у томе што је настала након тзв. „фејсбук револуције“, тј. протеста који су одржавани у Републици Хрватској током марта и априла 2011. године. Протести који се могу оквалификовати као „фејсбук револуције“ одржавали су се у још неким земљама. Концепт који је примијенио Пернар, као успјешан примијењен је у Либији, Египту, Украјини (у два наврата), а у јавности је постао препознатљив као обојене револуције.

Назив коалиције, очито, није оригиналан, а присуство свечаној церемонији невладиних организација и појединаца који су покушали да у Бања Луци организују веће протесте [2] указује на додатне копче са Пернаром, односно са матрицом обојених револуција. Коначно, лидер НДП, Драган Чавић, јавно је подржао организовање протеста [3] у Бања Луци, иако је претходно, протесте у Федерацији БиХ од 07. фебруара оквалификовао као „протесте са политичком позадином“ [4]. Говорећи о могућим протестима у Бања Луци, Младен Босић, лидер СДС-а, навео је да се опасност од насилних протеста предимензионира јер „власт да „има страх од властитог народа“ [5]. Лидер ПДП-а, Младен Иванић такође је минимизирао опасност од протеста и оптужио власт да плаши грађане. „Власт има страх од сопственог народа тако да било коју критику, бунт карактеришу као завјеру под диригентском палицом међународне заједнице.“[6] Да ли је новоформирани Савез за промјене, попут Пернаревог, произашао из идеје о обојеним револуцијама?

У Федерацији БиХ протести, који су се убрзо претворили у насилне, почели су 07.02. 2014. године у Тузли, али су убрзо пренијели у Сарајево, Зеницу, Бихаћ, Мостар. Покретачи протеста су били појединци из невладиног сектора који су првобитно прокламоване пароле економско-социјалне природе замијенили препознатљивим захтјевима за промјеном Устава БиХ, а што се свбоди на обарање Дејтонског споразума и стварање нових основа БиХ, које се могу сажети у: један грађанин – један глас, један предсједник, влада БиХ и парламент у којем би се одлуке доносиле простом већином. Поменуте промјене подразумијевају укидање паритета и консензуса – стубова Дејтонског мировног споразума и гаранта равноправности три конститутивна народа. Други чин протеста означио је долазак навијачких скупина које су каменицама и молотовљевим коктелима засули зграде кантоналних влада и зграду Предсједништва БиХ. Епилог протеста биле су запаљене зграде Владе Кантона Сарајево, Предсједништва БиХ, Архива БиХ, Владе ТК, Општине Тузла, Градска скупштина у Мостару, зграда Владе ХНК, сједишта ХДЗ-а и СДА, док је повријеђених било неколико стотина. [7]

Невладине организације Оштра нула [8] и Хелсиншки парламент грађана Бањалуке истог дана када су почели нереди у Тузли најавили су протесте у Бањалуци „како би подсјетили власти на све обесправљене раднике и уништене гиганте“ [9]. На транспарентима које су окупљени носили били су исписани називи некад великих и успјешних, а данас угашених предузећа као што су Инцел и Чајевец. Идентичан сценарио је виђен у Тузли с тим што су тузлански демонстранти исписали називе тузланских предузећа. Демонстрације су покушане и у другим градовима Републике Српске: Бијељини, Добоју и Приједору. Међутим, грађани се нису одазвали. У Бијељини је чак одржан контра-митинг.

Предраг Куртеш, министар унутрашњих послова Федерације, на ванредној сједници Представничког дома Парламента Федерације БиХ изнио је оцјену да „синхронизованост напада у више градова указује на чињеницу да демонстрације у насилном дијелу нису биле спонтане, већ плански припремљене” [10]. На истој сједници Драган Лукач, директор Федералне управе полиције, навео је да су напади на зграду Предсједништва БиХ, те кантоналних влада, били координисани, организовани, финансијски и логистички подржани. Висок ниво организованости није се могао постићи преко ноћи, већ у дужем периоду пажљивих припрема.

Сигурно је да су иницијатори и организатори протеста направили анализу и извукли поуку, која је гласила да се у атмосфери етничких напетости не може очекивати да се протести једноставну „прелију“ из једног у други ентитет, или да буду истовремени. Креатори хаоса покушали су нови талас протеста да покрену у Републици Српској, без провоцирања истовремених протеста у Федерацији. До тада, пробрани медији трудили су се да претходне протесте објасне као протесте искључиво социјалне природе. Аналогно томе, власти Републике Српске су оптуживане да измишљају унутрашње и спољашне непријатеље, како би јавности скренули пажњу са економских и социјалних проблема. У планирању протеста циљ је био да се постигне оно што није остварено раније – шире окупљање грађана, првенствено борачке и студентске популације, које би групе хулигана искористиле за насилну акцију [11], а сцене обрачуна полиције са насилним демонстрантима медијски би биле експлоатисане како би се власт у Српској проказала као режим и диктатура.

Креатори хаоса суочили су се с новим неуспјехом. Јавност у Републици Српској препознала је стварне намјере инспиратора обојене револуције. Томе су свакако допринијели појединци који се нису либили да ствари назову правим именом. Промовисање књиге Рушење Републике Српске[12]покренуло је јавну дебату о обојеним револуцијама. Коначно, научни скуп Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације,одржан у Академији наука и умјетности у Бања Луци 26.04.2014. под покровитељством Фонда стратешке културе из Москве, грађанима Републике Српске послао је објашњење и јасну поруку о стварним циљевима и деструктивном карактеру обојених револуција.

Кулминација градираних немира у Бања Луци очекивала се за 1. мај [13], када је међународни празник обесправљених радника требало да буде злоупотребљен од стране креатора обојених револуција. Из наведених разлога до тога није дошло. Међутим, дан уочи празника, 30. априла формиран је Савез за промјене. Да ли се ради о коинциденцији или тајмингу који се није желио пропустити?

Прва политичка иницијатива једне од чланица Савеза, Српске напредне странке (СНС) [14] је идеја да би предсједнички кандидат коалиције Савез за промјене могао бити Никола Поплашен, бивши предсједник Републике Српске. Како објаснити поменуту иницијативу? Наиме, крајем  2013. годинеу СДС-у је преовладала идеја да изборну кампању обликују, и кандидате изаберу, по узору на 2000. годину, када су посљедњи пут побиједили на изборима. Како је 2000. кандидат за предсједника Републике Српске био Мирко Шаровић, у страначком штабу је процијењено да би Шаровић поново био добар избор. Сходно наведеном закључку, Шаровић је почео да добија већи простор у медијима, предизборна кампања је почела. Предсједник Додик је то препознао и 29.11.2013. године гостујући на ОСМ телевизији на Палама, јавно је Шаровића оптужио да је наручио убиство Ристе Југовића, угледног привредника који је убијен 2002. године на Палама.[15] Шаровић се повукаоиз јавног живота,а СДС од тада нема предсједничког кандидата који би био општеприхваћен у странци, као што је то био случај са Шаровићем. Као предсједнички кандидати спомињу се Младен Босић, Огњен Тадић и Мићо Мићић. Од предизборне стратегије, која се заснива на оптужбама власти за криминал и корупцију, а за коју су се тада опредијелили, у СДС-унису одустали.Како је Поплашен био побједник на изборима за предсједника Републике1998. године, као заједнички кандидат СДС-а и СРС, вјероватно у једном дијелу СДС-а (који није за Босића) идеја да Поплашен поново буде кандидат за предсједника Републике изгледа прихватљива. Босић је веома брзо оспорио иницијативу о Поплашену као заједничком предсједничком кандидату, наводећи да то мјесто припада СДС-у.

Савез за промјене подсјећа на Демократску опозицију Србије (ДОС), амерички модел широке опозиционе коалиције [16], који се супротставио Милошевићу, и у петооктобарском преврату успио доћи на власт. Метод којим је оборен Милошевић почео се примјењивати широм свијета, свугдје гдје постоји амерички интерес који је потребно политички артикулисати.

 



[1] „У четвртак их је било троје. У уторак већ три стотине. Два дана касније, у четвртак 24. вељаче, око тисућу људи окупило се на протувладиним просвједима у Загребу. И још у Пули, Сплиту, Ријеци и Славонском Броду. Организатор просвједа, који су у само тједан дана с троје људи нарасли на тисућу, 25-годишњи је Иван Пернар.Пернар се користи свим могућностима интернета, интензивно комуницирајући преко своје Facebookстранице, филмића с наснимљеним порукама на YouTubeu, форума, блогова и wеб страница.Ставови су му радикални и неуједначени: мало зове на ненасилни отпор, мало на оружану побуну.“ http://www.jutarnji.hr/ivan-pernar–nije-vazno-sto–samo-da-se-rusi/927990/04.05.2014.

[2] Текст Фронт против Додика, Блиц 29. 04. 2014.

[3] „Ја мислим да опозиционе странке треба да огранизују демонстрације. Је л`има разлога за демонстрације? Има! И то страшних разлога.“ Преузето 04.05.2014.

[4] nezavisne.com Преузето 04.05.2014.

[5] http://www.rtvbn.com/26350/vlast-ima-strah-od-sopstvenog-narodaПреузето 04.05.2014.

[6] http://www.rtvbn.com/26350/vlast-ima-strah-od-sopstvenog-narodaПреузето 04.05.2014.

[7] Текст Епилог протеста широм БиХ http://www.dw.de/epilog-protesta-%C5%A1irom-bih/a-17418453 Преузето 04.05.2014.

[8] Невладина организација Национална задужбина за демократију из САД (НЕД) поклонила је прошле године појединим невладиним организацијама и медијима у Босни и Херцеговини више од 1,1 милиона долара или око 1,6 милиона КМ. НЕД је невладиној организацији „Оштра нула“ из Бање Луке дао 14.800 долара за „подизање свијести јавности о импликацијама пописа 2013. за будућност Босне и демократске транзиције Херцеговине”. Преузето 04.05.2014.

[9] http://bigportal.ba/danas-protesti-nezadovoljnih-i-u-banjaluci/ Преузето 04.05.2014.

[10]  http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=107039 Преузето 04.05.2014.

[11] http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/mail/56312 Преузето 04.05.2014.

[12] Стефан Каргановић и др.: Рушење Републике Српске: теорија и технологија преврата, Бесједа, Бања Лука, 2014.

[13] http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/mail/56312 Преузето 04.05.2014.

[14] Ову странку не треба доводити у везу са истоименом странком у Србији, чији предсједник је Александар Вучић. Вучићева странка конекцију у републици Сропској има са Странком напредном српском (СНС) чији лидер је Адам Шукало.

[15] pressrs.ba. Преузето 04.05.2014.

[16] ДОС је чинило 19 политичких странака.