СЕЋАЊЕ

393

Карло Велики је у IX веку издао јасну наредбу: „Ако Чеси нападну његово Франачко царство да се дигне трећина војске. Али ако нападну Срби да се дигне цела војска.„ Једанаест векова касније, „нови светски поредак“ у оличењу НАТО –а је издао налог: Ако се Срби буду бранили од уништења свега што је њихово обавезно их бомбардовати. А ако се не буду бранили онда их, бомбардовати.

И онда се 24. Марта 1999 лета Господњег кренуло са извршењем наредбе. За оне који мисле да сам предимензионирао налог и да то није било баш тако, навешћу само неке од изјава високих званичника запада у периоду од 1991 до 24.марта 1999, које су само служиле за припрему извршења дате наредбе.

Србе треба бацити на колена“ (Клаус Кинкел, министар иностраних послова Немачке, 1992)

Зауставите Србе. Одмах. Заувек“ (Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, 1994)

Молим се да се ватра небеска обруши на Србе“ (Отац Пјер, познати Француски свештеник – „хуманитарац“, 1995)

Требало би да бомбардујете Србе“ (Папа Јован Павле II, 1995)

Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста (Жак Ширак, председник Француске, 1995)

Срби нису нарочито паметни … Српска деца се више неће смејати.“ (Лоренс Иглбергер, бивши државни секретар САД)

Нека се Срби подаве у сопственом смраду.“ (Хелмут Кол, канцелар Немачке, 1998)

Рат против Срба није само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између варварства и цивилизације“ (Тони Блер, премијер Велике Британије, 1999)

Ових речи и оваквих „људи“ не сећају се једино они који се тада нису родили. Али је зато важно да ту децу и омладину ми подсетимо на то. Данас их пријатељима могу звати само они који су заборавили двогодишњег Марка Симића, трогодишњу Милицу Ракић, матуранте Милана Игњатовића и Гордану Николић, Стефана и Дајану Павловић као и њиховог оца Владимира, Јулијану Брудар, Мирослава Кнежевића, Оливеру Максимовић деце која су тек крочила на пут живота, деце пред којом је тек била будућност али им је она заједно са њиховим животима одузета. Та деца су тек корачала путем живота као и Сања Миленковић у којој је кажу чучао нови Пупин или Тесла, да ли је тако нажалост нећемо сазнати … Данас их пријатељима могу назвати само они лицемери који могу без стида и гриже савести погледати у родитеље, рођаке, пријатеље, браћу и сестре оних којима ране никада неће зарасти, јер се НАТО побринуо за то.

Ми Срби, који смо тада 78 дана и ноћи слушали сирене и гледали како нашим небом лете неки непозвани, немамо права да заборавимо да је у преко 30.000 налета тада најмоћније светске силе избачено преко 20.000 тона бомби и преко 600 крстарећих ракета. Да је тада страдало преко 3000 невиних душа, да је међу њима било 79 деце. Не смемо да заборавимо да је након тога 280.000 Срба напустило Косово и Метохију а да се на Српску свету земљу населило 800.000 Албанаца. Никада не смемо избрисати лик невине Љиљане Спасић коју је „милосрдни Анђео“ однео у седмом месецу трудноће.

Снага једног народа су његова сећања. Она сазревају у размени јачих и слабијих таласа, осећања изазваних тим сећањима. То је дуг процес који своју пуну јасноћу добија у преломним историјским тренуцима када долази до духовне морије тог народа. Та неопходна снага која се испољава у најтежим моментима мора се чувати сећањем, јер оно једино чува дух народа и чини га живим. Као што дрво не може да стоји без корена, као што куће нема без темеља, нема ни народа ако нема сећања. Оно нам даје јаснију слику ко су нам пријатељи а ко не, јасно нам говорећи како даље. На основу искуства које нам даје отевши га из заборава, пред нама показује пут и вредности које треба да преносимо поколењима како би сачували слободу, достојанство, веру и домовину.

И данас петнаест година после, кад погледам у небо видим прошлост у којој су нас под окриљем њихових интереса бомбардовали, не интересујући се за цену невиних људских живота. Сетим се своје деце како ми трче у нарућје када чују звук сирене која најављује да злотвори долазе. Сетим се њихових суза у очима и чврстог загрљаја који је изазван страхом. То сећање ми јасно каже сузе деце им нећу опростити. Свако од нас треба да поступа по савести, Гете је давно рекао: „Само једно зло је неизлечиво, ако народ сам дигне руке од себе.“ Нека нас сећање на тиране који су нас бомбардовали ојача у борби да никад не робујемо поготово не горима од себе. Дужни смо то нашим прецима од којих смо све и добили, а још више потомцима нашим од којих смо све позајмили. Пред којима сутра треба да стојимо поносно и усправно а то се не може по ономе што мислимо већ по ономе што чинимо. Алберт Анштајн је говорио: „Свет је опасно место за живот, не због људи који су зли, већ због добрих људи који ништа не предузимају.“ После свега реченог сећања треба да нам помогну да схватимо зашто нисмо у НАТО-у а савест да нам каже шта је све потребно да урадимо да тамо никад и не будемо.

 

 

фото http://www.srpskikulturniklub.com/godisnjica-agresije