Отаџбину може имати само онај ко је знао и зна је сачувати. Они који немају храбрости да се боре за своју Отаџбину, нису је ни заслужили. Када такав осећај обузме неки народ, он брзо остаје прво без Отаџбине, а онда врло брзо и без свега другог вредног помена. Баш због тога мало је народа који се могу похвалити историјом каква је српска. За ту прошлост заслужни су наши преци, на нама је да данас не уништимо све оно што је вековима стварано. Наше је да и ми данас завиримо у своје душе, а тамо ћемо јасно прочитати шта нам је чинити. Наши стари нису имали недоумица када су вера и Отаџбина биле у питању. Немојмо ми сад да их разочарамо, немамо права на то. Нису заслужили то ни они, а ни наши потомци. Морамо будућим поколењима оставити бар оно што смо ми добили на чување.
Време у ком живимо носи своје изазове, људи који нас окружују и прате то време подједнако су добри и лоши као и они пре њих. Они који су се вековима непријатељски понашали према Србији, и данас то чине. Једино што им се методе са проласком времена усавршавају. Њихове методе су новије и опасније, али и наше искуство је веће. Покушавају да нам пољуљају веру, ми то не смемо дозволити. Прошлост нам је показала колико је та вера битна. Прошлост нам је показала да нам је вера увек била једини гарант нашег опстанка. Данас када је Запад поново разјапио своје чељусти сигуран да може да нас прогута, вера је и даље једина гаранција опстанка. Поново морамо да им дамо лекцију, да ми нисмо залогај за њих и да колике год да су им чељусти на Србима могу само сломити зубе. Нема муке и претње која Србина може зауставити. Да није тако не би ни Мадлен де Беноа – Сигоаје 1917. записала:
„И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег.”
Светосавац неће прихватити западне вредносне системе, туђе кодексе. Знамо ми добро да би прихватањем њихових правила изгубили себе, изгубили душу . Јасно нам је да би онда постали и лак плен. Србину је то познато, да није тако не би постојала ни српска пословица:
„Ко се са помијама помеша, поједу га свиње.“
Нећемо учинити ту кобну грешку само због жудње да нам буде боље. Тачно је да као и сви други и ми желимо боље и лепше – то је људски. Желимо и ми више да имамо, лепше да живимо. Проблем никад није настао због жеље да имамо више. Проблем настаје онда када, желећи више, заборавимо оно што имамо. Тада нам се дешава тужна истина оних који само жуде за још. Тада нас више ништа што имамо не може учинити довољно срећним, јер нас жудња за оним што немамо чини потпуно несрећним. То Србин себи неће дозволити.
Познато је да у природи постоје разне биљке, као и да се оне, поред много разлика, разликују и по свом корену. Тако да има оних са чврстим и великим кореном, оних који имају велик корен али не и довољно јак, оне које имају мали корен или корен несразмеран њиховој величини, и оне чији корен није ни вредан помена. Како се разликују биљке по корену, разликују се и људи и народи по вери, прошлости, части. Имамо народе који имају јаку веру, дугу и часну прошлост, има оних који имају дугу прошлост али сем њене дужине све остало није вредно помена, има оних који имају кратку и дискутабилну историју баш као и веру, има и оних који је немају уопште. Како се ветар и природа игра са биљкама, времена се играју са народима. Исто онако како ветар савија стабла, времена испитују снагу народа.
Нема тог ветра који може ишчупати дрво са чврстим и великим кореном. Исто тако нема мука које ће уништити народ који има праву и часну прошлост које се не одриче. Наравно, као што ће ветар однети сасушену траву одвојену од свог корена у непознато, тако ће нестати и они народи који изгубе веру и полаку се предају. Тако ће нестати оне нације које престану са борбом, они народи који се одрекну својих корена. Српски народ није сасушена трава, Србин није „сламка“, никад се неће одрећи своје вере, својих корена. Неће светосавац дозволити да се живот према њему понесе као ветар према сламци. Одолеће Србин свему, никад неће заборавити своје претке и неће учинити ништа што ће их постидети.
СЛАМКЕ
Можеш да промениш свој град,
Или село
Мишљење или звање,
И своје одело, па и обећање;
Понекад жену, сапутника, слугу,
Друга или другу,
Пријатеље ретке,
Али никад претке,
Јер они су корен, обележје, име
И јасно казују и шта си и ко си,
Одрођене увек прате љуте зиме
И вихор их свуда као сламке носи.
Милутин Букара
Никад не размишљај и не бој се неуспеха. Ако нешто и крене онако како ниси желео, знај да је то само зато што на време није донета довољно чврста одлука. Никад не размишљај о неуспеху. Неуспех не може да се догоди оном ко је пун вере и спреман да увек изнова крене. Не ствара проблем недостатак среће, проблем ствара недостатак вере и храбрости, због тога немамо оно што желимо. Наши преци су били то што јесу захваљујући вери. Ветар живота их није мазио, али их није ни носио као сламке. Да је вера и храброст гарант успеха, показали су нам и млади репрезентативци Србије у фудбалу, и то онда када су сви увелико престали да верују у српски фудбал. Сви, сем њих самих, јер њима нико није објаснио да не треба да верују.
Они су веровали. У свлачионици су на табли биле исписане речи: „ОДЛУЧНОСТ, ЧВРСТИНА, БУДНОСТ“. И то су и показали на свакој утакмици, имали су искрену одлучност, потребну чврстину и неопходну будност. Оно што је речи са табле претворило у дела била је вера, молитва и заједништво. Сваку утакмицу, без обзира на исход, почињали су и завршавали молитвом. „Оче наш“ је био и остао нераздвојни део њихових људских вредности, њихових душа. Док су изговарали молитву Господњу били су загрљени. Знали су да би раздвојени били само појединачне сламке које би ветар других репрезентација сигурно одувао.
А онда, када су се попели на кров света, још једном су показали колики су људи, какви су Срби. Попевши се сада на терасу Старог двора, поделили су ту чаробну формулу наших предака са својим народом. Загрљени са још скоро 100.000 Срба заједнички су се још једном помолили, и захвалили Богу молитвом „Оче наш“. Својим примером показали су како треба веровати и како се треба борити. Показали су да онда ништа није немогуће. Србија је то препознала, простор испред Старог двора одисао је непоновљивом енергијом. Молитвом Господњом вера се вратила у срца светосаваца. Сада само остаје да вером вратимо и одлучност коју су имали наши стари, да вратимо чврстину која нас је увек красила и да више никад не изгубимо будност. Не смемо дозволити више Западу да нас изненади.
Сада је на нама да загрљени наставимо даље. Ми данас не смемо дозволити да због сламки које су на власти, ветрови живота однесу цео народ. То што су властодршци бића без икаквог самопоштовања, бескичмењаци без душе, не треба нас да збуни или заведе. То што су њихове душе празне, то што једино верују у новац, што ће због материјалног постати сламке, њихова је казна. Наше је да останемо доследни себи, на нама је да се не одрекнемо своје вере и својих корена. Наша срца морају остати испуњена вером и љубављу према Отаџбини, јер сваки прави светосавац зна:
„Кад љубав према отаџбини замре, онда и држава мора умрети“.
Михајло Пупин
Зато ћемо ми наставити јединим могућим путем, путем својих предака. Нећемо никад дозволити да нам љубав ка Отаџбини замре. Не живи, нити је икад овај народ живео, од нечијег тапшања по рамену. Наставићемо да живимо у својој кожи у својој држави. У кожи и Отаџбини коју нам је Господ одредио. Како год то изгледало у очима Запада, сигурно је да ћемо тако бити много срећнији. Живот се може живети само у својој кожи, а никад у туђим очима. Остаћемо чврсто на путу светосавља и својом чашћу и вером мењати зло око нас, никад не дозвољавајући да зло промени нас, нашу веру и стечену част. Посматрајући тај западни свет, немогуће је не видети њихову сличност са каменом. И као што у камену нема ничег људског, тако је и у тим западним „демократама“ све окамењено.
Те камене душе не могу се више ослободити зла, остаће заувек окамењене у злу које су саме и стварале. Наше је да не кренемо путем „сламки“, путем на који су залутали политичари на власти јурећи за материјалним. Њихови испијени мозгови понашају се нерационално, покушавају стално да буду пријатељи са неким ко их уништава, повређује, мрзи. Оно што делује још тужније и луђе, они од таквих очекују помоћ. Наравно да човек трага за вером, љубављу и правдом, за реком истине. На том путу нажалост најчешће наилази на изворе западне лажи. Зато је и битно пратити пут предака, чврсто се држећи својих корена избећићемо могућност да нас западни ветрови нанесу на погрешне стазе. Избећи ћемо да залутамо на западне изворе лажи, пронаћи ћемо реку вере и истине.
Имали смо у својој историји милион примера шта се може постићи вером. Шта значи када нам срце свима куца као једно. Млада репрезентација Србије у фудбалу нас је кроз спорт само још једном подсетила на то. Хвала им. Док знамо ко су нам преци, имаћемо прошлост. Докле год се будемо борили, имаћемо садашњост. Док будемо веровали не губећи наду, имаћемо будућност. Зато никад не смемо да заборавимо претке, јер без њих не бисмо имали оно „јуче“, а никад не смемо изгубити веру и наду због оног „сутра“. Оно што сваки светосавац зна је да су „јуче“ и „сутра“ два дана у којима се тренутно не може учинити ништа. Да би био достојан својег „јуче“ а имао „сутра“, Србин зна да је данас једино право време у коме треба чинити. Онај ко се данас не бори није достојан прошлости, а на будућност неће моћи да рачуна.
Оне који данас нису са својим народом, оне који су зарад своје користи спремни да издају Отаџбину, садашњост ће претворити у сламке а будућност однети у заборав. Мењају они градове, мишљења, звања, одела и обећања. Нажалост, одродили су се од своје вере и сада су само сламке са којима западни моћници раде шта желе. То је њихов избор, својом вољом су то прихватили зато им не можемо више помоћи.
На нама је сада нешто много битније од узалудне бриге за њих. На нама је да останемо на путу светосавља. Много је важније да као прави светосавци никад не дозволимо да постанемо „сламке“, јер то никад нисмо ни били, па не смемо ни бити. Да би били људи, Србима не треба одобрење Запада. Одобрење да буду људи и да тако и живе давно је за Србе издејствово њихов Свети Сава. На Србима је данас само да то право не изгубе одричући се себе. Нека Запад сам тражи своју другу шансу, Србин је своју давно часно зарадио и неће је се никад одрећи.
