Догодило се још једно масовно убиство у Сједињеним Државама и опет је на делу уобичајени сценарио. Крива је америчка „култура оружја“! Пре него што се крв и осушила, присталице контроле оружја су већ изнеле свој стандардни списак поправних мера, од којих ниједна не би спречила оно што се управо десило.
Од масакра у Лас Вегасу придике о злом оружју нам држе чињенично неупућени пајаци попут Била Мара, Колина Џоуста, Мајкла Чеа, Џимија Кимела, Стивена Колбера, Тревора Ное и Џона Оливера – од којих последња двојица чак нису ни Американци. Ко год се не слаже је једноставно у криву и безосећајан је наспрам губитка невиних живота. Ми сада увозимо странце да вређају нас и наше институције и још их за то ненормално плаћамо.
Лас Вегас се помало разликује од претходних масовних убистава, на бар два упадљива начина. Прво, неспособност органа реда да открију мотив је и даље највећа мистерија. Додуше, то су исте оне америчке власти – оне европске су још горе – које се обично у чуду чешу по глави сваки пут када убица који узвикује „Алаху екбер!“ убије гомилу људи. (Шта је он тиме хтео да каже? Можда то на арапском значи „Срећан Божић!“ Још увек покушавамо да докучимо зашто је он то урадио, али смо сигурни да то нема никакве везе са исламом. А свако ко то тврди је расиста.) Како ствари тренутно стоје, деловање особе која је идентификована као убица из Лас Вегаса (овде се неће наводити његово име, ради ускраћивања бар дела бесмртности којој је можда тежио) се приписује менталној нестабилности. То није адекватно објашњење. На субјективном плану, чак и манијаци мисле да нешто раде. Чак и потпуни лудак, који нпр. верује да се бори против Марсоваца или да сецка кромпир, циља на одговарајући исход. Међутим, овде имамо некога ко је, наводно, месецима гомилао наоружање, минуциозно испланирао убилачки напад – а можда имао и резервне планове за нападе на другим местима – а опет нема ни назнаке о томе шта је он мислио да жели да постигне. То једноставно није кредибилно. (Више пута поновљене тврдње Даеша да је убица из Лас Вегаса био један од њихових „убица“ и даље су без потврде, али су власти пожуриле да одбаце ту могућност. У међувремену, упркос потпуном одсуству доказа, разне истраге на рачун Трампове администрације и њених наводних веза са Русима се несметано настављају. Немојмо да журимо, јер на крају можда и исплива бар нека веза са Кремљем…)
На другом месту је питање новца. Човек о ком се ради, што су потврдили и његова девојка, брат и други чланови фамилије, био је врло богат. Наводно је почетно богатство стекао промућурно тргујући некретнинама, а потом га одржавао тако што је баш добро играо видео покер у касинима Лас Вегаса, где је био добродошла редовна муштерија, чашћенахраном, пићем, хотелским собама и другим погодностима. То не само да није кредибилно, већ је практично немогуће. Како примећује Ен Коултер, то што су га у касинима „третирали као племство… значи да је губио… Сви који играју видео покер ће, по логици ствари, на дужи рок, 100 одсто бити нето губитници“. Ако ико ово зна, то је полиција у Лас Вегасу, где су власници касина стубови заједнице а коцкање главна привредна бранша. Сваком ко иоле има мозга је јасно да је убица прао новац – чији извор још увек није обнародован. У нашем времену дигиталног финансијског надзора, касина су међу последњим местима где неко може анонимно да обрће велике количине готовине без порекла, и без постављених питања. Можда полиција и Еф-би-ај још увек нису октрили одакле је новац дошао, а можда и јесу, и штите некога.
У сваком случају, немогућност добијања јасног одговора на питања, па чак и утврђивања једноставних чињеница попут оне да ли је члан хотелског обезбеђења упуцан пре или после масовног убиства, или када је упућен први позив полицији, хране неповерење јавности и нагађања о томе шта се то дођавола стварно дешава. То онда наводи „чуваре капије“ естаблишмента, попут сајта „Сноупс“, да као „теоретичаре завере“ (углавном „екстремно десне“ оријентације, с обзиром да је постојање екстремне левице само по себи „теорија завере“) етикетира људе који само покушавају да нађу смисао у глупостима које покушавају да нам наметну.
Ако ништа друго, убиства у Лас Вегасу су разобличила бар једну превару коју амерички медији хронично покушавају да протуре, у коју без сумње верују многи изван Америке – да Американци уобичајено јурцају около са машинкама у руци, пуцајући једни на друге. Овај утисак потхрањују лажне тврдње присталица контроле оружја да полуаутоматске пушке представљају „оружје за рат“. Међутим, оне не представљају савремено ратно наоружање зато што нису у потпуности аутоматске. Због тога присталице контроле оружја покушавају да их дезавуишу тако што се хватају за маркетиншке описе који рекламирају пушке „у војном стилу“ – односно пушке са козметичким додацима попут рукохвата и кундака на склапање, који им дају опаснији изглед од обичних полуатоматских ловачких пушки. Међутим, у САД је већ деценијама практично немогуће легално купити пуно аутоматско оружје (попут митраљеза). То што је у Лас Вегасу коришћен додатак који омогућава да полуаутоматска пушка симулира митраљез је приморало чак и мас медије који сеју лажне вести да констатују ту разлику, што представља редак феномен медијског изношења стварних чињеница.
Иронично је то што је, када је Други амандман на амерички Устав, који штити основно право америчких грађана на поседовање и ношење оружја, усвојен, обично цивилно наоружање уистину било равноправно са ратним наоружањем. Чак је умело да буде и боље. На пример, Пенсилванијска пушка је била далеко прецизнија од стандардне британске глаткоцевне војне пушке „Браун Бес“ – заправо је била савршена за далекометно „скидање“ британских официра у њиховим црвеним униформама.
Присталице контроле оружја у Америци стално тврде да се само залажу за „здраворазумске законе о контроли оружја“, који би нпр. затворили „рупу у закону“ која омогућава приватним лицима да без провере продају оружје другим приватним лицима, или за строже провере купаца, ограничавање величине оквира за муницију или броја комада оружја или количине муниције које појединац може да купи, и друге привидно безазлене мере. Међутим, свака од њих је превара. На пример, затварање поменуте „рупе“ у закону би практично онемогућило трговину између приватних грађана – нпр. када неко хоће да прода или поклони пиштољ или пушку свом рођаку – без оних пријава и бирократских перипетија кроз које морају да пролазе лиценцирани трговци оружјем. А ово се тражи упркос чињеници да ни једно од познатих убистава која се користе да би се оправдали захтеви за строжом контролом није почињено оружјем које је на тај начин набављено, или би могло да буде спречено да је тражена реформа усвојена.
У међувремену се наставља она права америчка кланица у градовима где закони о контроли оружја нису ништа мање строги од оних у било којој европској земљи, и где је поштеном грађанину скоро немогуће да купи и носи регистровано оружје. На пример, прошлог месеца се у Чикагу десило 500-то убиство ове године, и по том темпу ће до првог дана нове 2018. године тамо бити удесетостручен биланс масакра у Лас Вегасу. Шта је решење? Очигледно, оно лежи у кршењу уставних права поштених, мирних грађана који поштују закон, који су наоружани и све неповерљивији према оном што им саопштавају они који себе сматрају бољим од њих.
